Ovo liči da bi mogla biti prostorja za režiju i tonce...
OVO JE VIŠE DANAŠNJI MASTER - POBOLJŠANJE, USMERAVANJE & POJAČAVANJE EMITOVANJA.
Da, ali ima i prozorče ka studiju, metronom, telefon i telefonsku centralu... ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je ono "regler" (miksete su došle mnogo kasnije, a prve su imale obrtne potenciometre, pa mi malko čudnjikavo).
Prati razvoj foto radnje. Biće toga još. U svakom slučaju, nije nevažno, dešava se u unutrašnjosti SANU.
Da malo dopunim ( i možda ispravim) ovo što je pronašao kolega Padobranac.
Iakrus je 17. aprila 1944. bio jedan od četiri cilja koja su napali bombarderi savezničke strategijske avijacije.
Najmanje 33 bombardera bacila su 98,8 tona bombi.
Što se tiče podatka za bombardovanje 25. aprila, mislim da je autor teksta pogrešio.
U pregledu svih dejstava savezničke strategijske avijacije piše da su objekti avio-industrije u Beogradu bombardovani dan ranije - 24. aprila 1944.
Taj datum potvrđuje i spisak misija 483. bombarderske grupe. Bila im je to osma misija (19 bombardera, 57 tona bombi).
Непознати US Army Air Force официр салутира приликом параде бораца ЈВуО у главној улици у варошици Рудник, лето 1944.
Ово је баш ОТ, пажалујста! Али, бар нема Бофорса и Флакова, неће ваљда да замере наше госпођице.
Американац је вероватно координирао извлачење дела оборених пилота ка аеродрому Прањани и њихову даљу евакуацију за Италију (операција Халјард) и, много значајније, на терену вршио извиђања циљева које је тих дана Савзничка авијација кренула да масовно бомбардује по Србији и Црној Гори, и то углавном саобраћајница (пруга, чворишта, мостова) којима су Немци покшавали да из Грчке извуку огромну масу војника коју је требало пребацити на фронт у Италији и део у Француску односно Мађарску.
Данас ту операцију знамо као RatWeek "Недеља пацова", а са Београдом све има везе утолико што је један део напада на наш град тада извршен и у склопу тог захвата да се разарањем саобраћајница онемогући тај немачки колосални захват.
Имали смо скоро овде полемику о томе.
Из истог разлога разарани су Подгорица, Сјеница, Даниловград, чак и Сарајево, Ниш, Краљево, и још нека места по Србији, Алибунар, итд., интензивно бомбардовање је пратило свуда куда су водиле линије комуникације из Грчке ка западном или источном фронту.
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Београд је у том суровом рату великих сила платио велики данак. Као и читава Србија...
G. Gajiću, mislim da ste ovo objasnili tačno, na najkraći mogući način.
Ja se "ubih" dokazujući na jednom drugom forumu da bombardovanja nemaju mnogo veze ni sa Titovim ni Dražinim željama.
Da Srbi i srpski gradovi nisu bili cilj savezničke avijacije.
Naravno da za hilljade izginulih (ne samo u Srbiji i Crnoj Gori) nema utehe što je postignut cilj (armijska grupa E).
Ali, onda pošteno treba reći da je sukob:
- sistema "A" (svezničko strategijsko vazduhoplovstvo) i
- sistema "B" (nemačke i kvislinške snage), imao pogubne posledice po
- sistem "C" (ljude i sve što se nalazilo na toj teritoriji u vreme sukoba).
Ponašanje sistema "C" treba da izuči nauka koja se zove Viktomologija.
I g. Dundo mi je to posredno potvrdio.
Pisao je o "šenlučenju" američkih bombardera, a nije ni bio svestan da se nalazi u blizini veoma važnog cilja - fabrike "Rogožarski", koja je proizvodila delove za Meseršmite.
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Ја се баш не пачам у војне ствари, али бих овде морао да се јавим јер ми се чини да је основна порука изнета мало непрецизно и стога збуњујуће. Наиме, из Банетовог пасуса би се могло закључити да је савезничко бомбардовање избацило из игре групу армија Е, из чега би могло произаћи и да је било оправдано, без обзира на жртве.
Чини ми се да основни закључак о уништењу или избацивању из игре није тачан, будући да је група армија Е већим делом изашла из Грчке и стигла до Босне коју је контролисала Немачка, односно придружила се својима код Сарајева, а затим отишла у Мађарску, па Аустрију и Немачку. Имала је губитке од, како кажу на сајту Војска, 26 хиљада људи, али овде говорим о главнини. То што није стигла до Италије није битно. Њено повлачење није спречавало само бомбардовање комуникација, већ и партизани свих фела а и долазак Црвене армије на Балкан. Сећам се како је Ђилас, онај прави, писао са похвалом о успешном повлачењу неког корпуса преко динарског појаса...
