Поштовани,имам 2 питања... прво, убих се тражећи ратне фотографије Ристе Марјановића из Сарајевске улице, не знам да ли су биле овде... ако је то она фотка са остацима тенка,онда ништа,мада...ко зна,можда има још нека,пошто сам на интернету видео да постоји каталог Музеја Бгд-а са сликама из Сарајевске а и осталих улица...а друго, где се тачно налазила у Ресавској Врачарска банка, где је Риста усликао немачко оклопно возило 1944? Занимљиво,како је могао да им приђе тек тако.. јер ипак је то септ-окт 1944,а не рецимо 1942 година... Хвала, надам се да ћу дибити од некога одговор.
Ako mislis na ovu
kod mene je zabelezeno da je locirana kao:
"u pozadini zgrada Vracarske banke (Vracarske stedionice) u Kneza Miloša 8-10, na uglu sa Kralja Milana"
да, ово је место тик изнад раскрснице код "Лондона", у Кнеза Милоша...
Владо (Београђанин), да ти одговорим овако: ову врло интересантну фотографију, као и остале из битке за Београд, Риста Марјановић је снимао кришом, ризикујући да уколико буде примећен, буде стрељан на лицу места. Јасно је како би реаговали немачки, па вероватно и совјетски војници ако би приметили да их непознати цивил снима камером у току борбе, такве ситуације и дан данас на ратиштима представљају прави хазард... Како ми је сведочио син Ристе Марјановића, прекаљени ратни ветеран заиста није могао да седи мирно у кући док се на улицама одигравала велика битка, и знао је шта може да му се деси, али га то није спречавало. Захваљујући тој храбрости и пориву ратног фотографа, нама је данас остало најупечатљивије сведочанство о овој бици.
Додуше, не зна се тачно шта би све још могло да се крије и у архивама совјетских ратних сниматеља. Мада, с обзиром да се до дана данашњег нигде није објавило ни колики су били тачни совјетски губици у овој операцији (укупан број погинулих на ширем подручју града, број уништених и изгубљених тенкова, оруђа и авиона, нпр.), вероватно нећемо сазнати ни то... Интересантно, снимци уништене совјетске технике који су се појавили из битке за Београд су они које су направили српски (Риста Марјановић или официри НОВЈ што је постовао господин Јуришић на почетку форума, итд) или амерички (сабиралиште у Карађорђевој) фотографи. Совјети су изгледа снимали само немачке олупине.
На овој фотографији се виде два немачка војника, припадника полицијске јединице која је на београдско ратиште неколико дана пре тога допремљена авионима из Грчке, а возило је италијанско, наменски рађено у Фиатовим погонима у Торину за немачку војску, ознака му је (ајд баш да претерам) Аутоблинда Аб43.
Музеј Града Београда је објавио пре неколико недеља издање "Ратне фотографије Ристе Марјановића 1941-1944" па ти препоручујем да га набавиш, ту имаш најкомплетнији преглед ратних снимака Сарајевске улице и околине, о којима се распитујеш. Нађи то издање, вреди сваку пару...
На овој фотографији се виде два немачка војника, припадника полицијске јединице која је на београдско ратиште неколико дана пре тога допремљена авионима из Грчке, а возило је италијанско, наменски рађено у Фиатовим погонима у Торину за немачку војску, ознака му је (ајд баш да претерам) Аутоблинда Аб43.
Музеј Града Београда је објавио пре неколико недеља издање "Ратне фотографије Ристе Марјановића 1941-1944" па ти препоручујем да га набавиш, ту имаш најкомплетнији преглед ратних снимака Сарајевске улице и околине, о којима се распитујеш. Нађи то издање, вреди сваку пару...
Ја овде видим поред два војника још једну особу али не могу да одредим да ли је цивил са шеширом или војник са качкетом.
"Ратне фотографије Ристе Марјановића 1941-1944" је јединствена збирка фотографија.
Послушајте савет Б.Гајића, стварно би свако ко посећује овакве форуме требало да је има.
Ili je sadržaj osiromašio sa godinama ili je onaj major iz pozadiskog bataljona imao neku privatnu "šemu" :)
Mada, paradoksalno za tu instituciju, kakvi su nam kuvari bili, najbolji pasulj koji sam jeo dok sam "služio" je bio upravo taj iz konzerve :)
Ово је вероватно нека новија варијанта СДО - ми 1986./87. нисмо добијали конзерву са горивом за грејање јела...
Што се пасуља тиче, он још како-тако, али рижото... зубе да поломиш! Пиринач полускуван а месо - бљак! Једном смо неком кучету бацили парче меса из конзерве и ни оно није хтело да га једе!
