Лако би могла да буде, судећи по правцу њеног кретања (Немањином) и бандери на сред раскрснице, која је дуго ту стајала. Али, занимљиво је да немамо, бар ја, ниједну слику куће која се налазила на месту данашњег МИП-а, а што би требало да буде она иза славолука...
... stiže nam i potvrda od gosn. Vasića :)...
... iz Srpskih novina 1895., naravno, po starom kalendaru ...
A šta je bilo posle?
... Od stanice do dvora Natalija je, koju su Srbi, inače, voleli i obožavali zbog njenog dobrotvornog rada, prošla je kroz špalir oduševljenog građanstva, a uveče joj je priređena bakljada. Sutradan je bila svečana predstava u Narodnom pozorištu, a prekosutra velike narodne igre u Topčideru. Dan kasnije, uoči njenog 36. rođendana, na Kalemegdanu je priređen vatromet. Kada je nedelju dana kasnije pošla na izlet u Šabac, među odabranim ličnostima u pratnji Natalije, prvi put se pojavljuje Drage Mašin, koja je, po svojoj molbi, bila postavljena za dvorsku damu još 1892.
Krajem 1895 i u januaru 1896. organizovana su, piše Ana Stolić, dva velika i dva mala bala. Novogodišnji, "veliki", bal bio je posebno svečan. Počinjao je u 10 sati uveče i trajao je do duboko u noć. Prisustvo na dvoru podrazumevalo je i poštovanje određenih obrazaca ponašanja. Svaka dama dobijala je na ulazu knjižicu sa upisanim redosledom igara u koju je upisivala partnera za svaku igru. Strogo se vodilo računa da dame ne ostaju dugo bez kavaljera, a ukoliko bi se to i dogodilo uvek su bili u rezervi partneri koji su priskakali u pomoć. A sudeći orema izboru igara može se zaključiti da su svečanosti ove vrste bile prožete nacionalnim duhom kome je data evropska forma. Obično su počinjale kolom (kolo kralja Milana, kraljice Natalije, kraljice Drage itd.), sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo, obično "Srbijanka", zatim kotiljon itd. Prema jednoj od sačuvanih devojačkih knjižica sa dvorskog bala održanog 1887. na programu je bilo 11 igara, sa pauzom posle osme.
... nego, izgleda da ja nešto nisam dobro registrovao, ili shvatio ... Bole, gde zapravo beše onaj vinograd ? ...
neobicna mi je ova slika... da nije mozda greskom rotirana jos u stampi? prosto ne znam iz kog je ugla i odakle snimana...? sta Vi mislite? pardon nije...sad sam shvatio,ovo nije glavni ulaz u Min.saobracaja,vec je ulaz iz Bircaninove
Dakle, probabiliteti su uvek prisutni, ali moj "p" je, d'izvinete, veliki ( 'ocu reci , mali ). g.
E, pa red je da se, jos jedared izvinim, jer sam danas izvesten "odozgo" da je sastanak u petak (danas!) a ne u subotu ( kako sam mislio usled ranih znaka senilnosti! ). Dakle p>.05. Zao mi je opet! grk
Posebna izvinjenja molim da uvaze veoma cenjeni inicijatori: Devojka, Kasina, ... MZ - ali ce zato biti mesta za Gavrila. g.
Goran Marković: У ,,20. октобру”нисам био од јула 1968. После експлозије бомбе у горњој сали, у току приказивања филма „Рифифи у Панами”, биоскоп је једно време био затворен а када је поново прорадио више није представљао оно што је некада био: култно место београдских синефила, топли кутак за оне којима је воз са оближње железничке станице кретао тек за који сат, као и састајалиште лоших ђака одбеглих са наставе. Слабо је радио, на улазу су вам узимали број личне карте и посматрали вас сумњичаво, семенкара више није било, тако да од ранијег осећања да улазите у храм филма није остало готово ништа. http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Deus-eks-mahina.sr.html
Да не буде: "Јао, опет онај давитељ са аеродромима и бандерама" ...
