Гаврило је написао/ла:

Бађунов је написао/ла:

Гаврило је написао/ла:

 Ако је снимак из 1908. онда би ово требало да буде Митрополит Србије Димитрије (Павловић) који је на митрополитски трон дошао 1905. а на наново успостављени паријаршијски трон уједињене СПЦ срупио 1920. (+1930). Можда је карловачки патријарх-митрополит Лукијан Богдановић који је изабран на трон 1908. а убијен 1913.? Гаврило, имаш ли цео тај број National Geographic-а? Шта пише у њему? 

Нажалост, немам број НГ из 1908. Скенирано из првог броја НГ за Србију, новембар 2006.
Пише: Епископ на дан рукоположења, Београд, Србија, 1908. 
Тада још нисмо имали патријарха, него архиепископа, или митрополита. Пренет је текст из првог помињања Србије у НГ, 1908. године.  
Интересантан цитат: 
„Жене су нашироко цењене. Жена се са сигурношћу може кретати било где у земљи.“
Вероватно су нас упоређивали са остатком Турског царства, где су жене биле покривене и затворене у харемима. А види наше девојчурке (из Ниша)



(Бађунов, ако ме уапсе због ауторских права ови из НГ, ја не пушим, у затвор ми донеси само јабуке )

Важи, али само печене због ради безбедност.

Бађунов је написао/ла:

Гаврило је написао/ла:

Ако је снимак из 1908. онда би ово требало да буде Митрополит Србије Димитрије (Павловић) који је на митрополитски трон дошао 1905. а на наново успостављени паријаршијски трон уједињене СПЦ срупио 1920. (+1930).

Можда је карловачки патријарх-митрополит Лукијан Богдановић који је изабран на трон 1908. а убијен 1913.? Гаврило, имаш ли цео тај број National Geographic-а? Шта пише у њему?

патријарх Димитрије Павловић

патријарх српски (1905 - 1920 - 1930)

Инокентијев наследник био је Димитрије Павловић. Лич­ност, како тврди Слијепчевић, много интересантнија, даровитија и за цркву заслужнија од Инокентија. Рођен је 15. октобра 1846. године у Пожаревцу у занатлијској породици. Основну школу и гимназију похађао је у родном граду, Великом селу и Београду, где је 1868. завршио богословију. После завршене богословије био је две године учитељ, а 1870. је рукоположен у чин ђакона и презвитера и постављен је за капелана у Лапову. Рано је остао удовац (1873), па је након завршене филологије на Великој школи у Београду постао професор Београдске богословије. За нишког владику изабран је 8. новембра 1884. и на том месту остао све до повратка митрополита Михаила на трон београдске митрополије, када се повукао и отишао у Париз, где је три године студирао словенску филологију и књижев­ност. Потом је две године провео на Националном агро­номском институту у Монпељеу. У SrbСрбију се вратио 1894. и одмах, по налогу владе, отишао у Хиландар да у "њему среди односе". У најчувенијем српском манастиру Димит­рије је детаљно проучавао Типик Светог Саве који је касније уз стручни коментар и објавио. После "измирења јерархије" изабран је за шабачког епископа, а 11. августа 1905. за митрополита београдског. На положају митропо­лита остао је до 12. новембра 1920, нешто више од 15 година, када је био изабран за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.

У тренутку уједињења свих српских православних цркве­них организација у јединствену Српску православну цркву са патријархом на челу, постојала је, како истиче В. Димит­ријевић, у Краљевини Србији, која је имала пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), црквена заједница која је имала "достојанство митрополије, са пр­вим епископом, архиепископом београдским и митрополи­том Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ". 
У Краљевини Црној Гори црква је билое три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија), са митрополитом цетињски на челу, који је носио титулу митрополит црногорско-приморски. 
Карловачка митрополија је имала седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је сав православни народ у Угарској, Хрватској и Славо­нији. Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутоно­мно тело био је Црквено-народни сабор. 
Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабро­босанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) са титулом митрополија добијених на основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар. 
Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призрен­ска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије. 
У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дуброва­чка".