Нисам ни ја био (пр)оглашен неспособним а остало је нешто од тога у памети. Никада ми није било јасно зашто "суви дневни оброк" кад је у ручку конзерва куваног јела, пре ће бити да је реч о некој другој скраћеници ("следовање дневних оброка" или ко зна шта). Збуњује и та скраћеница "Сд/о". Било их је неколико типских паковања означених латиничним словима (мислим од А до Е). Војсци је следовало најмање једном месечно да би се ослободиле ратне залихе, али га граничари на караулама нису добијали. То је био празник за куваре а нама најмрскији дан. Горионик није био у пакету али је (мислим) следовао известан број комада по десетини. Ми, обични "прашинари" нисмо га никад добили те 1981. (мислим да је извиђачка чета добијала), већ смо се сналазили на 1000 начина да подгрејемо конзерву или скувамо тај чај слађи од шербета. У неким паковањима је уместо кесице чаја била кесица замене кафе ("Дивка"). Сећам се (у разним пакетима): пасуља, киселог купуса (прекисео), рагу-чорбе, конзерви говеђег и овчијег нареска, сардине, "коњског пеперминта" (паковање фруктозе), воћних пастила као ове на фотографији, екстракта чаја, екстракта замене кафе. Двопек никад није био у паковању, кувари су нам делили комаде хлеба. Ја сам волео топљени сир за мазање у конзерви. Заправо, отимали смо се за њега односно тај тип пакета (дешавало се да некад деле по две-три врсте пакета). На логоровању смо имали теренску кухињу али је СДО следовао првог и задњег дана логоровања, као и у оне дане када би по цео дан провели у одласку на гађање, гађању и у повратку. Излазак из касарне је представљао право олакшање јер си у природи могао да заложиш ватру и подгрејеш ручак.
Kako smo došli do najlepšeg mosta u Evropi?
Tokom istorije, Beograd je, kao i danas, uvek imao nedovoljno mostova. Mostovi su se gradili i rušili dok su se Beograđani kroz vekove borili da premoste dve velike reke, Savu i Dunav.
uskoro dobijamo najveći i najskuplji u istoriji belog grada.
Brojna dokumenta iz srednjeg veka svedoče o nizu mostova koji su pravljeni na području Beograda od kamena i drveta. Početak XX veka označava i upotrebu novog materijala armiranog betona i nove konstruktivne gradnje. Posleratni period karakteriše izgradnja mostova, brojnih saobraćajnica, autoputeva, gradskih zaobliaznica, železnica.
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Pontonski mostovi preko Save podizani su u doba Vizantije, a zatim u vreme turskih pohoda ka Evropi. Sulejmanov vojskovođa Karadža-paša učinio je to pred osvajanje Beograda 1521. godine, dok su graditelji sultana Ahmeda kod sela Višnjica prvi premostili Dunav 1595. godine. Na istom mestu, 120 godina kasnije, vojska Eugena Savojskog je izgradila novi pontonski most i osvojila Beograd (1717).
Ipak, najspektakularniji beogradski most je podignut 1688. godine. Austrougari su premostili Savu kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvare preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Na taj most se oslanjao pontonac preko Save. Iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao je Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica.
ŽELEZNIČKI MOST
Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova.
Srušen je u Prvom svetskom ratu, obnovljen 1919. godine, a ponovo srušen 1941. godine.
Današnji stari železnički most izgrađen je po završetku Drugog svetskog rata, u okviru ratne reparacije i bio je jedini beogradski železnički most preko Save sve do izgradnje Novog železničkog mosta, 1979. godine. Dugačak je 350, a visok 13 metara. Preko njega saobraćaju vozovi između Srema i beogradske Glavne železničke stanice. Most je poslednji put rekonstruisan 1986. godine, uz manje popravke 1995. i 1996. godine, a za 2009. godinu planirana je zamena 10 drvenih železničkih pragova sintetičkim.
MOST KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA - MOST BRATSTVA I JEDINSTVA - BRANKOV MOST
Prvi, prelepi drumski most je otvoren 16. decembra 1934. godine . Most Кralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju.
Most je srušen posle bombardovanja 1941. godine, od strane nase vojske, da bi se sprecilo napredovanje Nemaca.
Obnovljen je, od nemackih reparacija, 1955. godine i nazvan MOST BRATSTVA I JEDINSTVA. Narod je pak prihvatio naziv BRANKOV MOST.
Beograđani su ovaj most ponekad zvali Savski most ili most u Brankovoj ulici jer se preko njega ulazi ulicu nazvanu po pesniku Branku Radičeviću.