Прву пивару на овим просторима основао је у Земуну 1718. године Криштоф Шмид. Пивару од њега преузима његов имењак Фихтнер, градски добротвор и држи је све до своје смрти 1758.
Следећи власник је Крацајзен, од кога пивару преузима његов зет, Цинцарин Константин Хадија, један од највећих трговаца друге половине 18.века.
Интересантно је да Београд у то доба нема пивару, прво пиво је у Београд донето тек 1834. Пиво је свакодневно превожено бродом из Земуна и служено у "Манојловој башти" на Зеленом венцу.
Тек 1838. се у Београду отвара прва пивара, власништво извесног Вајнхапла, иначе воденичара из Сремске Митровице.
Две године касније, дакле 1840. кнегиња Љубица подиже у Савамали другу пивару, а води је (данас се каже менаџер је) опет Константин Хадија, али Јуниор, син земунског пивара и зет Јеврема Обреновића.
Елем, прва земунска пивара Криштофа Шмида, током 19. и почетком 20. века променила је неколико власника и локација а, између два светска рата, власник је био Соненфелд.
Пивара се налазила на Земунском кеју и срушена је после II светског рата.
Другу земунску пивару ортачки су држали Шток и Фунек и она се налазила на самом почетку данашње улице Цара Душана, на Тргу Бранка Радичевића, пређе Сенском тргу илити "код Мухара",
да не кажем: погледај прву фотографију.
Нажалост, чувеног 17. априла 1944. погођена је америчком бомбом и тешко оштећена, а одмах после рата, као и Шмидова, до темеља срушена, тако да Земун данас нема ниједну пивару.
На њеном месту је данас бензинска пумпа.
Елем, на данашњем Тргу Бранка Радичевића, у 18. веку налазила се Петроварадинска капија, као саставни део палисада, зида који је окруживао Земун.
Одмах иза тог "зида" налазила се сточна пијаца, звана Сенски трг. Палисаде су срушене и Земун је почео да се шири ка Горњој вароши, данас званој Горњи град.
Сточна пијаца је 1906. пресељена код Бежанијске капије а са њом и име трга (Сенски), а трг је добио данашње име по песнику Бранку Радичевићу, који је дуже време на њему живео.
Иако је Трг Бранка Радичевића између два светска рата био веома живо место, са бројним занатским и трговачким радњама и кафанама ("Код манастира", "Бела ружа", "Два јелена"...),
име новог трга никада није заживело. И данас се цео овај крај, питајте било ког становника Земуна, зове "код Мухара".
"Брате, значи нађемо се код Мухара", чује се данас у Земуну, а све је мање људи који могу да вам објасне о чему је реч.
Крајем 19. века, у Земун из Лике долазе браћа Мијат и Иван Мухар. Вредно раде као шегрти и стварају почетни капитал за самосталну делатност.
Авај, популарна болест тога доба, која је однела и Бранка Радичевића коси и две године старијег брата Мијата који умире 1902. у 37. години.
Из пијетета према рано умрлом брату, Иван даје својој новоотвореној радњи колонијалне робе име "Браћа Мухар".
Као вредан и успешан трговац, који је у својој радњи имао и "од 'тице млеко", убрзо стиче велики новац и 1909. зида један од првих стамбено-пословних објеката у Земуну.
Стамбено, јер је на првом спрату живео, а пословни јер се у приземљу налазила, све популарнија, радња и гостионица.
Саграђена по плановима грађевинског предузетника Јосипа Крауса, украшена угаоним еркером и елементима сецесије, ова зграда је, и онда, а и данас, једно од најлепших здања у Земуну.
Захваљујући том вредном трговцу који је умро 1966. у 100. години, и његовој прелепој згради, само пар година по отварању, цео крај добија народно име "код Мухара", и тако до дана данашњег.
Обе фотографије направио је Фрањо Кратохвил истог пролећног дана 1935.
Ако вас на другој фотографији буни рекламна табла "ОРИОН РАДИО", треба да знате да је Иван Мухар, али као и код Хадија - Јуниор, био званични представник ове мађарске фирме за Београд и Земун.
Табла са прве фотографије се види и на другој, испод и мања.