Одлука да се Српска православна црва, проглашена после стицања пуне независности на берлинском конгресу 1878. за аутокефалну, подигне на патријаршијски ниво формално је донета 13/26.5.1919. у Београду на састанку епископа свих делова некадашње Пећке патријаршије који су, како пише протојереј др Радомир Поповић, прогласили, у новој држави, духовно и административно јединство Српске православне цркве. У Карловцима је 30. августа 1920, на дан Сабора српских просветитеља, како пише Марјановић, "прочитана изјава чланова Светог архијереј­ског сабора по којој, у споразуму са круном и сагласијем свете велике цариградске цркве, аутокефална уједињена Српска православна црква се подиже на ступањ и положај патријаршије, те се тиме обнавља српска патријаршија укинута 1766, године".

За првог српског патријарха обновљене пећке патријар­шије изабран је београдски митрополит Димитрије. Одмах по избору патријарх је "нотифицирао своје ступање свима аутокефалним црквама", а цариградски патријарх Мелен­тија IV је 25. новембра 1921. године издао епистолију којом признаје уздизање српске цркве на степен патријаршије и избор новог патријарха. Свечани чин овог историјског догађаја потврђен је 20. марта 1922. године заједничком "службом патријарха и синода српског са изаслаником цариградске патријаршије Германом, митрополитом Амасијским". Овим чином Цариградска патријаршија признанала је Српску патријаршију. Коначно устоличење патријарха на трон цркве је извршено 15. августа 1924. године на Велику Госпојину у Пећи. Том приликом Његово Величанство Краљ увео је патријарха у историјски сто који се у Пећи чува од давнина, прочитао историјску повељу патријарху и предао му и скупоцену панагију. Тада је по обичају древних патријарха одржана седница Светог архијерејског синода. Тако је завршен чин обнављања патријаршије.

За добијање томоса о самосталности СПЦ Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала је да исплати Цари­градској патријаршији милион и по француских франака у три транше (прва 24. децембра 1919. а трећа октобра 1922. године). 

У време пуне патријаршијске власти Димитрија хирото­нисано је 16 архијереја, обновљена је стара браничевска епархија, основане су Чешко-моравска, Америчко-канадска епархија и 1925. године Бихачка. А покренуо је и широку расправу о новом Уставу СПЦ који је због компликова процедуре доношења усвојен након његове смрти. У време патријарха Димитрија основан је Богословски факултет у Београду и Загребу и богословија у Битољу. Својим завеш­тањем патријарх Димитрије је омогућио подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и цркве Покрова пресвете Богородице у Београду, као и покретање часописа "Богословље" при Богословском факултету у Београду. Основао је и фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. Као реалан и рационалан човек Димитрије је умео да се снађе у оној сложеној симбиози Цркве и Државе у Србији. Био је, како истиче Стојмировић, моралан, испра­ван, озбиљан и поштен; није био ни мало лицемеран или театралан; коректан као монах, врсан као свештеник, природан као патријах, он је био у свему трезвен и као човек. Димитрије није био ни писац, ни проповедник, премда је умео да говори и да се увек изрази достојанс­твено и паметно.

Први српски патријарх после друге обнове пећке патри­јаршије умро је 6. априла 1930. у Београду и по својој жељи сахрањен је у манастиру Раковица.

A Lukijan Bogdanović

Лукијан Богдановић

митрополит карловачки и патријарх српски 1908-1913

Последњи патријарх и митрополит карловачки Лукијан Богдановић на чело цркве је дошао на помало необичан начин. Избор је био заказан за 28. јули 1908. године. На самом гласању за новог митрополита-патријарха навећи број гласова, 40, добио је вршачки епископ Георгије Змаје­вић, док је епископ пакрачки Мирон Николић добио 30 гласова. Пошто цар није хтео да потврди овај избор, одржан је, 19. септембра 1908, други изборни круг. Тада је био изабран бачки епископ Митрофан Шевић, али је он обавестио комесара „да се не може примити избор за патријарха који је на њега пао". После ове Шевићеве изјаве комесар је наредио нови, трећи избор, који је одржан 22. септембра 1908. године на коме је изабран будимски епископ Лукијан Богдановић. Цар је потврдио ову одлуку сабора и Лукијан Богдановић је постао, игром судбине, последњи патријарх српски и митрополит карловачки 25. септембра 1908.

