Био сам дрзак и слободан да са форума railserbia украдем неколико лепих фотографија нашег пријатеља и сарадника ЧКД-КТ4. Извињавам се, иако су слике на форумима општенародна имовина предата на самоуправљање радним људима.
Елем, старе бандере су нека врста светиње, да не кажем културно наслеђе, па их нико не уклања. Ево једне усред Топчидерског парка:
А на Топчидерском брду руше се виле, граде се дворци и тврђаве, само у бандере не сме да се дирне. Под заштитом су.
На последњој слици видимо и парчиће некадашње жице, срећом сачуване од пропадања и вандализма.
За разлику од Монике Белучи, не верујем да ове бандере имају нека имена. Њих нико не гледа и не примећује.
Поштовани господине Дундо,
када сам први пут споменуо бандеру овдашњу, звану Монику Белучи (а то заиста давно беше) прва асоцијација ми јесте била споменик,
како и гласи наслов Вашег поста, али некако нисам могао да је јасно артикулишем. Не знам зашто, тек - није ми се дало.
Мора бити да ми се тада упалила нека подсвесна меморијска скретница.
И путовао сам тим колосеком, тим мозгосеком, ево, све до овог Вашег поста.
Елем, због те немоћи артикулације или нечега другог, ја сам је замислио као девојку која стоји на договореном месту и чека изабраника свога срца.
Девојка, лепа, као Моника Белучи.
Наравно, даље су све саме појмовне слике: бандера, девојка, састанак, момак, време, растанак, аеродром, авион, Казабланка...
И питања: "Колико је људи поред ње прошло и са аеродрома одлетело некуда, рецимо, у неки нови живот?"
И одговори...
Крај колосека!
Прво туга, па сета.
А онда - радост.
Знате, она радост, када се сетите нечега лепог и драгог, а давно заборављеног.
Ја знам да је мој драги таја бар једном прошао поред ње, давне 1957. када је кренуо у Египат као припадник контигента УНЕФ-а.
Био сам мали, осам година, али сада се јасно сећам те његове приче. "... на стари аеродром, па авионом до Сплита, па бродом до Исмаилије, па на Синај... "
Нажалост, њега одавно нема, а остао сам га жељан, нисам имао ни десет година када је умро.
Та стара и офуцана бетонска бандера, то једвастојеће расветно тело које не светли одавно, та лепа и дивна девојка, та Моника Белучи - јесте све то.
И Споменик.
Хвала господине Дундо, хвала!
"A man is not old until regrets take the place of dreams." - John Barrymore
Ако је снимак из 1908. онда би ово требало да буде Митрополит Србије Димитрије (Павловић) који је на митрополитски трон дошао 1905. а на наново успостављени паријаршијски трон уједињене СПЦ срупио 1920. (+1930).
Можда је карловачки патријарх-митрополит Лукијан Богдановић који је изабран на трон 1908. а убијен 1913.? Гаврило, имаш ли цео тај број National Geographic-а? Шта пише у њему?
Зграда у Далматинској, парна страна, код угла са Старине Новака према Владетиној, подигнута 1962. за потребе службеника Савезног извршног већа.
Предратна панорама, лево је угао са Старине Новака.
Изглед Управе фондова пре светских ратова.
Изглед после светских ратова, 1955. године.
Београд
Београд
OVU JE TREBALO ČUVATI ZA JUBILARNU!
Био сам дрзак и слободан да са форума railserbia украдем неколико лепих фотографија нашег пријатеља и сарадника ЧКД-КТ4. Извињавам се, иако су слике на форумима општенародна имовина предата на самоуправљање радним људима.
Елем, старе бандере су нека врста светиње, да не кажем културно наслеђе, па их нико не уклања. Ево једне усред Топчидерског парка:
А на Топчидерском брду руше се виле, граде се дворци и тврђаве, само у бандере не сме да се дирне. Под заштитом су.
На последњој слици видимо и парчиће некадашње жице, срећом сачуване од пропадања и вандализма.
За разлику од Монике Белучи, не верујем да ове бандере имају нека имена. Њих нико не гледа и не примећује.
Поштовани господине Дундо,
када сам први пут споменуо бандеру овдашњу, звану Монику Белучи (а то заиста давно беше) прва асоцијација ми јесте била споменик,
како и гласи наслов Вашег поста, али некако нисам могао да је јасно артикулишем. Не знам зашто, тек - није ми се дало.
Мора бити да ми се тада упалила нека подсвесна меморијска скретница.
И путовао сам тим колосеком, тим мозгосеком, ево, све до овог Вашег поста.
Елем, због те немоћи артикулације или нечега другог, ја сам је замислио као девојку која стоји на договореном месту и чека изабраника свога срца.
Девојка, лепа, као Моника Белучи.
Наравно, даље су све саме појмовне слике: бандера, девојка, састанак, момак, време, растанак, аеродром, авион, Казабланка...
И питања: "Колико је људи поред ње прошло и са аеродрома одлетело некуда, рецимо, у неки нови живот?"
И одговори...
Крај колосека!
Прво туга, па сета.
А онда - радост.
Знате, она радост, када се сетите нечега лепог и драгог, а давно заборављеног.
Ја знам да је мој драги таја бар једном прошао поред ње, давне 1957. када је кренуо у Египат као припадник контигента УНЕФ-а.
Био сам мали, осам година, али сада се јасно сећам те његове приче. "... на стари аеродром, па авионом до Сплита, па бродом до Исмаилије, па на Синај... "
Нажалост, њега одавно нема, а остао сам га жељан, нисам имао ни десет година када је умро.
Та стара и офуцана бетонска бандера, то једвастојеће расветно тело које не светли одавно, та лепа и дивна девојка, та Моника Белучи - јесте све то.
И Споменик.
Хвала господине Дундо, хвала!
Ако је снимак из 1908. онда би ово требало да буде Митрополит Србије Димитрије (Павловић) који је на митрополитски трон дошао 1905. а на наново успостављени паријаршијски трон уједињене СПЦ срупио 1920. (+1930).
Можда је карловачки патријарх-митрополит Лукијан Богдановић који је изабран на трон 1908. а убијен 1913.? Гаврило, имаш ли цео тај број National Geographic-а? Шта пише у њему?