Sadašnji naziv je dobio po Brankovoj ulici, čiji nastavak predstavlja, a ne po piscu Branku Ćopiću, koji je izvršio samoubistvo skočivši sa njega. Most je i inače poznat po velikom broju samoubistava koja se izvrše ili pokušaju sa njega. Svake godine oko 40 ljudi reši da izvrši samoubistvo skočivši sa Brankovog mosta
MOST KRALJA PETRA KARAĐORĐEVIĆA - MOST CRVENE ARMIJE - PANČEVAČKI MOST
Prvi pravi most preko Dunava, Pančevački, ili most Kralja Petra Karađorđevića otvoren je 1935. godine. Takođe je trajao do Drugog svetskog rata.
Kada je ratna oluja prošla, na novom mostu prema banatskoj strani Beograda, 29. novembra 1946. godine, traku je presekao Josip Broz Tito i dao mu ime most Crvene Armije. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika.
STARI SAVSKI MOST - STARI TRAMVAJSKI MOST
Most koji spaja Autobusku stanicu i Staro Sajmište izgradili su Nemci u Drugom svetskom ratu (1942), nameravajući da ga postave na Tisi kod Žablja.
Most je obnavljan od 1964. do 1969. godine. Stubove, od oko 40 šipova od hrastovine, dužine deset, a prečnika oko 30 santimetara su postavili Danci.
Oko šipova su pobijene čelične šipke Larsen talpe, a između šipova je uliven beton.
NOVI ŽELEZNIČKI MOST
Novi železnički most preko Save u Beogradu izgrađen je u periodu 1975-1979. godine, u sklopu rekonstrukcije beogradskog železničkog čvora (tzv. rešenja "Prokop").
MOST GAZELA
Gazela je najprometniji beogradski most iznad reke Save. Dnevno preko njega pređe više od 165.000 vozila iako je most projektovan za oko 40.000.
Građen je od 1966. do 1970. kao deo gradskog autoputa i autoputa Bratstvo i jedinstvo koji je trebalo da poveže ondašnje republike SFRJ - Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju.
Glavni projektant Gazele je bio profesor Građevinskog fakulteta Miša Đurić.
Zbog siluete grede koja se oslanja na četiri kosa stuba, podsećao je na afričku gazelu u skoku, po kojoj je i dobio ime.
OSTRUŽNIČKI MOST DRUMSKI I ŽELEZNIČKI
Tranzitni most Ostružnica na Savi, kao najvažniji deo beogradske zaobilaznice Batajnica - Dobanovci - most Ostružnica - Bubanj Potok, čija je izgradnja počela još 1990. godine.
Most je predviđen kao deo beogradskog Unutrašnjeg magistralnog poluprstena (UMP) koji bi povezivao Novi Beograd i Zvezdaru. Bilo je predviđeno da će most zajedno sa pristupnim saobraćajnicama koštati 161 milion evra, ali tokom 2011 cena je premašila iznos od 400 miliona evra bez uračunatih poreza.
Godine 1923, arhitekta Đorđe Kovaljevski je uradio prvu urbanističku skicu Beograda sa mostom preko Ade Ciganlije. U vreme kada je Beograd poprimao prva obeležja evropskih metropola futuristički orijentisani planeri saobraćaja predvideli su pojedine deonice saobraćajnice koju mi danas zovemo Unutrašnji magistralni poluprsten.
Ova saobraćajnica ili njeni pojedini segmenti postojala je u ranijim planovima sa donekle izmenjenim položajem pod različitim imenima: magistralni prsten, transverzala, istočna tangenta. Ono što je bilo svima zajedničko je most preko Ade Ciganlije.
Prema usvojenom rešenju, most preko Ade Ciganlije je most sa kosim zategama. Imaće dužinu od 929 metara, šest kolovoznih traka, dve staze za pešake i dva koloseka namenjena budućem lakom metrou. Predviđena je širina od 45 metara i jedan pilon visine oko 200 metara, sa kojeg će se pružati zatege koje drže deo gredne konstrukcije preko Save. Dužina glavnog raspona biće 376 metara.
Prva vozila bi preko mosta trebalo da pređu krajem godine (15. Decembar), kada će biti završene pristupne saobraćajnice. Kompletni radovi, uključujući i najkomplikovaniju petlju Radnička, trebalo bi da budu završeni tokom 2013. godine.
Gradnja mosta preko Ade u Beogradu, pobudila je interesovanje Televizije "Discovery" koja je u sklopu svog ciklusa o ljudskim dostignućima i graditeljskim poduhvatima odlučila da uvrsti, most preko Ade, trenutno jedini most na svetu, koji ima samo jedan pilon i spceifičnu asimetričnu konstrukciju.
Драги Бане, хвала вам на лепом објашњењу, нема шта стварно умете да опишете СВЕ фотографије које овде, а и на другим местима постављате. У мојој мини архиви ћу означити назив овог возила,и признајем , убедили сте ме да купим књигу,то је просто штиво које гутам читајући/гледајући :) Још само Ви да објавите књигу, биће то пун погодак!