Лукијан је рођен 10.5 1867. у Баји као Лазар Богдановић. Ту је започео школовање, а наставио у Карловцима, где је завршио богословију 1889. и Јегри, где је студирао право на Митрополиојском лицеју. Замонашио се у манастиру Беочину 1891. године, а рукоположен је 21. јула 1891. године у манастиру Раковцу. До избора за патријарха, како наводе његови биографи, био је превзитер синђел у Саборној карловачкој цркву, "конзисторијални подбележник бачке епархије у Новом Саду, професор веронауке у гимназији, вишој грађанској, трговачкој и девојачкој школи. Био је и катихета у сремско-карловачкој гимназији и профе­сор црквеног појања у богословији". Такође је био епископ будимски и администратор темишварски.

У време његове патријаршијске власти "прилике у Кар­ловачкој митрополији нису биле лаке." Године 1907. године донет је Апоњијев закон "по коме је уведен мађарски језик у све немађарске школе како би се лакше немађари мађари­зовали". А 11. јула 1912. године мађарска влада је донела "наредбу" којом се ставља ван снаге цео низ законских прописа који су регулисали живот у Карловачкој митропо­лији, чиме је фактички "српска народна аутономија уки­нута". Покушај мађарских власти да патријархово седиште премести у Будимпешту, одвоје патријарха од народа, и тиме "обезглави" српску цркву" није успео захваљујући жестоком противљењу целокупног српског свештенства.

Последњи митрополит-патријарх Карловачке митропо­лије Лукијан Бргдановић био је, према ономе што се зна о њему, "човек лепо образован, хуман и родољубив и, као и његови претходници, добар задужбинар", али као полити­чар и вођа српског народа у Аустро-угарској, "потпуно неспособан". Током његове управе црквом донете су значајне уредбе, решена многа црквено-школска питања и основани нови фондови. Лукијан је преуредио Стратимиро­вићево Благодјејање у модерно уређени гимназијски интернат Стефанеум. А Синод је 1911. донео "уредбу за дворско монашко свештенство у православној митрополији Карловачкој", по којој је у статус придворних монаха могао бити примљен само "академски образован младић правос­лавне вере и српске народности".

Плодна делатност патријарха Лукијана Богдановића нагло је прекинута његовом мистериозном смрћу 4. 9. 1913. године. За време лечења у бањи Бад Гастајну, Лукијан је изненада нестао првог септембра. Његово тело је прона­ђено месец дана касније у реци Ахи.

Последњи карловачки митрополит Лукијан Богдановић сахрањен је у Горњој цркви у Сремске Карловце.

После патријархове смрти дужност администратор Митро­полије преузео је, према члану 5. устројства Светог архијерејског сабора, од 25. маја 1911, пакрачки епископ Мирон Николић као најстарији свештеник по посвећењу. Цар је 13. октобра 1913. године за новог администратора митрополије поставио горњо-карловачког епископа Миха­ила Грујића, који је умро 20. фебруара 1914. године. Три дана касније, 23. фебруара 1914, епископ Мирон је поново, по други пут, преузео руковођење митрополијом да би га Цар 13. марта 1914. године и званично поставио за админи­стратора. За епископа Мирона је речено, да је „својим тактом према државним властима успевао да отклони или, ублажи многе невоље" које су се надвијале над црквом. На положају епископа остао је све до 26. априла 1919. када је управу над митрополијом предао др Георгију Летићу, епископу темишварском, који на месту администратора остао све до ослобођења Војводине и њеног припајања Србији. 

Više na donjem linku www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279078-Rastko-odan-Hristu

 Без намере да кварим расположење због 3000. странице, да вас подсетим да је тамо једна страна садржала дупло више постова, па би то значило да је овде 1500. страна у питању. Како смо ми ипак на курсу од 10 постова = 1 страна а и да не кварим расположење, ако сте тамо изгурали 1900 страна (а вас неколико остало и прескочило тамо 2000) то би значило да смо сада на 7000. (СЕДАМХИЉАДИТОЈ) страни укупно.

Svim prisutnim i onima koji to nisu sada ali će biti sutra, ili će samo po neki put svratiti u ovaj kutak sećanja na prošlo i prolazno...
želim srećnu 3.000 stranu. Pa, malo li je?!

Morao sam da požurim malo, da otpustim ove dugokose, da uhvate bar onaj u pola jedan.