То што ти на сликама видиш потписе страних сликара, а на новинама насловне стране са страним називима, још увек не значи да у Београду нису живели сликари странци и да у Београд нису поштом редовно стизале новине из Лондона, Петрограда, Берлина и Париза. Па чак и ако слике нису малане у Београду, све то, и фризуре и одећа и намештај... стизали су у Београд. Дакле: види, упореди са нашим старим фотографијама, и мало укључи машту.
Марко Стојановић - Човек са "Кодаком" пред "Српском круном"
Moguće je da neke nisu iz Beograda - nemam nikavih podataka..
Ako dobro pamtim, reklama za firmu EKSO i izlog ove radnje pojavili su se u jednom od brojeva "Umetničkog pregleda" kao primer ukusno uređene savremene radnje.
Ovde pride piše bioskop "Siti", pa onaj ko dobro stoji sa lokacijama bioskopa predratnog Beograda lako će identifikovati poziciju snimanja ove fotografije...
Да, биоскоп „Сити“, „Теразије“, „Космај“ — већ како га је који идеолошки болесник ритнуо, треснуо босиљком по глави и дао му ново име.
Био је то чудан биоскоп: издужена сала као неки ходник (синемаскоп није имао шансе, не знам да ли је могао и Wide Screen да се пробије), високо постављено платно (са сваког места и преко сваке главуџе видљиво), звучник са огромним експоненцијалним левком¹ и са електромагнетним језгром². Уз десни зид фуруна, која се већ почетком педесетих година и ложила; за време филма долазила је једна теткица, проџарала ватру и натрпала угља. Али имао је увек добре (стране) филмове. Неколико пута сретао сам Милована Ђиласа који се (без видљиве пратње) у свом беж громби-капуту и са громби-качкетом провлачио кроз бесконачан ходник од Теразија до „фоајеа“ (ако тако сме да се назове) биоскопа. Као тадашњи бог културе волео је и он да погледа нешто боље.
¹ Експоненцијални левак се често користио и користи код звучника за повећање коефицијента корисног дејства. Има особину да се његов попречни пресек, гдедајући дуж осе од улаза до излаза, мења по експоненцијалном закону. То подупире простирање звучних таласа од звучника до излаза, па може да се, поједностављено, тумачи као „исисавање“ енергије из звучника. Некада се често користио у биоскопима јер појачала нису имала киловате снаге као данас.
²У данашње, па чак и у време госн. Дунда, магнетно језгро динамичких звучника се прави од једног јаког перманентног магнета. Негде око 20-их година прошлог века није још било материјала за довољно јаке перманентне магнете. Око језгра звучника мотао се калем и кроз њега се пропуштала једносмерна струја. Е, сад и податак за младе историчаре радиоаматерства. За нискофреквентна појачала била је потребна једносмерна струја и то „смирена“ тј. без „таласања“. Наизменична струја из мреже (утикачке кутије) се исправљала помоћу селенских исправљача (пре њих помоћу електронских диода), а „умиривање“ пулсирања вршило се помоћу два огромна кондензатора и једне пригушнице (индуктивног калема) између њих. Ех, све ово пишем збот тог калема: то је био онај калем око језгра звучника у многим радио-апаратима па је залутао и у биоскоп „Сити“ (а багами ни касније се није извукао из биоскопа „Космај“ – ту сам га и видео).
Р. Ѕ. Молим госпође и господу пуританце да ми опросте ову девијацију од овлашћених подтема. Можда ће се понеко од младих ипак заинтересовати за то како је било некад, кад нису морали да се отварају прозори малих просторија да би мембране звучника могле слободно да се крећу.
Ево, за господина Дунду и за све остале заинтересоване - човек који поседује нешто аматерских филмова (али и мало играног материјала) на Пате бејби формату 9.5 милиметара био је љубазан да их фотографише и да описе фотографија. Он је велики поштовалац овог форума и старог Београда и захваљујем му се на љубазном излажењу у сусрет:
Опис:
"Na odjavnim spicama uglavnom pise "Subasic i komp. Beograd - Zagreb"
Uglavnom su to kratki filmovi od po 3 minuta.
One 4 kasete bez etikete, razvijene su u Subasicevoj laboratoriji - provereno!
Samo na odjavnim spicama na ta 4 amaterska filma je pisalo - na ostalima ne.
Ali sto mi je bilo interesantno - jedan od onih igranih filmova je imao prevod. Oni medjunatpisi su na srpskom."
Пу, пу, пу, Боже ме сачувај. Госн Дундо, није сад време за море, мало је ладно, а може да буде и досадно...
Боље је овде, код нас. Славе су, па фамилија доноси: гуда, јагње, шаран, штука, фаширано...
А може да се прошверцује и нешто жестоко (додуше у пластичним флашама, али да не закерамо).
Ма, чечечекајте, каке пластичне флаше? Нећемо ваљда још из кеса да пијемо. Зар оно жестоко не прогризе те флаше? Сетих се вица о црвеноармејцима тому назад, негде 1944. Тек кад сутра прогризе гаће, онда је била добра вотка.
Moguće je da neke nisu iz Beograda - nemam nikavih podataka..