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Ово је одавно неко утврдио да је код Цариграда (Истамбула), аквадукт цариградског водовода који су претежно одржавали Срби из Београдске Махале (постојао је и топоним Беогрдска шума, не знам да ли га још има у Цариграду).
Па да се подсетимо! Када је султан Сулејман кога Турци прозваше "Величанствени" освојио Београд 1521. год., он одлучи да расели београдске Србе тако што је наложио њихово пресељење у Цариград. Тада Срби понеше са собом чувену чудотворну икону Богородице Београдске. У Цариграду је део у коме су се населили Срби назван Београдска Махала а дужност ових Срба је била да брину о водоводу. Икону Богородице Београдске предали су Васељенској Патријаршији у четврти Фанар, где јој се губи сваки траг. Вероватно је страдала у пожару. Интересантна је судбина ових Срба. Они су сачували свој језик и идентитет пуних 400 година. По завршетку Првог светског рата, на основу међудржавног договора Краљевине СХС и Турске, они Срби који су желели могли су да се "врате" па их је краљ Александар населио у источној Македонији где су својом старинском, по мало измењеном средњевековном верзијом српског језика чинили посебан дијалекат. Међутим, окупационе бугарске власти 1941. одмах протерују ове досељенике и после тога они се расељавају по Србији. По завршетку рата 1945. није им био могућ повратак а на основу забране повратка, сличне оној која је задесила и Србе са Косова и Метохије одмах после Другог светског рата.
Оно што код Панчевачког моста није речено, тај мост је доживео доградњу почетком 1960-их када су додати сви садашњи делови за друмски саобраћај, укључујући и прилазе. Одлично памтим то, био сам мали али се сећам завршеног моста који још није био пуштен у рад. На његовом "спусту" од Богословије ка Дунаву сам том приликом и научио да возим бицикл. А памтим и ону стару верзију. Слично мосту преко Саве између Кленка и Шапца или оном преко Млаве код Свилајинца, Панчевачки мост пре 1960-их је имао комбинован друмско-железнички прелаз. На обе стране моста били су семафори и друмски саобраћај је прекидан када би требало да наиђе воз.
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Једино, ако се ја добро сећам, овде је негде раније било поменуто како ово ипак није из Београда, што значи да је аутор погрешио. А грешка се тако преносила и преноси даље, ето, између осталог и на мом блогу.
У време кад сам то преносила на свој блог, нисам знала да је погрешно, али, захваљујући између осталог и оваквим сјајним местима, оном бившем, и овом нашем садашњем форуму, стално проширујем и употпуњујем своје знање о Београду.
Дакле, да ли да то ипак коначно исправимо? :)
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Ово је одавно неко утврдио да је код Цариграда (Истамбула), аквадукт цариградског водовода који су претежно одржавали Срби из Београдске Махале (постојао је и топоним Беогрдска шума, не знам да ли га још има у Цариграду).
Па да се подсетимо! Када је султан Сулејман кога Турци прозваше "Величанствени" освојио Београд 1521. год., он одлучи да расели београдске Србе тако што је наложио њихово пресељење у Цариград. Тада Срби понеше са собом чувену чудотворну икону Богородице Београдске. У Цариграду је део у коме су се населили Срби назван Београдска Махала а дужност ових Срба је била да брину о водоводу. Икону Богородице Београдске предали су Васељенској Патријаршији у четврти Фанар, где јој се губи сваки траг. Вероватно је страдала у пожару. Интересантна је судбина ових Срба. Они су сачували свој језик и идентитет пуних 400 година. По завршетку Првог светског рата, на основу међудржавног договора Краљевине СХС и Турске, они Срби који су желели могли су да се "врате" па их је краљ Александар населио у источној Македонији где су својом старинском, по мало измењеном средњевековном верзијом српског језика чинили посебан дијалекат. Међутим, окупационе бугарске власти 1941. одмах протерују ове досељенике и после тога они се расељавају по Србији. По завршетку рата 1945. није им био могућ повратак а на основу забране повратка, сличне оној која је задесила и Србе са Косова и Метохије одмах после Другог светског рата.
Оно што код Панчевачког моста није речено, тај мост је доживео доградњу почетком 1960-их када су додати сви садашњи делови за друмски саобраћај, укључујући и прилазе. Одлично памтим то, био сам мали али се сећам завршеног моста који још није био пуштен у рад. На његовом "спусту" од Богословије ка Дунаву сам том приликом и научио да возим бицикл. А памтим и ону стару верзију. Слично мосту преко Саве између Кленка и Шапца или оном преко Млаве код Свилајинца, Панчевачки мост пре 1960-их је имао комбинован друмско-железнички прелаз. На обе стране моста били су семафори и друмски саобраћај је прекидан када би требало да наиђе воз.
