Путниче, боље читај и прати фабулу радње. Укључи машту!
Он је већ прошао поред Тополе и размишља да ли ће да оде на јутарњу кафу, лево Нушићевом у Касину, или следећом лево у Коларац, или ће можда да се спусти у Скадарску, на јагњећу чорбу са мало винског сирћета, или са киселим млеком, по вољи, да се мало расани.
Међутим, у истој Кући живи још једна жена којој је он, лола, долазио. Она их је чула ноћас, схватила је да она ту не може више ништа да уради, целу ноћ се паковала и сад чека Милосава, шпедитера, да је пресели негде на Дорћол, код њене тетке, док се мало не сабере...
То што ти на сликама видиш потписе страних сликара, а на новинама насловне стране са страним називима, још увек не значи да у Београду нису живели сликари странци и да у Београд нису поштом редовно стизале новине из Лондона, Петрограда, Берлина и Париза. Па чак и ако слике нису малане у Београду, све то, и фризуре и одећа и намештај... стизали су у Београд. Дакле: види, упореди са нашим старим фотографијама, и мало укључи машту.
Дал је беше Боле или Мића Миловановић ономад метнуо слике једне београдске породице са летовања на мору (... а да Београд није). Оно како су они обучени могло је онда да прође и у Њујорку, ма какви онда, и сада! Београд је свет. Само га треба стално откривати...
Ni ja nisam sretao njegove fotografije, mada ga ima u Debeljkovićevom spisku beogradskih fotografa (aktivan u 1890 i 1900-tim), prema tabeli u knjizi
Stara srpska fotografija, strana 105.
Milanka Todić u knjizi Fotografija i slika kaže:
Beogradski fotografi Milan Jovanović i Jovan Hoke uradili su osamdesetih godina XIX veka mnogobrojne fotografije najnovijih slika Stevana Todorovića,
Đorđa Krstića i Paje Jovanovića koje su, verovatno, bile namenjene daljem reprodukovanju, pošto su deo ilustrativnog materijala u zaostavštini Feliksa Kanica.
Evo jedne od tih fotografija:
S druge strane, nabavio sam pre nekog vremena sledeću posetnicu. Ovog ateljea nema u spisku...
Ево и тог лоле. Сликано док је још био на студијама електротехнике у Паризу.
Погледај тај кобни сфумато поглед... Па бркови... Све што има цену код девојака.
Отац му отворио радњу са боген лампама, стоним лампама, радио апаратима, фонографима, фонографским ваљцима, али и бакелитним плочама... Одмах на почетку, са десне стране Булевара краља Александра, баш некако преко пута...
Ретко сликан део Кнез Михајлове. Ево га на слици из око 1960. Кнез Михајлова 25 је у средини. Прјектовао Леонид Макшејев (?), око 1936.-1938.
Хвала Буче,
управо тако. Према сачуваним плановима зграду је потписао руски емигрант Леонид Макшејев и то 1939. године. Исти аутор је 1940. године добио награду за најлепшу фасаду у Француској улици и ове две зграде уз још нешто мало преосталих спадају у најчистије примерке касног модернизма у Београду. Бескомпромисан дизајн, изванредно компоновани станови (овде у Кнез Михајловој изграђен је на последњој етажи један од првих дуплекс станова у Београду) фантастични детаљи подова, степенишних ограда, улазних портала и зграде у целини оставили су име Леонида Макшејева заувек записано златним словима у историји српске архитектуре до 1941. године. На жалост, о архитекти се више ништа не зна, нити је иједан од историчара архитектуре игде бележио име овог аутора, што је срамно.
Покушао сам деведесетих да нешто дознам о овом архитекти, па сам питао пар станара Макшејевљеве сопствене куће на Вождовцу (мислим да је то улица Радоја Дакића). Један од њих ми је саопштио да је Макшејев напустио земљу у неутврђено доба, вероватно после 1945. године. Други детаљ који сам сазнао о овом аутору је да му је отац био војно лице, предавач на једном од славних руских емигрантских женских института (гимназија) које су организоване после 1918. године у више градова у Краљевини (Кикинда, Бечкерек итд) и да је, по свему судећи, његов син архитектуру завршио негде на страни, нострификујући накнадно диплому.
Moguće je da neke nisu iz Beograda - nemam nikavih podataka..