Што се тиче моралне стране бомбардовања, основно питање је да ли бомбардерска страна минимизује цивилне жртве (сећате се колатерлане штете?) или је баш брига јер се поводи искључиво за војним циљевима. Наиме, она је знала да је бомбародање непрецизно на тадашњем степену технологије и свакако је имала процену шта ће се вероватно догодити уколико гађа фабрику Рогожарски у центру града (рецимо, од 3 бомбе 2 промашују фабрику)... Ја немам одговор на ово питање, али очигледно многи у Србији мисле да савезници нису много пазили на жртве, односно да су били спремни да за малу војну добит убију доста људи. Стога би побијање тог осећаја морало да буде темљно аргументовано и образложено.
Roditelji Veselina Čajkanovića na fotografiji Pante Hristića:
Da li se neko seća da smo i mi, negde krajem sedamdesetih nosili ovakve iste štikle na sličnim poludubokim kratkim ćizmicama. A "čizme po meri" je pravio šuster na Zelenom vencu, odmah iznad ulaza u tunel....
Evo kako je ozbiljni Njujork tajms analizirao ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine: „Nesumnjivo postoji nešto u slovenskoj prirodi što nagoni one sa slovenskom krvlju da otvore prozor i u liberalnom duhu i velikim gestom pozovu neprijatelja da postane anđeo bez ikakvih daljih priprema ili pomagala.
Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“
U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“.
Evo kako je ozbiljni Njujork tajms analizirao ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine: „Nesumnjivo postoji nešto u slovenskoj prirodi što nagoni one sa slovenskom krvlju da otvore prozor i u liberalnom duhu i velikim gestom pozovu neprijatelja da postane anđeo bez ikakvih daljih priprema ili pomagala.
Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“
U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“.
Не знам зашто ми је одмах пао на памет овај афоризам: онај ко убије двоје јесте злочинац, а онај ко убије 100 хиљада је војсковођа. Наши краља и краљицу, Американци Хирошиму и Нагасаки.
Ovo liči da bi mogla biti prostorja za režiju i tonce...
OVO JE VIŠE DANAŠNJI MASTER - POBOLJŠANJE, USMERAVANJE & POJAČAVANJE EMITOVANJA.
Da, ali ima i prozorče ka studiju, metronom, telefon i telefonsku centralu... ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je ono "regler" (miksete su došle mnogo kasnije, a prve su imale obrtne potenciometre, pa mi malko čudnjikavo).
Prati razvoj foto radnje. Biće toga još. U svakom slučaju, nije nevažno, dešava se u unutrašnjosti SANU.
Da malo dopunim ( i možda ispravim) ovo što je pronašao kolega Padobranac.
Iakrus je 17. aprila 1944. bio jedan od četiri cilja koja su napali bombarderi savezničke strategijske avijacije.
Najmanje 33 bombardera bacila su 98,8 tona bombi.
Što se tiče podatka za bombardovanje 25. aprila, mislim da je autor teksta pogrešio.
U pregledu svih dejstava savezničke strategijske avijacije piše da su objekti avio-industrije u Beogradu bombardovani dan ranije - 24. aprila 1944.
Taj datum potvrđuje i spisak misija 483. bombarderske grupe. Bila im je to osma misija (19 bombardera, 57 tona bombi).
Непознати US Army Air Force официр салутира приликом параде бораца ЈВуО у главној улици у варошици Рудник, лето 1944.
Ово је баш ОТ, пажалујста! Али, бар нема Бофорса и Флакова, неће ваљда да замере наше госпођице.
Американац је вероватно координирао извлачење дела оборених пилота ка аеродрому Прањани и њихову даљу евакуацију за Италију (операција Халјард) и, много значајније, на терену вршио извиђања циљева које је тих дана Савзничка авијација кренула да масовно бомбардује по Србији и Црној Гори, и то углавном саобраћајница (пруга, чворишта, мостова) којима су Немци покшавали да из Грчке извуку огромну масу војника коју је требало пребацити на фронт у Италији и део у Француску односно Мађарску.
Данас ту операцију знамо као RatWeek "Недеља пацова", а са Београдом све има везе утолико што је један део напада на наш град тада извршен и у склопу тог захвата да се разарањем саобраћајница онемогући тај немачки колосални захват.