Ako mislis na ovu
kod mene je zabelezeno da je locirana kao:
"u pozadini zgrada Vracarske banke (Vracarske stedionice) u Kneza Miloša 8-10, na uglu sa Kralja Milana"
ps ako se ne varam locirao Goldi tamo (http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=709)
да, ово је место тик изнад раскрснице код "Лондона", у Кнеза Милоша...
Владо (Београђанин), да ти одговорим овако: ову врло интересантну фотографију, као и остале из битке за Београд, Риста Марјановић је снимао кришом, ризикујући да уколико буде примећен, буде стрељан на лицу места. Јасно је како би реаговали немачки, па вероватно и совјетски војници ако би приметили да их непознати цивил снима камером у току борбе, такве ситуације и дан данас на ратиштима представљају прави хазард... Како ми је сведочио син Ристе Марјановића, прекаљени ратни ветеран заиста није могао да седи мирно у кући док се на улицама одигравала велика битка, и знао је шта може да му се деси, али га то није спречавало. Захваљујући тој храбрости и пориву ратног фотографа, нама је данас остало најупечатљивије сведочанство о овој бици.
Додуше, не зна се тачно шта би све још могло да се крије и у архивама совјетских ратних сниматеља. Мада, с обзиром да се до дана данашњег нигде није објавило ни колики су били тачни совјетски губици у овој операцији (укупан број погинулих на ширем подручју града, број уништених и изгубљених тенкова, оруђа и авиона, нпр.), вероватно нећемо сазнати ни то... Интересантно, снимци уништене совјетске технике који су се појавили из битке за Београд су они које су направили српски (Риста Марјановић или официри НОВЈ што је постовао господин Јуришић на почетку форума, итд) или амерички (сабиралиште у Карађорђевој) фотографи. Совјети су изгледа снимали само немачке олупине.
На овој фотографији се виде два немачка војника, припадника полицијске јединице која је на београдско ратиште неколико дана пре тога допремљена авионима из Грчке, а возило је италијанско, наменски рађено у Фиатовим погонима у Торину за немачку војску, ознака му је (ајд баш да претерам) Аутоблинда Аб43.
Музеј Града Београда је објавио пре неколико недеља издање "Ратне фотографије Ристе Марјановића 1941-1944" па ти препоручујем да га набавиш, ту имаш најкомплетнији преглед ратних снимака Сарајевске улице и околине, о којима се распитујеш. Нађи то издање, вреди сваку пару...
Osem ako se ne varam, G-din u sredini je glavom engl. kralj caja, Lipton. g.
На овој фотографији се виде два немачка војника, припадника полицијске јединице која је на београдско ратиште неколико дана пре тога допремљена авионима из Грчке, а возило је италијанско, наменски рађено у Фиатовим погонима у Торину за немачку војску, ознака му је (ајд баш да претерам) Аутоблинда Аб43.
Музеј Града Београда је објавио пре неколико недеља издање "Ратне фотографије Ристе Марјановића 1941-1944" па ти препоручујем да га набавиш, ту имаш најкомплетнији преглед ратних снимака Сарајевске улице и околине, о којима се распитујеш. Нађи то издање, вреди сваку пару...
Ја овде видим поред два војника још једну особу али не могу да одредим да ли је цивил са шеширом или војник са качкетом.
"Ратне фотографије Ристе Марјановића 1941-1944" је јединствена збирка фотографија.
Послушајте савет Б.Гајића, стварно би свако ко посећује овакве форуме требало да је има.
Другови, требало је много раније да за мантру узмете "у лажи су кратке ноге", ко зна где бисте догурали... :bigsmile:
Узгред, зна ли неко где је ово?
PRIJATNO UZ OMILJENI OBROK MUSKE POPULACIJE!!!!
Au, al' je bio standard u JeNeA! :)
Ili je sadržaj osiromašio sa godinama ili je onaj major iz pozadiskog bataljona imao neku privatnu "šemu" :)
Mada, paradoksalno za tu instituciju, kakvi su nam kuvari bili, najbolji pasulj koji sam jeo dok sam "služio" je bio upravo taj iz konzerve :)
Ово је вероватно нека новија варијанта СДО - ми 1986./87. нисмо добијали конзерву са горивом за грејање јела...
Што се пасуља тиче, он још како-тако, али рижото... зубе да поломиш! Пиринач полускуван а месо - бљак! Једном смо неком кучету бацили парче меса из конзерве и ни оно није хтело да га једе!
