Политика, Додатак Култура, уметност, наука, 26. новембар 2011.
АЛЕСАНДРО БАРИКО, књижевник, интервју:
[Моји] последњи романи више се заснивају на стварним људима. На почетку, то је била ствар маште, оно што воле читаоци - измаштане ликове. Па опет, ти ликови имају одлике које су ми добро познате, имају ту рањивост. Ако прејака светлост падне на таписерију њиховог живота, они умиру.
То је истовремено велика снага и велика рањивост. Многи људи су такви. Можда зато читају моје књиге. Постоји то зрно лудачке снаге скривене у стравичној осетљивости. Или обрнуто: зрно осетљивости под заштитом оклопа...
Да бисмо разумели, треба да заборавимо оно што знамо како би машта могла несметано да лута...
Жене и поезију не треба разумети, већ волети...
НИН, 17. новембар 2011. Чланак о Хемингвеју Грубијан меког срца.
Писмо ЕРНЕСТА ХЕМИНГВЕЈА Хедли Ричардсон, његовој девојци:
Можеш да ме повредиш на најгори начин, зато што је љубав коју осећам [...] као пукотина у оклопу, кроз коју поручујем свету да иде до ђавола и да можеш да забијеш мач у мене кад год то пожелиш...
* * *
Осећам се помало ускраћено јер је фототека на послу спакована и однешена из фирме, због реновирања пословног простора, а моја лична библиотека се налази на једној гомили у ћошку, такође због грађевинских и молерских радова у стану. Зато у последње време на постујем превише фотографија, већ нешто пишем, постујем објављене чланке или цитирам нечије мисли, као у овом случају.
Надам се да ћете ми опростити, док поново не уведем ред у стану, а на послу ће то бити могуће вероватно тек следећег лета.
Neobično je da na ovakvom FORUMU muškarac piše o ranjivosti i osećanjima. A zašta Vam služi ta metafora oklopa? Mislim, Vama lično. Da li to znaju Vaše kolege forumske, možda je to neka interna šala? Vidim da Vi s vremena na vreme postavljate neke misaone oftopike. Da li se to sme ovde?
Neobično je da na ovakvom FORUMU muškarac piše o ranjivosti i osećanjima.
A zašta Vam služi ta metafora oklopa? Mislim, Vama lično.
Da li to znaju VAše kolege forumske, možda je to neka interna šala?
Vidim da Vi s vremena na vreme postavljate neke misaone oftopike. Da li se to sme ovde?
Сме, наравно.
Као што ви смете да их не читате.
Смете и да пошаљете неку интересантну фотографију или текст везан за историју Београда.
Када будете имали постова колико и Гаврило, читаћемо и неку вашу опсервацију, мисао - ако је будете имали.
До тада можете да прочитате овај рад на тему:
Фотографски путопис Београда Ивана Громана - Један другачији поглед на опус
Neobično je da na ovakvom FORUMU muškarac piše o ranjivosti i osećanjima. A zašta Vam služi ta metafora oklopa? Mislim, Vama lično. Da li to znaju Vaše kolege forumske, možda je to neka interna šala? Vidim da Vi s vremena na vreme postavljate neke misaone oftopike. Da li se to sme ovde?
На овом форуму осећам да сам међу пријатељима.
А пријатељи и на званичним скуповима понекад у паузама причају о неким другачијим темама, да би се одморили од сувопарности или суровости предмета дискусије. Сматрам да је поред онолико фотографија бомбардованог Београда, ратних сцена и докумената, лековито да се убаци која анегдота, виц, хумореска, музички пасаж, књижевни одломак.
То раде и други. В.А. постује портрете поп и рок група из шездесетих и седамдесетих, ммилован податке о музици на радију и грамофонским плочама између два рата, Касина трукује слике лепих предратних дама, Звездарка понеку песму или одломак из своје књиге, Вјосњочка фотографије Београђана, нарочито свадбена весеља, Дундо се сећа свога детињства, Рунде је од својих ОТ-а направио посебан подфорум...
Чланови овог форума су вишеструке личности. Баве се разним областима истовремено. То се назире и у редовним постовима, а понекад и у оваквим "испадима" као што је овај који сам учинио.