Ako dobro pamtim, reklama za firmu EKSO i izlog ove radnje pojavili su se u jednom od brojeva "Umetničkog pregleda" kao primer ukusno uređene savremene radnje.
Ovde pride piše bioskop "Siti", pa onaj ko dobro stoji sa lokacijama bioskopa predratnog Beograda lako će identifikovati poziciju snimanja ove fotografije...
Међутим, у истој Кући живи још једна жена којој је он, лола, долазио. Она их је чула ноћас, схватила је да она ту не може више ништа да уради, целу ноћ се паковала и сад чека Милосава, шпедитера, да је пресели негде на Дорћол, код њене тетке, док се мало не сабере...
То што ти на сликама видиш потписе страних сликара, а на новинама насловне стране са страним називима, још увек не значи да у Београду нису живели сликари странци и да у Београд нису поштом редовно стизале новине из Лондона, Петрограда, Берлина и Париза. Па чак и ако слике нису малане у Београду, све то, и фризуре и одећа и намештај... стизали су у Београд. Дакле: види, упореди са нашим старим фотографијама, и мало укључи машту.
Дал је беше Боле или Мића Миловановић ономад метнуо слике једне београдске породице са летовања на мору (... а да Београд није). Оно како су они обучени могло је онда да прође и у Њујорку, ма какви онда, и сада! Београд је свет. Само га треба стално откривати...
Stara srpska fotografija, strana 105.
Milanka Todić u knjizi Fotografija i slika kaže:
Beogradski fotografi Milan Jovanović i Jovan Hoke uradili su osamdesetih godina XIX veka mnogobrojne fotografije najnovijih slika Stevana Todorovića,
Đorđa Krstića i Paje Jovanovića koje su, verovatno, bile namenjene daljem reprodukovanju, pošto su deo ilustrativnog materijala u zaostavštini Feliksa Kanica.
Evo jedne od tih fotografija:
S druge strane, nabavio sam pre nekog vremena sledeću posetnicu. Ovog ateljea nema u spisku...
Погледај тај кобни сфумато поглед... Па бркови... Све што има цену код девојака.
Отац му отворио радњу са боген лампама, стоним лампама, радио апаратима, фонографима, фонографским ваљцима, али и бакелитним плочама... Одмах на почетку, са десне стране Булевара краља Александра, баш некако преко пута...
Ретко сликан део Кнез Михајлове. Ево га на слици из око 1960. Кнез Михајлова 25 је у средини. Прјектовао Леонид Макшејев (?), око 1936.-1938.
Хвала Буче,
управо тако. Према сачуваним плановима зграду је потписао руски емигрант Леонид Макшејев и то 1939. године. Исти аутор је 1940. године добио награду за најлепшу фасаду у Француској улици и ове две зграде уз још нешто мало преосталих спадају у најчистије примерке касног модернизма у Београду. Бескомпромисан дизајн, изванредно компоновани станови (овде у Кнез Михајловој изграђен је на последњој етажи један од првих дуплекс станова у Београду) фантастични детаљи подова, степенишних ограда, улазних портала и зграде у целини оставили су име Леонида Макшејева заувек записано златним словима у историји српске архитектуре до 1941. године. На жалост, о архитекти се више ништа не зна, нити је иједан од историчара архитектуре игде бележио име овог аутора, што је срамно.
Покушао сам деведесетих да нешто дознам о овом архитекти, па сам питао пар станара Макшејевљеве сопствене куће на Вождовцу (мислим да је то улица Радоја Дакића). Један од њих ми је саопштио да је Макшејев напустио земљу у неутврђено доба, вероватно после 1945. године. Други детаљ који сам сазнао о овом аутору је да му је отац био војно лице, предавач на једном од славних руских емигрантских женских института (гимназија) које су организоване после 1918. године у више градова у Краљевини (Кикинда, Бечкерек итд) и да је, по свему судећи, његов син архитектуру завршио негде на страни, нострификујући накнадно диплому.
Ako dobro pamtim, reklama za firmu EKSO i izlog ove radnje pojavili su se u jednom od brojeva "Umetničkog pregleda" kao primer ukusno uređene savremene radnje.
Ovde pride piše bioskop "Siti", pa onaj ko dobro stoji sa lokacijama bioskopa predratnog Beograda lako će identifikovati poziciju snimanja ove fotografije...