Нисам ни ја био (пр)оглашен неспособним а остало је нешто од тога у памети. Никада ми није било јасно зашто "суви дневни оброк" кад је у ручку конзерва куваног јела, пре ће бити да је реч о некој другој скраћеници ("следовање дневних оброка" или ко зна шта). Збуњује и та скраћеница "Сд/о". Било их је неколико типских паковања означених латиничним словима (мислим од А до Е). Војсци је следовало најмање једном месечно да би се ослободиле ратне залихе, али га граничари на караулама нису добијали. То је био празник за куваре а нама најмрскији дан. Горионик није био у пакету али је (мислим) следовао известан број комада по десетини. Ми, обични "прашинари" нисмо га никад добили те 1981. (мислим да је извиђачка чета добијала), већ смо се сналазили на 1000 начина да подгрејемо конзерву или скувамо тај чај слађи од шербета. У неким паковањима је уместо кесице чаја била кесица замене кафе ("Дивка"). Сећам се (у разним пакетима): пасуља, киселог купуса (прекисео), рагу-чорбе, конзерви говеђег и овчијег нареска, сардине, "коњског пеперминта" (паковање фруктозе), воћних пастила као ове на фотографији, екстракта чаја, екстракта замене кафе. Двопек никад није био у паковању, кувари су нам делили комаде хлеба. Ја сам волео топљени сир за мазање у конзерви. Заправо, отимали смо се за њега односно тај тип пакета (дешавало се да некад деле по две-три врсте пакета). На логоровању смо имали теренску кухињу али је СДО следовао првог и задњег дана логоровања, као и у оне дане када би по цео дан провели у одласку на гађање, гађању и у повратку. Излазак из касарне је представљао право олакшање јер си у природи могао да заложиш ватру и подгрејеш ручак.
Beogradski mostovi
Kako smo došli do najlepšeg mosta u Evropi?
Tokom istorije, Beograd je, kao i danas, uvek imao nedovoljno mostova. Mostovi su se gradili i rušili dok su se Beograđani kroz vekove borili da premoste dve velike reke, Savu i Dunav.
uskoro dobijamo najveći i najskuplji u istoriji belog grada.
Brojna dokumenta iz srednjeg veka svedoče o nizu mostova koji su pravljeni na području Beograda od kamena i drveta. Početak XX veka označava i upotrebu novog materijala armiranog betona i nove konstruktivne gradnje. Posleratni period karakteriše izgradnja mostova, brojnih saobraćajnica, autoputeva, gradskih zaobliaznica, železnica.
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Pontonski mostovi preko Save podizani su u doba Vizantije, a zatim u vreme turskih pohoda ka Evropi. Sulejmanov vojskovođa Karadža-paša učinio je to pred osvajanje Beograda 1521. godine, dok su graditelji sultana Ahmeda kod sela Višnjica prvi premostili Dunav 1595. godine. Na istom mestu, 120 godina kasnije, vojska Eugena Savojskog je izgradila novi pontonski most i osvojila Beograd (1717).
Ipak, najspektakularniji beogradski most je podignut 1688. godine. Austrougari su premostili Savu kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvare preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Na taj most se oslanjao pontonac preko Save. Iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao je Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica.
ŽELEZNIČKI MOST
Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova.
Srušen je u Prvom svetskom ratu, obnovljen 1919. godine, a ponovo srušen 1941. godine.
Današnji stari železnički most izgrađen je po završetku Drugog svetskog rata, u okviru ratne reparacije i bio je jedini beogradski železnički most preko Save sve do izgradnje Novog železničkog mosta, 1979. godine. Dugačak je 350, a visok 13 metara. Preko njega saobraćaju vozovi između Srema i beogradske Glavne železničke stanice. Most je poslednji put rekonstruisan 1986. godine, uz manje popravke 1995. i 1996. godine, a za 2009. godinu planirana je zamena 10 drvenih železničkih pragova sintetičkim.
MOST KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA - MOST BRATSTVA I JEDINSTVA - BRANKOV MOST
Prvi, prelepi drumski most je otvoren 16. decembra 1934. godine . Most Кralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju.
Most je srušen posle bombardovanja 1941. godine, od strane nase vojske, da bi se sprecilo napredovanje Nemaca.
Obnovljen je, od nemackih reparacija, 1955. godine i nazvan MOST BRATSTVA I JEDINSTVA. Narod je pak prihvatio naziv BRANKOV MOST.
Beograđani su ovaj most ponekad zvali Savski most ili most u Brankovoj ulici jer se preko njega ulazi ulicu nazvanu po pesniku Branku Radičeviću.
Sadašnji naziv je dobio po Brankovoj ulici, čiji nastavak predstavlja, a ne po piscu Branku Ćopiću, koji je izvršio samoubistvo skočivši sa njega. Most je i inače poznat po velikom broju samoubistava koja se izvrše ili pokušaju sa njega. Svake godine oko 40 ljudi reši da izvrši samoubistvo skočivši sa Brankovog mosta
MOST KRALJA PETRA KARAĐORĐEVIĆA - MOST CRVENE ARMIJE - PANČEVAČKI MOST
Prvi pravi most preko Dunava, Pančevački, ili most Kralja Petra Karađorđevića otvoren je 1935. godine. Takođe je trajao do Drugog svetskog rata.