О оклопу и рањивости.
У периоду од недељу дана, код моја два омиљена књижевника пронашао сам заједничку тему. Оклоп који осетљиве, рањиве, особе навлаче на себе да би своје емоције заштитиле од погледа других. Таквим особама никада није било угодно у друштву које преферира непрекидно такмичење, суровост у опхођењу према слабијима (а емотивне особе се, погрешно, сматрају слабићима) нетрпељивост према толерантнима (толерантни, људи пуни разумевања се сматрају "пачаврама").
Зато такве особе граде оклоп око себе, који ујутру навлаче, а скидају га пред починак. Само снови су њихово природно окружење.
То сам и сам закључио, још као сасвим млад, посматрајући свет око себе. У изузетним приликама, у пријатељским или љубавним везама, у тренуцима присности или неограниченог поверења, препознавао сам тренутке пуцања, или потпуног скидања оклопа. Чак сам и једну причу о томе написао (никад објављену). Моји блиски пријатељи, неки и са овог форума, знају за ту моју "теорију", па сам пожелео да са њима поделим ова два одломка (Бариков и Хемингвејев) који очигледно имају исти став према тој теми.
Zamolio bih ako neko ima mozda clanak u jednom od predhodnih brojeva o LP plocama i gramofonima ako ima bar skenirano da mi posalje....ili link jer je bio u arhivi ali sam zakasnio....moj drug je imao taj broj gde je bio taj clanak medjutim negde ga je sklonio ni sam ne zna gde je....znacilo bi mi jer sam veliki ljubitelj LP-a
Unapred veliko hvala i izvinjavam se na offtopicu!
Digitalna restaurisana kopija filma “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” biće prikazana 30. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, na stogodišnjicu premijere tog najstarijeg srpskog, ali i balkanskog igranog filma, snimljenog 1911. godine.
“Pre tačno 100 godina po novom kalendaru, dana 30. novembra, u Grand bioskopu hotela 'Pariz', na Terazijama, producentSvetozar Botorić imao je premijeru prvog srpskog igranog filma”, kazao je u intervjuu Tanjugu upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović.
Reditelj tog pionirskog poduhvata bio je slavni srpski glumac Čiča Ilija Stanojević, koji je i igrao naslovnu ulogu Vožda, uz veliki ansambl Narodnog pozorišta i pomoć vojske i statista.
Erdeljanović je rekao da je u proteklih nešto više od godinu i po dana tim stručnjaka iz Odeljenja digitalne restauracije Arhiva Jugoslovenske kinoteke radio na projektu digitalne restauracije tog raritetnog ostvarenja.
“Cilj je bio da se postojeća kopija filma, koja je bila dosta oštećena, pre svega zbog višedecenijskog čuvanja u lošim uslovima i naročito stradala od vlage, maksimalno sredi putem digitalne restauracije, na digitalnom skeneru, zatim putem rada na radnim stanicama”, objasnio je on.
U tom procesu šef projekta bio je je Dubravko Badalić, a uz njega su radili Stevan Stanić, Lazar Lisinac, Maša Badalić i Bojan Perković, dok je Erdeljanović sve kontrolisao i bio koordinator, s obzirom da je radio i na montiranju “Karađorđa” i na mutacijama na verziji filma koja je stigla u Srbiju 2004. godine.
“Pre mesec dana digitalna restauracija je završena, a zatim smo izveli novi poduhvat u želji da film što više liči na one iz perioda u kome je nastao. U Sinhro-film laboratoriji u Beču iskopirali smo film tako da je urađen proces tintiranja, odnosno viražiranja i dobijena boja koja liči na boje iz perioda kada je film nastao, slična je duhu vremena”, rekao je Erdeljanović koji se upravo vratio iz Beča.
On je dodao da je Sinhro-film jedna od retkih laboratorija u svetu koja još uvek zna kako su se u periodu "nemih" ostvarenja bojili filmovi, kako su se radile scene u različitim tonalitetima i nijansama.
Povodom velikog jubileja srpske kinematografije, upravnik Arhiva kinoteke podsetio je da je nakon premijere ovaj film prikazivan i u narednim godinama pre Prvog svetskog rata. Za vreme rata producent Botorić odveden je u logor sa mnogim drugim patriotama i tamo je i stradao.
