И овде је вероватно у питању исти зид (само без бодљикаве жице) у Балканској.
Мора да је дама са слике била много љута на некога , кад је слику исекла на пола!
Da, u zadnjem planu se vidi gornji sprat obližnje zgrade na uglu Gavrila Principa i M. Milovanovića...
Г. Милош Јуришић нам се опет јавио богатим пакетом, има и слика и текста, на чему се најлепше захваљујем:
Како је неко скоро поменуо Романа Верховскоја и његову спомен-костурницу на Новом гробљу, потсетићу да је Верховској био и архитекта али и вајар и да је не само пројектовао ту спомен-костурницу већ је и вајао фигуру орла о чему постоји запис урезан на самој скулптури орла "вајао Роман Верховској, 1929" док је на самом каменом постаменту гробнице уклесано "Архитект-вајар Роман Верховској". То све напомињем намерно јер му је дуго времена у "стручној" литератури било ускраћено ауторство над вајарским опусом, приписивано Живојину Лукићу који је највероватније према нацрту и замисли Верховскоја извео фигуру војника али не и орла.
Тек је у одличној монографији Братиславе Костић "Ново гробље у Београду" то дискретно и исправљено.
Верховској је пројектовао, а верујем и извео вајарске делове, споменика Цару Николају II и руским војницима палим у рату. Његова је била и позната фонтана-скулптура Херкулес у Топчидеру, изливена 1932. а нестала "смутних" послератних година. Занимљиво је да је тај мотив Верховској замислио као барељеф за фасаду зграде Парламента још 1923. године о чему сазнајемо из "Илустрованог листа" бр.3 од 20.јануара 1924. где је и објављена скица.
1924.године је објављена и његова скица за руску цркву у Београду, на Ташмајдану, но она је замишљена мало грандиознија па је претпостављам недостатак средстава преломио у корист изведеног пројекта Валерија Сташевског .
Од архитектонских дела, колико је мени познато, до сада му се једино приписује фасада зграде Љубице Авакумовић у улици Кнеза Михаила бр.34.
Скулпторална декорација фасаде зграде Официрских станова, прекопута парка "Мањеж", је такође његова: медаљони-барељефи као и скулптура богиње Нике, којој је после рата уклоњен штит да би се подигла садашња зграда.
По мом мишљењу његове су и скулптуре орлова испред зграде Парламента (Народне скупштине), с тим што ми нико није објаснио, а покушао сам да сазнам, да ли су скоро постављени орлови у подножју јарбола, сада ливени према неком заосталом калупу или су враћени оригинали. Чим сам их био угледао приликом постављања, одмах сам помислио на Верховскоја па сам мало боље загледао бронзане калоте и уочио урезано име Р.Верховској!
Рођен је 1886. и у Петрограду је завршио Уметничку академију, одсек за архитектуру, како сазнајемо из "Илустрованог листа" бр.7 од 19.фебруара 1928. где се помиње како ради и на уређењу ентеријера двора на Дедињу, но можда је само у питању било учествовање на некој врсти конкурса а да ништа није ни изведено но то тек треба да се истражује.
После рата је живео и стварао у Америци где и умире у стотој години - 1986!
Фотографију водоскока у Топчидеру, једну од многих из моје колекције, је можда фотографисао и господин Јовичић, али нисам сигуран па зато нисам навео име фотографа јер на њој ништа не пише и унапред се извињавам господину Дунду уколико је то рад његовог оца.
За Милана прилажем један снимак зграде на Теразијама пошто је он одмах по реклами препознао локацију једног снимка постављеног пре неког времена на Форуму; Зграду је пројектовао арх.Јарослав Прхал и снимак је из времена пре него што ће се изградити биоскопска сала "Сити", и наравно пре невероватне послератне трансформације зграде, када је не само дозидна већ и потпуно измењена физиономија повећањем броја прозора на спратовима - по три прозорска отвора уместо по два.
Прилажем и један рани послератни снимак Обилићевог венца, као и још један поглед на послератни изглед Друге мушке гимназије у Македонској улици.
Mada, paradoksalno za tu instituciju, kakvi su nam kuvari bili, najbolji pasulj koji sam jeo dok sam "služio" je bio upravo taj iz konzerve :)
Немој да се вређамо: има овде нас часних војних кувара који смо правили одличан пасуљ!
Nisam mislio da vređam, naravno, "kakvi su nam kuvari bili" je bilo na račun onih šeprtlja u mojoj kasarni koji su ga uvek ili prekuvali do raspadanja ili skidali sa šporeta polu skuvanog. To je već bilo u vreme "državne zajednice".