Uzgred, ima li iko ideju, da li je odeća koju nosi ovaj mladić desno bila uobičajena pred rat ili je ovo i tada bilo "buntovništvo bez razloga"... Kakva je to košulja, da li je to ruska kragna ili nešto drugo...
Čak ni mladić levo nema košulju koja se zakopčava do kraja. Neobično...
То што ти на сликама видиш потписе страних сликара, а на новинама насловне стране са страним називима, још увек не значи да у Београду нису живели сликари странци и да у Београд нису поштом редовно стизале новине из Лондона, Петрограда, Берлина и Париза. Па чак и ако слике нису малане у Београду, све то, и фризуре и одећа и намештај... стизали су у Београд. Дакле: види, упореди са нашим старим фотографијама, и мало укључи машту.
Марко Стојановић - Човек са "Кодаком" пред "Српском круном"
Ako dobro pamtim, reklama za firmu EKSO i izlog ove radnje pojavili su se u jednom od brojeva "Umetničkog pregleda" kao primer ukusno uređene savremene radnje.
Ovde pride piše bioskop "Siti", pa onaj ko dobro stoji sa lokacijama bioskopa predratnog Beograda lako će identifikovati poziciju snimanja ove fotografije...
Да, биоскоп „Сити“, „Теразије“, „Космај“ — већ како га је који идеолошки болесник ритнуо, треснуо босиљком по глави и дао му ново име.
Био је то чудан биоскоп: издужена сала као неки ходник (синемаскоп није имао шансе, не знам да ли је могао и Wide Screen да се пробије), високо постављено платно (са сваког места и преко сваке главуџе видљиво), звучник са огромним експоненцијалним левком¹ и са електромагнетним језгром². Уз десни зид фуруна, која се већ почетком педесетих година и ложила; за време филма долазила је једна теткица, проџарала ватру и натрпала угља. Али имао је увек добре (стране) филмове. Неколико пута сретао сам Милована Ђиласа који се (без видљиве пратње) у свом беж громби-капуту и са громби-качкетом провлачио кроз бесконачан ходник од Теразија до „фоајеа“ (ако тако сме да се назове) биоскопа. Као тадашњи бог културе волео је и он да погледа нешто боље.
¹ Експоненцијални левак се често користио и користи код звучника за повећање коефицијента корисног дејства. Има особину да се његов попречни пресек, гдедајући дуж осе од улаза до излаза, мења по експоненцијалном закону. То подупире простирање звучних таласа од звучника до излаза, па може да се, поједностављено, тумачи као „исисавање“ енергије из звучника. Некада се често користио у биоскопима јер појачала нису имала киловате снаге као данас.
² У данашње, па чак и у време госн. Дунда, магнетно језгро динамичких звучника се прави од једног јаког перманентног магнета. Негде око 20-их година прошлог века није још било материјала за довољно јаке перманентне магнете. Око језгра звучника мотао се калем и кроз њега се пропуштала једносмерна струја. Е, сад и податак за младе историчаре радиоаматерства. За нискофреквентна појачала била је потребна једносмерна струја и то „смирена“ тј. без „таласања“. Наизменична струја из мреже (утикачке кутије) се исправљала помоћу селенских исправљача (пре њих помоћу електронских диода), а „умиривање“ пулсирања вршило се помоћу два огромна кондензатора и једне пригушнице (индуктивног калема) између њих. Ех, све ово пишем збот тог калема: то је био онај калем око језгра звучника у многим радио-апаратима па је залутао и у биоскоп „Сити“ (а багами ни касније се није извукао из биоскопа „Космај“ – ту сам га и видео).
Р. Ѕ. Молим госпође и господу пуританце да ми опросте ову девијацију од овлашћених подтема. Можда ће се понеко од младих ипак заинтересовати за то како је било некад, кад нису морали да се отварају прозори малих просторија да би мембране звучника могле слободно да се крећу.
Опис:
"Na odjavnim spicama uglavnom pise "Subasic i komp. Beograd - Zagreb"
Uglavnom su to kratki filmovi od po 3 minuta.
One 4 kasete bez etikete, razvijene su u Subasicevoj laboratoriji - provereno!
Samo na odjavnim spicama na ta 4 amaterska filma je pisalo - na ostalima ne.
Ali sto mi je bilo interesantno - jedan od onih igranih filmova je imao prevod. Oni medjunatpisi su na srpskom."
Пу, пу, пу, Боже ме сачувај. Госн Дундо, није сад време за море, мало је ладно, а може да буде и досадно...
Боље је овде, код нас. Славе су, па фамилија доноси: гуда, јагње, шаран, штука, фаширано...
А може да се прошверцује и нешто жестоко (додуше у пластичним флашама, али да не закерамо).
Ма, чечечекајте, каке пластичне флаше? Нећемо ваљда још из кеса да пијемо. Зар оно жестоко не прогризе те флаше? Сетих се вица о црвеноармејцима тому назад, негде 1944. Тек кад сутра прогризе гаће, онда је била добра вотка.
Uzgred, ima li iko ideju, da li je odeća koju nosi ovaj mladić desno bila uobičajena pred rat ili je ovo i tada bilo "buntovništvo bez razloga"... Kakva je to košulja, da li je to ruska kragna ili nešto drugo...
Čak ni mladić levo nema košulju koja se zakopčava do kraja. Neobično...