Да се још мало задржимо у крају.
Преко пута Мухаровог здања налазио се и један од, онда веома познатих, угоститељских објеката - Српска кафана.
Њу је основао још 1892. Душан Павловић, а између два светска рата власник је био Сретен Жиропађа.
Кућа до ње, саграђена је 1881. године по плановима нашег познатог архитекте Јована Илкића (рођеног у Земуну).
Ово здање у неоренесансном стилу саградио је богати трговац и добротвор Илија Лакетић, који ју је завештао Земуну, па се после његове смрти звала "Задужбина Лакетић".
Данас ту нема ни радње ни кафане, само неке банке, бутици, кладионице и ко зна шта све не... А, да! И аутобуска станица на којој повремено бију новинаре
Но, да се вратимо на оно од чега се живи.
Као место, још с почетка 18. века познато по својим сточарским трговцима, захваљујући којима је се у то време највише и обогатио и просперирао, Земун је имао и сточну пијацу, понекад називану и - свињска.
Као што рекох, како се почео ширити према Горњој вароши, Земун је морао да пронађе згодно место за нову сточну пијацу и то се десило 1906.
Са бивше Петроварадинске капије, сточна пијаца је пребачена на, такође бившу, Бежанијску капију (не треба рећи на крају које улице се та капија налазила, ни куда је пут водио), а са њом и име трга.
Тако је празна ледина, на којој се путујућа сточна пијаца нашла, постала Сенски трг, јер се и на овој новој пијаци, осим свињама, говедима, овцама и осталом живином, трговало и - сеном.
Сточна пијаца се ту налазила скоро пуних педесет година, када је премештена на место, сада већ бивше Новоградске пијаце, на крају данашње Првомајске улице.
Одатле је протерана, незнано куда, када се ту, почетком седамдесетих година прошлога века, доселио "бувљак", такође протеран са далеке Цветкове ме'ане.
Као и на старом, и на новом Сенском тргу сада се налази бензинска пумпа, и све је мање оних који се сећају овог бунара или ових клантера за које су трговци везивали стоку.
А новије генерације Земунаца га, не знајући његову првобитну намену, потпуно погрешно зову Сењски трг.
Поздрав, Аеропут!
"A man is not old until regrets take the place of dreams." - John Barrymore
KOMSILUK
ISKRENE CESTITKE BOLETU!!!!!
Мислим, дошао бих сам, али габарити су такви!
(Ово, као, гледам са Главне поште)
понесите вечерас само себе, а Неда и ја још и--цигарете!
И ово ми је омиљена тематика, јер се ово претвара убрзо у материјал за венчање
... хм, да ли је ово угао Немањине и Коџине ? ...
Лако би могла да буде, судећи по правцу њеног кретања (Немањином) и бандери на сред раскрснице, која је дуго ту стајала. Али, занимљиво је да немамо, бар ја, ниједну слику куће која се налазила на месту данашњег МИП-а, а што би требало да буде она иза славолука...
... stiže nam i potvrda od gosn. Vasića :)...
... iz Srpskih novina 1895., naravno, po starom kalendaru ...
A šta je bilo posle?
... Od stanice do dvora Natalija je, koju su Srbi, inače, voleli i obožavali zbog njenog dobrotvornog rada, prošla je kroz špalir oduševljenog građanstva, a uveče joj je priređena bakljada. Sutradan je bila svečana predstava u Narodnom pozorištu, a prekosutra velike narodne igre u Topčideru. Dan kasnije, uoči njenog 36. rođendana, na Kalemegdanu je priređen vatromet. Kada je nedelju dana kasnije pošla na izlet u Šabac, među odabranim ličnostima u pratnji Natalije, prvi put se pojavljuje Drage Mašin, koja je, po svojoj molbi, bila postavljena za dvorsku damu još 1892.