Е па ти си био у војсци, док је већина нас овде била у армији, има ту разлике... :)
Мора да је дама са слике била много љута на некога
Da, u zadnjem planu se vidi gornji sprat obližnje zgrade na uglu Gavrila Principa i M. Milovanovića...
Поштовани господине Топчидеру, следећом сликом желим да Вас поздравим и да Вам пожелим добродошлицу.
Не знам да ли је ово Топчидер који више не постоји или се „само“ јако изменио. Било једно, било друго, разумећемо се.
Радујем се Вашој сарадњи са нама.
Kula za teleskop (?) Vojnogeografskog instituta
stepenice kod današnjih grobnih mesta Narodnih heroja
i, ONA - "Žena koja misli"
Da prostite na ove rupice i flekice. Puko crep, prokislo pa se slivalo u koferče...Тек је у одличној монографији Братиславе Костић "Ново гробље у Београду" то дискретно и исправљено.
Верховској је пројектовао, а верујем и извео вајарске делове, споменика Цару Николају II и руским војницима палим у рату. Његова је била и позната фонтана-скулптура Херкулес у Топчидеру, изливена 1932. а нестала "смутних" послератних година. Занимљиво је да је тај мотив Верховској замислио као барељеф за фасаду зграде Парламента још 1923. године о чему сазнајемо из "Илустрованог листа" бр.3 од 20.јануара 1924. где је и објављена скица.
1924.године је објављена и његова скица за руску цркву у Београду, на Ташмајдану, но она је замишљена мало грандиознија па је претпостављам недостатак средстава преломио у корист изведеног пројекта Валерија Сташевског .
Од архитектонских дела, колико је мени познато, до сада му се једино приписује фасада зграде Љубице Авакумовић у улици Кнеза Михаила бр.34.
По мом мишљењу његове су и скулптуре орлова испред зграде Парламента (Народне скупштине), с тим што ми нико није објаснио, а покушао сам да сазнам, да ли су скоро постављени орлови у подножју јарбола, сада ливени према неком заосталом калупу или су враћени оригинали. Чим сам их био угледао приликом постављања, одмах сам помислио на Верховскоја па сам мало боље загледао бронзане калоте и уочио урезано име Р.Верховској!
Рођен је 1886. и у Петрограду је завршио Уметничку академију, одсек за архитектуру, како сазнајемо из "Илустрованог листа" бр.7 од 19.фебруара 1928. где се помиње како ради и на уређењу ентеријера двора на Дедињу, но можда је само у питању било учествовање на некој врсти конкурса а да ништа није ни изведено но то тек треба да се истражује.
После рата је живео и стварао у Америци где и умире у стотој години - 1986!
Фотографију водоскока у Топчидеру, једну од многих из моје колекције, је можда фотографисао и господин Јовичић, али нисам сигуран па зато нисам навео име фотографа јер на њој ништа не пише и унапред се извињавам господину Дунду уколико је то рад његовог оца.
Прилажем и један рани послератни снимак Обилићевог венца, као и још један поглед на послератни изглед Друге мушке гимназије у Македонској улици.
Поштовани господине Топчидеру, следећом сликом желим да Вас поздравим и да Вам пожелим добродошлицу.
Не знам да ли је ово Топчидер који више не постоји или се „само“ јако изменио. Било једно, било друго, разумећемо се.
Радујем се Вашој сарадњи са нама.
HVALA VAM GOSPODINE DUNDO NA LEPOJ DOBRODOSLICI. CAST MI JE STO SAM U OVAKVOM ODABRANOM DRUSTVU! BEOGRAD JE NASA LJUBAV A POGOTOVO STARI. POZDRAV.
Bez njega ne bi bilo ni one lepe izložbe o primenjenoj umetnosti u Beogradu 1918–1941.
Mada, paradoksalno za tu instituciju, kakvi su nam kuvari bili, najbolji pasulj koji sam jeo dok sam "služio" je bio upravo taj iz konzerve :)
Немој да се вређамо:
Nisam mislio da vređam, naravno, "kakvi su nam kuvari bili" je bilo na račun onih šeprtlja u mojoj kasarni koji su ga uvek ili prekuvali do raspadanja ili skidali sa šporeta polu skuvanog. To je već bilo u vreme "državne zajednice".
Е па ти си био у војсци, док је већина нас овде била у армији, има ту разлике... :)