Kada je ratna oluja prošla, na novom mostu prema banatskoj strani Beograda, 29. novembra 1946. godine, traku je presekao Josip Broz Tito i dao mu ime most Crvene Armije. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika.STARI SAVSKI MOST - STARI TRAMVAJSKI MOST
Most koji spaja Autobusku stanicu i Staro Sajmište izgradili su Nemci u Drugom svetskom ratu (1942), nameravajući da ga postave na Tisi kod Žablja.
Most je obnavljan od 1964. do 1969. godine. Stubove, od oko 40 šipova od hrastovine, dužine deset, a prečnika oko 30 santimetara su postavili Danci.
Oko šipova su pobijene čelične šipke Larsen talpe, a između šipova je uliven beton.
NOVI ŽELEZNIČKI MOST
Novi železnički most preko Save u Beogradu izgrađen je u periodu 1975-1979. godine, u sklopu rekonstrukcije beogradskog železničkog čvora (tzv. rešenja "Prokop").
MOST GAZELA
Gazela je najprometniji beogradski most iznad reke Save. Dnevno preko njega pređe više od 165.000 vozila iako je most projektovan za oko 40.000.
Građen je od 1966. do 1970. kao deo gradskog autoputa i autoputa Bratstvo i jedinstvo koji je trebalo da poveže ondašnje republike SFRJ - Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju.
Glavni projektant Gazele je bio profesor Građevinskog fakulteta Miša Đurić.Zbog siluete grede koja se oslanja na četiri kosa stuba, podsećao je na afričku gazelu u skoku, po kojoj je i dobio ime.
OSTRUŽNIČKI MOST DRUMSKI I ŽELEZNIČKI
Tranzitni most Ostružnica na Savi, kao najvažniji deo beogradske zaobilaznice Batajnica - Dobanovci - most Ostružnica - Bubanj Potok, čija je izgradnja počela još 1990. godine.
MOST PREKO ADE CIGANLIJE
Most preko Ade Ciganlije je drumski i šinski most u Beogradu koji povezuje opštine Novi Beograd i Čukarica.
Most je zvanično spojio dve obale 8. avgusta 2011. godine
Most je predviđen kao deo beogradskog Unutrašnjeg magistralnog poluprstena (UMP) koji bi povezivao Novi Beograd i Zvezdaru. Bilo je predviđeno da će most zajedno sa pristupnim saobraćajnicama koštati 161 milion evra, ali tokom 2011 cena je premašila iznos od 400 miliona evra bez uračunatih poreza.
Ova saobraćajnica ili njeni pojedini segmenti postojala je u ranijim planovima sa donekle izmenjenim položajem pod različitim imenima: magistralni prsten, transverzala, istočna tangenta. Ono što je bilo svima zajedničko je most preko Ade Ciganlije.Godine 1923, arhitekta Đorđe Kovaljevski je uradio prvu urbanističku skicu Beograda sa mostom preko Ade Ciganlije. U vreme kada je Beograd poprimao prva obeležja evropskih metropola futuristički orijentisani planeri saobraćaja predvideli su pojedine deonice saobraćajnice koju mi danas zovemo Unutrašnji magistralni poluprsten.
Prema usvojenom rešenju, most preko Ade Ciganlije je most sa kosim zategama. Imaće dužinu od 929 metara, šest kolovoznih traka, dve staze za pešake i dva koloseka namenjena budućem lakom metrou. Predviđena je širina od 45 metara i jedan pilon visine oko 200 metara, sa kojeg će se pružati zatege koje drže deo gredne konstrukcije preko Save. Dužina glavnog raspona biće 376 metara.
Prva vozila bi preko mosta trebalo da pređu krajem godine (15. Decembar), kada će biti završene pristupne saobraćajnice. Kompletni radovi, uključujući i najkomplikovaniju petlju Radnička, trebalo bi da budu završeni tokom 2013. godine.
Gradnja mosta preko Ade u Beogradu, pobudila je interesovanje Televizije "Discovery" koja je u sklopu svog ciklusa o ljudskim dostignućima i graditeljskim poduhvatima odlučila da uvrsti, most preko Ade, trenutno jedini most na svetu, koji ima samo jedan pilon i spceifičnu asimetričnu konstrukciju.
(Izvor: Wikipedia,beogradska.blog.rs, Glas Javnosti, Politika)
Beogradski mostovi
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Ово је одавно неко утврдио да је код Цариграда (Истамбула), аквадукт цариградског водовода који су претежно одржавали Срби из Београдске Махале (постојао је и топоним Беогрдска шума, не знам да ли га још има у Цариграду).
