Dok se ne razreši priča o Miomiru par lepih "sećanja" na Stojana Novakovića


Dimitrije Đorđević tvrdi da u politici postoje dve vrste ljudi. Jednima se život odvija u "burnim, spektakularnim vremenima u kojima dolaze do izražaja njihove posebne osobine i vredna postignuća. Drugoj vrsti istaknutih ljudi pripadaju trudbenici čiji se život i rad odvijaju po ustaljenom, ravnomernom ritmu koji ih prati tokom celog veka. Njihov uspeh je rezultat organizovane i odmerene delatnosti. Život im nije planinska bujica koja plavi ravnicu, već plodna ustaljena kiša koja duboko natapa tlo.... Stojan Novaković pripada ovoj drugoj vrsti ljudi. Njegov se život odvijao bez većih potresa, neprekidnom uzlaznom linijom. Rođen je 1. novembra 1842 godine u Šapcu, u građanskoj porodici. U rodnom gradu je završio Nižu gimnaziju, a u Beogradu Prava na Liceju. Kao šesnaestogodišnji mladić, 1858, objavi je prvi naučni rad i sledećih pedestak godina objavi je preko 400 stručnih radova, pedesetak knjiga i postao najplodniji srpski istoričara u svom vremenu. Naučnu karijeru je započeo kao filolog, zatim se bavio isto-rijom književnosti da bi se konačno opredelio za čistu istoriju i postao posle Ruvarca začetnik kritičke škole u srpskoj istoriji. Uspešno se bavio i ustavnim pravom i savremenim nacionalnim i političkim pita-njima. U ranoj mladosti je bio Liberal, u zrelim godinama priključio se mladokonzervativcima i uz Milana Piroćanca, Milutina Garašanina i Čedomilja Mijatovića bio jedan od vođa Napredne stranke. Novako-vić je u dva puta bio predsednik vlade, pet puta ministar i tokom dva-nest godina ambasador u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Ponikao iz naroda, Novaković je video burnu evoluciju Srbije od zaostalog tur-skog pašaluka, kakva je bila u njegovoj mladosti, do moderne i pros-peritetne evropske države, kakva je bila u prvoj deceniji XX veka. Novaković je bio, kako ga opisuju savremenici "aristokrata po intelek-tu i afinitetu; vredan metodičan i lišen strasti, činio se hladan njego-vim vatrenim i emocionalnim zemljacima".
Jednu komičnu epizodu iz života Stojana Novakovića ispričao je Slo-bodan Jovanović, svedok prvog susreta između Novakovića, koji je kao ministar prosvete aktivno učestvovao u proterivanju srpskog mit-ropolita 1882, i samog mitropolita Mihaila, posle mnjkegovog povra-tka u Srbiju. Evo zapisa ovoga, bar kako ga je slikovito opisao naš najveći istoričar, zanimljivog susreta. „Kada je mitropolit došao, prvi put, u ministarstvo inostranih dela, u zvaničnu posetu kod Novakovi-ća, ja sam imao da ga uvedem. Novaković je izašao pred mitropolita još pogureniji nego obično, jer je kao imao nameru da se pokloni. Mitropolit, u svečanoj svilenoj haljini, primicao se sitnim sramežljivim koracima, i svojom staračkom rukom ocrtavao jedan slabački blagos-lov. Suprotnost između ova dva čoveka bila je velika: koliko god je jedan bio visok i krupan, toliko je drugi bio sitan i mali, i kada se No-vaković nagao prema mitropolitu, izgledalo je da ga može uzeti sve-ga u naručje. Oni se pozdraviše s jednom zastiđenom usrdnošću. Zatim se, dosta pometeno, spustiše na jedno previše malo kanabe, na kome su morali sedeti stešnjeni jedan uz drugoga kao u tramvaju. Ceo je prizor bio tužno smešan. Ta su se dva čoveka mrzela i borila jedan s drugim godinama, a sva ta mržnja i borba svršila se time, da se jednoga dana nađu na istom kanabetu, prinuđeni da se jedan na drugoga ljubazno smeše".