Krajem 1895 i u januaru 1896. organizovana su, piše Ana Stolić, dva velika i dva mala bala. Novogodišnji, "veliki", bal bio je posebno svečan. Počinjao je u 10 sati uveče i trajao je do duboko u noć. Prisustvo na dvoru podrazumevalo je i poštovanje određenih obrazaca ponašanja. Svaka dama dobijala je na ulazu knjižicu sa upisanim redosledom igara u koju je upisivala partnera za svaku igru. Strogo se vodilo računa da dame ne ostaju dugo bez kavaljera, a ukoliko bi se to i dogodilo uvek su bili u rezervi partneri koji su priskakali u pomoć. A sudeći orema izboru igara može se zaključiti da su svečanosti ove vrste bile prožete nacionalnim duhom kome je data evropska forma. Obično su počinjale kolom (kolo kralja Milana, kraljice Natalije, kraljice Drage itd.), sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo, obično "Srbijanka", zatim kotiljon itd. Prema jednoj od sačuvanih devojačkih knjižica sa dvorskog bala održanog 1887. na programu je bilo 11 igara, sa pauzom posle osme.
neobicna mi je ova slika... da nije mozda greskom rotirana jos u stampi? prosto ne znam iz kog je ugla i odakle snimana...? sta Vi mislite? pardon nije...sad sam shvatio,ovo nije glavni ulaz u Min.saobracaja,vec je ulaz iz Bircaninove
Dakle, probabiliteti su uvek prisutni, ali moj "p" je, d'izvinete, veliki ( 'ocu reci , mali ). g.
E, pa red je da se, jos jedared izvinim, jer sam danas izvesten "odozgo" da je sastanak u petak (danas!) a ne u subotu ( kako sam mislio usled ranih znaka senilnosti! ). Dakle p>.05. Zao mi je opet! grk
Posebna izvinjenja molim da uvaze veoma cenjeni inicijatori: Devojka, Kasina, ... MZ - ali ce zato biti mesta za Gavrila. g.
http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Deus-eks-mahina.sr.html
Прву пивару на овим просторима основао је у Земуну 1718. године Криштоф Шмид. Пивару од њега преузима његов имењак Фихтнер, градски добротвор и држи је све до своје смрти 1758.
Следећи власник је Крацајзен, од кога пивару преузима његов зет, Цинцарин Константин Хадија, један од највећих трговаца друге половине 18.века.
Интересантно је да Београд у то доба нема пивару, прво пиво је у Београд донето тек 1834. Пиво је свакодневно превожено бродом из Земуна и служено у "Манојловој башти" на Зеленом венцу.
Тек 1838. се у Београду отвара прва пивара, власништво извесног Вајнхапла, иначе воденичара из Сремске Митровице.
Две године касније, дакле 1840. кнегиња Љубица подиже у Савамали другу пивару, а води је (данас се каже менаџер је) опет Константин Хадија, али Јуниор, син земунског пивара и зет Јеврема Обреновића.
Елем, прва земунска пивара Криштофа Шмида, током 19. и почетком 20. века променила је неколико власника и локација а, између два светска рата, власник је био Соненфелд.
Пивара се налазила на Земунском кеју и срушена је после II светског рата.
Другу земунску пивару ортачки су држали Шток и Фунек и она се налазила на самом почетку данашње улице Цара Душана, на Тргу Бранка Радичевића, пређе Сенском тргу илити "код Мухара",
да не кажем: погледај прву фотографију.
Нажалост, чувеног 17. априла 1944. погођена је америчком бомбом и тешко оштећена, а одмах после рата, као и Шмидова, до темеља срушена, тако да Земун данас нема ниједну пивару.
На њеном месту је данас бензинска пумпа.
Елем, на данашњем Тргу Бранка Радичевића, у 18. веку налазила се Петроварадинска капија, као саставни део палисада, зида који је окруживао Земун.
Одмах иза тог "зида" налазила се сточна пијаца, звана Сенски трг. Палисаде су срушене и Земун је почео да се шири ка Горњој вароши, данас званој Горњи град.
Сточна пијаца је 1906. пресељена код Бежанијске капије а са њом и име трга (Сенски), а трг је добио данашње име по песнику Бранку Радичевићу, који је дуже време на њему живео.