Па да се подсетимо! Када је султан Сулејман кога Турци прозваше "Величанствени" освојио Београд 1521. год., он одлучи да расели београдске Србе тако што је наложио њихово пресељење у Цариград. Тада Срби понеше са собом чувену чудотворну икону Богородице Београдске. У Цариграду је део у коме су се населили Срби назван Београдска Махала а дужност ових Срба је била да брину о водоводу. Икону Богородице Београдске предали су Васељенској Патријаршији у четврти Фанар, где јој се губи сваки траг. Вероватно је страдала у пожару. Интересантна је судбина ових Срба. Они су сачували свој језик и идентитет пуних 400 година. По завршетку Првог светског рата, на основу међудржавног договора Краљевине СХС и Турске, они Срби који су желели могли су да се "врате" па их је краљ Александар населио у источној Македонији где су својом старинском, по мало измењеном средњевековном верзијом српског језика чинили посебан дијалекат. Међутим, окупационе бугарске власти 1941. одмах протерују ове досељенике и после тога они се расељавају по Србији. По завршетку рата 1945. није им био могућ повратак а на основу забране повратка, сличне оној која је задесила и Србе са Косова и Метохије одмах после Другог светског рата.
Оно што код Панчевачког моста није речено, тај мост је доживео доградњу почетком 1960-их када су додати сви садашњи делови за друмски саобраћај, укључујући и прилазе. Одлично памтим то, био сам мали али се сећам завршеног моста који још није био пуштен у рад. На његовом "спусту" од Богословије ка Дунаву сам том приликом и научио да возим бицикл. А памтим и ону стару верзију. Слично мосту преко Саве између Кленка и Шапца или оном преко Млаве код Свилајинца, Панчевачки мост пре 1960-их је имао комбинован друмско-железнички прелаз. На обе стране моста били су семафори и друмски саобраћај је прекидан када би требало да наиђе воз.
Beogradski mostovi
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
(Izvor: Wikipedia,beogradska.blog.rs, Glas Javnosti, Politika)
Одличан прилог.
Једино, ако се ја добро сећам, овде је негде раније било поменуто како ово ипак није из Београда, што значи да је аутор погрешио. А грешка се тако преносила и преноси даље, ето, између осталог и на мом блогу.
(За оне који не знају, beogradska.blog.rs правим ја).
У време кад сам то преносила на свој блог, нисам знала да је погрешно, али, захваљујући између осталог и оваквим сјајним местима, оном бившем, и овом нашем садашњем форуму, стално проширујем и употпуњујем своје знање о Београду.
Дакле, да ли да то ипак коначно исправимо? :)
Beogradski mostovi
Evo kako je izgradnja mostova tekla kroz istoriju:
Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu.
Ово је одавно неко утврдио да је код Цариграда (Истамбула), аквадукт цариградског водовода који су претежно одржавали Срби из Београдске Махале (постојао је и топоним Беогрдска шума, не знам да ли га још има у Цариграду).
Па да се подсетимо! Када је султан Сулејман кога Турци прозваше "Величанствени" освојио Београд 1521. год., он одлучи да расели београдске Србе тако што је наложио њихово пресељење у Цариград. Тада Срби понеше са собом чувену чудотворну икону Богородице Београдске. У Цариграду је део у коме су се населили Срби назван Београдска Махала а дужност ових Срба је била да брину о водоводу. Икону Богородице Београдске предали су Васељенској Патријаршији у четврти Фанар, где јој се губи сваки траг. Вероватно је страдала у пожару. Интересантна је судбина ових Срба. Они су сачували свој језик и идентитет пуних 400 година. По завршетку Првог светског рата, на основу међудржавног договора Краљевине СХС и Турске, они Срби који су желели могли су да се "врате" па их је краљ Александар населио у источној Македонији где су својом старинском, по мало измењеном средњевековном верзијом српског језика чинили посебан дијалекат. Међутим, окупационе бугарске власти 1941. одмах протерују ове досељенике и после тога они се расељавају по Србији. По завршетку рата 1945. није им био могућ повратак а на основу забране повратка, сличне оној која је задесила и Србе са Косова и Метохије одмах после Другог светског рата.
Оно што код Панчевачког моста није речено, тај мост је доживео доградњу почетком 1960-их када су додати сви садашњи делови за друмски саобраћај, укључујући и прилазе. Одлично памтим то, био сам мали али се сећам завршеног моста који још није био пуштен у рад. На његовом "спусту" од Богословије ка Дунаву сам том приликом и научио да возим бицикл. А памтим и ону стару верзију. Слично мосту преко Саве између Кленка и Шапца или оном преко Млаве код Свилајинца, Панчевачки мост пре 1960-их је имао комбинован друмско-железнички прелаз. На обе стране моста били су семафори и друмски саобраћај је прекидан када би требало да наиђе воз.
Брже си га пронашао у архиви него ја. Хвала! :)