Prema za sada poznatim podacima, u Srbiji je postojala jedna kopija “Karađorđa” i posle rata. Prikazivana je sa velikim uspehom za Božićne praznike 1925. godine. Poslednji trag u štampi je da je 1928. rezervni kapetan Živorad Pavlović prikazovao “Karađorđa” i još neke naše stare filmove iseljenicima u Americi.
“Nakon toga filmu se gubi svaki trag. Jugoslovenska kinoteka je od svog osnivanja tražila “Karađorđa”, nažalost bezuspešno, sve do 2003. kada sam imao sreće da na stručnom skupu u Budimpešti upoznam upravnika austrijskog Filmskog arhiva Nikolausa Vostrija i saznam da oni imaju neke stare srpske filmove", rekao je Erdeljanović.
Među njima je, na svu sreću, bio i “Karađorđe”, kao i film “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi”, koji je čak snimljen pre “Karađorđa”, ali je prikazan posle, pa se zbog toga, po arhivističkim pravilima, vodi kao drugi srpski igrani film, objasnio je on.
Kinoteka je u proteklih osam godina restaurirala sve filmovi pronađene u bečkom arhivu, gde su stigli kao zaostavština vlasnika bioskopa sa sedištem u Osijeku Ignaca Rajntalera. Među njima su i neki značajni dokumentarni filmovi, ukupno oko 20 naslova.
Prva restaurirana kopija "Karađorđa" nakon tog velikog otkrića prikazana je u Beogradu već u februaru 2004. godine, na proslavi dva veka Prvog srpskog ustanka.
Činjenica da su u Beogradu još 1911. godine snimani dugometražni igrani filmovi smešta Srbiju među zemlje koje su u Evropi relativno rano počele da se bave filmom, smatra Erdeljanović.
АЛЕСАНДРО БАРИКО, књижевник, интервју:
[Моји] последњи романи више се заснивају на стварним људима. На почетку, то је била ствар маште, оно што воле читаоци - измаштане ликове. Па опет, ти ликови имају одлике које су ми добро познате, имају ту рањивост. Ако прејака светлост падне на таписерију њиховог живота, они умиру.
То је истовремено велика снага и велика рањивост. Многи људи су такви. Можда зато читају моје књиге. Постоји то зрно лудачке снаге скривене у стравичној осетљивости. Или обрнуто: зрно осетљивости под заштитом оклопа...
Да бисмо разумели, треба да заборавимо оно што знамо како би машта могла несметано да лута...
Жене и поезију не треба разумети, већ волети...
НИН, 17. новембар 2011. Чланак о Хемингвеју Грубијан меког срца.
Писмо ЕРНЕСТА ХЕМИНГВЕЈА Хедли Ричардсон, његовој девојци:
Можеш да ме повредиш на најгори начин, зато што је љубав коју осећам [...] као пукотина у оклопу, кроз коју поручујем свету да иде до ђавола и да можеш да забијеш мач у мене кад год то пожелиш...
* * *
Осећам се помало ускраћено јер је фототека на послу спакована и однешена из фирме, због реновирања пословног простора, а моја лична библиотека се налази на једној гомили у ћошку, такође због грађевинских и молерских радова у стану. Зато у последње време на постујем превише фотографија, већ нешто пишем, постујем објављене чланке или цитирам нечије мисли, као у овом случају.
Надам се да ћете ми опростити, док поново не уведем ред у стану, а на послу ће то бити могуће вероватно тек следећег лета.
Neobično je da na ovakvom FORUMU muškarac piše o ranjivosti i osećanjima. A zašta Vam služi ta metafora oklopa? Mislim, Vama lično. Da li to znaju Vaše kolege forumske, možda je to neka interna šala? Vidim da Vi s vremena na vreme postavljate neke misaone oftopike. Da li se to sme ovde?
Neobično je da na ovakvom FORUMU muškarac piše o ranjivosti i osećanjima.
A zašta Vam služi ta metafora oklopa? Mislim, Vama lično.
Da li to znaju VAše kolege forumske, možda je to neka interna šala?