Иако је Трг Бранка Радичевића између два светска рата био веома живо место, са бројним занатским и трговачким радњама и кафанама ("Код манастира", "Бела ружа", "Два јелена"...),
име новог трга никада није заживело. И данас се цео овај крај, питајте било ког становника Земуна, зове "код Мухара".
"Брате, значи нађемо се код Мухара", чује се данас у Земуну, а све је мање људи који могу да вам објасне о чему је реч.
Крајем 19. века, у Земун из Лике долазе браћа Мијат и Иван Мухар. Вредно раде као шегрти и стварају почетни капитал за самосталну делатност.
Авај, популарна болест тога доба, која је однела и Бранка Радичевића коси и две године старијег брата Мијата који умире 1902. у 37. години.
Из пијетета према рано умрлом брату, Иван даје својој новоотвореној радњи колонијалне робе име "Браћа Мухар".
Као вредан и успешан трговац, који је у својој радњи имао и "од 'тице млеко", убрзо стиче велики новац и 1909. зида један од првих стамбено-пословних објеката у Земуну.
Стамбено, јер је на првом спрату живео, а пословни јер се у приземљу налазила, све популарнија, радња и гостионица.
Саграђена по плановима грађевинског предузетника Јосипа Крауса, украшена угаоним еркером и елементима сецесије, ова зграда је, и онда, а и данас, једно од најлепших здања у Земуну.
Захваљујући том вредном трговцу који је умро 1966. у 100. години, и његовој прелепој згради, само пар година по отварању, цео крај добија народно име "код Мухара", и тако до дана данашњег.
Обе фотографије направио је Фрањо Кратохвил истог пролећног дана 1935.
Ако вас на другој фотографији буни рекламна табла "ОРИОН РАДИО", треба да знате да је Иван Мухар, али као и код Хадија - Јуниор, био званични представник ове мађарске фирме за Београд и Земун.
Табла са прве фотографије се види и на другој, испод и мања.
Да се још мало задржимо у крају.
Преко пута Мухаровог здања налазио се и један од, онда веома познатих, угоститељских објеката - Српска кафана.
Њу је основао још 1892. Душан Павловић, а између два светска рата власник је био Сретен Жиропађа.
Кућа до ње, саграђена је 1881. године по плановима нашег познатог архитекте Јована Илкића (рођеног у Земуну).
Ово здање у неоренесансном стилу саградио је богати трговац и добротвор Илија Лакетић, који ју је завештао Земуну, па се после његове смрти звала "Задужбина Лакетић".
Данас ту нема ни радње ни кафане, само неке банке, бутици, кладионице и ко зна шта све не... А, да! И аутобуска станица на којој повремено бију новинаре
Но, да се вратимо на оно од чега се живи.
Као место, још с почетка 18. века познато по својим сточарским трговцима, захваљујући којима је се у то време највише и обогатио и просперирао, Земун је имао и сточну пијацу, понекад називану и - свињска.
Као што рекох, како се почео ширити према Горњој вароши, Земун је морао да пронађе згодно место за нову сточну пијацу и то се десило 1906.
Са бивше Петроварадинске капије, сточна пијаца је пребачена на, такође бившу, Бежанијску капију (не треба рећи на крају које улице се та капија налазила, ни куда је пут водио), а са њом и име трга.
Тако је празна ледина, на којој се путујућа сточна пијаца нашла, постала Сенски трг, јер се и на овој новој пијаци, осим свињама, говедима, овцама и осталом живином, трговало и - сеном.
Сточна пијаца се ту налазила скоро пуних педесет година, када је премештена на место, сада већ бивше Новоградске пијаце, на крају данашње Првомајске улице.
Одатле је протерана, незнано куда, када се ту, почетком седамдесетих година прошлога века, доселио "бувљак", такође протеран са далеке Цветкове ме'ане.
Као и на старом, и на новом Сенском тргу сада се налази бензинска пумпа, и све је мање оних који се сећају овог бунара или ових клантера за које су трговци везивали стоку.
А новије генерације Земунаца га, не знајући његову првобитну намену, потпуно погрешно зову Сењски трг.
Поздрав, Аеропут!