Имали смо скоро овде полемику о томе.
Из истог разлога разарани су Подгорица, Сјеница, Даниловград, чак и Сарајево, Ниш, Краљево, и још нека места по Србији, Алибунар, итд., интензивно бомбардовање је пратило свуда куда су водиле линије комуникације из Грчке ка западном или источном фронту.
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Београд је у том суровом рату великих сила платио велики данак. Као и читава Србија...
G. Gajiću, mislim da ste ovo objasnili tačno, na najkraći mogući način.
Ja se "ubih" dokazujući na jednom drugom forumu da bombardovanja nemaju mnogo veze ni sa Titovim ni Dražinim željama.
Da Srbi i srpski gradovi nisu bili cilj savezničke avijacije.
Naravno da za hilljade izginulih (ne samo u Srbiji i Crnoj Gori) nema utehe što je postignut cilj (armijska grupa E).
Ali, onda pošteno treba reći da je sukob:
- sistema "A" (svezničko strategijsko vazduhoplovstvo) i
- sistema "B" (nemačke i kvislinške snage), imao pogubne posledice po
- sistem "C" (ljude i sve što se nalazilo na toj teritoriji u vreme sukoba).
Ponašanje sistema "C" treba da izuči nauka koja se zove Viktomologija.
I g. Dundo mi je to posredno potvrdio.
Pisao je o "šenlučenju" američkih bombardera, a nije ni bio svestan da se nalazi u blizini veoma važnog cilja - fabrike "Rogožarski", koja je proizvodila delove za Meseršmite.
G. Gajiću, još jednom hvala za ovaj tekst.
Није никаква утеха за хиљаде изгинулих Београђана и Срба, и стотине уништених кућа, али бомбардовање јесте постигло циљ: армијска група Е је остала заглављена на Балкану и тако расута никада није стигла до Италије, тј. тек су њени мањи делови стигли до Трста када је све већ било завршено за Трећи рајх. Већи део је оставио кости разасут од Албаније и Црне Горе, преко Метковића, Книна, Ријеке, све до Илирске Бистрице. То је она група Вермахта која се последња предала Титовој армији у читавом Другом светском рату у Европи...
Ја се баш не пачам у војне ствари, али бих овде морао да се јавим јер ми се чини да је основна порука изнета мало непрецизно и стога збуњујуће. Наиме, из Банетовог пасуса би се могло закључити да је савезничко бомбардовање избацило из игре групу армија Е, из чега би могло произаћи и да је било оправдано, без обзира на жртве.
Чини ми се да основни закључак о уништењу или избацивању из игре није тачан, будући да је група армија Е већим делом изашла из Грчке и стигла до Босне коју је контролисала Немачка, односно придружила се својима код Сарајева, а затим отишла у Мађарску, па Аустрију и Немачку. Имала је губитке од, како кажу на сајту Војска, 26 хиљада људи, али овде говорим о главнини. То што није стигла до Италије није битно. Њено повлачење није спречавало само бомбардовање комуникација, већ и партизани свих фела а и долазак Црвене армије на Балкан. Сећам се како је Ђилас, онај прави, писао са похвалом о успешном повлачењу неког корпуса преко динарског појаса...
Што се тиче моралне стране бомбардовања, основно питање је да ли бомбардерска страна минимизује цивилне жртве (сећате се колатерлане штете?) или је баш брига јер се поводи искључиво за војним циљевима. Наиме, она је знала да је бомбародање непрецизно на тадашњем степену технологије и свакако је имала процену шта ће се вероватно догодити уколико гађа фабрику Рогожарски у центру града (рецимо, од 3 бомбе 2 промашују фабрику)... Ја немам одговор на ово питање, али очигледно многи у Србији мисле да савезници нису много пазили на жртве, односно да су били спремни да за малу војну добит убију доста људи. Стога би побијање тог осећаја морало да буде темљно аргументовано и образложено.
Da li se neko seća da smo i mi, negde krajem sedamdesetih nosili ovakve iste štikle na sličnim poludubokim kratkim ćizmicama. A "čizme po meri" je pravio šuster na Zelenom vencu, odmah iznad ulaza u tunel....
Zoran Panović:
Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“
U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpski_forest_gamp.1083.html?news_id=230783
Zoran Panović:
Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“
U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpski_forest_gamp.1083.html?news_id=230783
Не знам зашто ми је одмах пао на памет овај афоризам: онај ко убије двоје јесте злочинац, а онај ко убије 100 хиљада је војсковођа. Наши краља и краљицу, Американци Хирошиму и Нагасаки.