Vidim da Vi s vremena na vreme postavljate neke misaone oftopike. Da li se to sme ovde?
Сме, наравно.
Као што ви смете да их не читате.
Смете и да пошаљете неку интересантну фотографију или текст везан за историју Београда.
Када будете имали постова колико и Гаврило, читаћемо и неку вашу опсервацију, мисао - ако је будете имали.
До тада можете да прочитате овај рад на тему:
Фотографски путопис Београда Ивана Громана - Један другачији поглед на опус
files.mail.ru/ZBOJ1F
Ко воли, нек изволи... :smile:
На овом форуму осећам да сам међу пријатељима.
А пријатељи и на званичним скуповима понекад у паузама причају о неким другачијим темама, да би се одморили од сувопарности или суровости предмета дискусије. Сматрам да је поред онолико фотографија бомбардованог Београда, ратних сцена и докумената, лековито да се убаци која анегдота, виц, хумореска, музички пасаж, књижевни одломак.
То раде и други. В.А. постује портрете поп и рок група из шездесетих и седамдесетих, ммилован податке о музици на радију и грамофонским плочама између два рата, Касина трукује слике лепих предратних дама, Звездарка понеку песму или одломак из своје књиге, Вјосњочка фотографије Београђана, нарочито свадбена весеља, Дундо се сећа свога детињства, Рунде је од својих ОТ-а направио посебан подфорум...
Чланови овог форума су вишеструке личности. Баве се разним областима истовремено. То се назире и у редовним постовима, а понекад и у оваквим "испадима" као што је овај који сам учинио.
О оклопу и рањивости.
У периоду од недељу дана, код моја два омиљена књижевника пронашао сам заједничку тему. Оклоп који осетљиве, рањиве, особе навлаче на себе да би своје емоције заштитиле од погледа других. Таквим особама никада није било угодно у друштву које преферира непрекидно такмичење, суровост у опхођењу према слабијима (а емотивне особе се, погрешно, сматрају слабићима) нетрпељивост према толерантнима (толерантни, људи пуни разумевања се сматрају "пачаврама").
Зато такве особе граде оклоп око себе, који ујутру навлаче, а скидају га пред починак. Само снови су њихово природно окружење.
То сам и сам закључио, још као сасвим млад, посматрајући свет око себе. У изузетним приликама, у пријатељским или љубавним везама, у тренуцима присности или неограниченог поверења, препознавао сам тренутке пуцања, или потпуног скидања оклопа. Чак сам и једну причу о томе написао (никад објављену). Моји блиски пријатељи, неки и са овог форума, знају за ту моју "теорију", па сам пожелео да са њима поделим ова два одломка (Бариков и Хемингвејев) који очигледно имају исти став према тој теми.
... daklem, večeraske trk u Smederevo ! ... i nemo neki da fali 8) ...
... Bonasera u SD :) ...
Ово је насловна страна листа Неимар из 1930., уредник је био Милутин Борисављевић, и на њој је гаража непознате локације.
... hvala Milančetu što je locirao ovu garažu ... imali smo još barem dve garaže-skrivalice koje nismo otkrili ...
... a kad smo već kod okruglih godišnjica, gornja fotka me malo asocirala na jednu koju sam već stavljao, ali nije zgoreg da je ponovim ...
... a na poleđini piše ... Proslava ujedinjenja SHS u Beogradu 1931. godine ...
Unapred veliko hvala i izvinjavam se na offtopicu!
Можда је ово:
http://img198.imageshack.us/img198/834/10zab.jpg
http://img24.imageshack.us/img24/4184/11zab.jpg
http://img444.imageshack.us/img444/3431/12zab.jpg
nije to, to sam sacuvao....
http://img28.imageshack.us/img28/4371/73921971.jpg
a ovo je 3116 broj....
u svakom slucaju, hvala puno na trudu....
IZVOR: TANJUG
Digitalna restaurisana kopija filma “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” biće prikazana 30. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, na stogodišnjicu premijere tog najstarijeg srpskog, ali i balkanskog igranog filma, snimljenog 1911. godine.
“Pre tačno 100 godina po novom kalendaru, dana 30. novembra, u Grand bioskopu hotela 'Pariz', na Terazijama, producentSvetozar Botorić imao je premijeru prvog srpskog igranog filma”, kazao je u intervjuu Tanjugu upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović.
Reditelj tog pionirskog poduhvata bio je slavni srpski glumac Čiča Ilija Stanojević, koji je i igrao naslovnu ulogu Vožda, uz veliki ansambl Narodnog pozorišta i pomoć vojske i statista.
Erdeljanović je rekao da je u proteklih nešto više od godinu i po dana tim stručnjaka iz Odeljenja digitalne restauracije Arhiva Jugoslovenske kinoteke radio na projektu digitalne restauracije tog raritetnog ostvarenja.
“Cilj je bio da se postojeća kopija filma, koja je bila dosta oštećena, pre svega zbog višedecenijskog čuvanja u lošim uslovima i naročito stradala od vlage, maksimalno sredi putem digitalne restauracije, na digitalnom skeneru, zatim putem rada na radnim stanicama”, objasnio je on.
U tom procesu šef projekta bio je je Dubravko Badalić, a uz njega su radili Stevan Stanić, Lazar Lisinac, Maša Badalić i Bojan Perković, dok je Erdeljanović sve kontrolisao i bio koordinator, s obzirom da je radio i na montiranju “Karađorđa” i na mutacijama na verziji filma koja je stigla u Srbiju 2004. godine.
“Pre mesec dana digitalna restauracija je završena, a zatim smo izveli novi poduhvat u želji da film što više liči na one iz perioda u kome je nastao. U Sinhro-film laboratoriji u Beču iskopirali smo film tako da je urađen proces tintiranja, odnosno viražiranja i dobijena boja koja liči na boje iz perioda kada je film nastao, slična je duhu vremena”, rekao je Erdeljanović koji se upravo vratio iz Beča.
On je dodao da je Sinhro-film jedna od retkih laboratorija u svetu koja još uvek zna kako su se u periodu "nemih" ostvarenja bojili filmovi, kako su se radile scene u različitim tonalitetima i nijansama.
Povodom velikog jubileja srpske kinematografije, upravnik Arhiva kinoteke podsetio je da je nakon premijere ovaj film prikazivan i u narednim godinama pre Prvog svetskog rata. Za vreme rata producent Botorić odveden je u logor sa mnogim drugim patriotama i tamo je i stradao.
Prema za sada poznatim podacima, u Srbiji je postojala jedna kopija “Karađorđa” i posle rata. Prikazivana je sa velikim uspehom za Božićne praznike 1925. godine. Poslednji trag u štampi je da je 1928. rezervni kapetan Živorad Pavlović prikazovao “Karađorđa” i još neke naše stare filmove iseljenicima u Americi.
“Nakon toga filmu se gubi svaki trag. Jugoslovenska kinoteka je od svog osnivanja tražila “Karađorđa”, nažalost bezuspešno, sve do 2003. kada sam imao sreće da na stručnom skupu u Budimpešti upoznam upravnika austrijskog Filmskog arhiva Nikolausa Vostrija i saznam da oni imaju neke stare srpske filmove", rekao je Erdeljanović.
Među njima je, na svu sreću, bio i “Karađorđe”, kao i film “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi”, koji je čak snimljen pre “Karađorđa”, ali je prikazan posle, pa se zbog toga, po arhivističkim pravilima, vodi kao drugi srpski igrani film, objasnio je on.
Kinoteka je u proteklih osam godina restaurirala sve filmovi pronađene u bečkom arhivu, gde su stigli kao zaostavština vlasnika bioskopa sa sedištem u Osijeku Ignaca Rajntalera. Među njima su i neki značajni dokumentarni filmovi, ukupno oko 20 naslova.
Prva restaurirana kopija "Karađorđa" nakon tog velikog otkrića prikazana je u Beogradu već u februaru 2004. godine, na proslavi dva veka Prvog srpskog ustanka.
Činjenica da su u Beogradu još 1911. godine snimani dugometražni igrani filmovi smešta Srbiju među zemlje koje su u Evropi relativno rano počele da se bave filmom, smatra Erdeljanović.