Душан Ковачевић је својевремено у једној ТВ емисији рекао да је тог дана у Београду дошло до смене окупатора.
Под претпоставком да је тачно да је то Д. Ковачевић рекао, ја бих га на то питала: о каквим окупаторима он то говори? Како то, да је он у тој "окупацији" мирно и слободно писао своје драме, и да су те драме игране, успешно, биле гледане, широм тог "окупираног" Београда, Србије и Југославије, да је по његовим сценаријима урађено толико филмова? Да је био професор на Позоришној Академији, у тој "окупираној"... Ма, шта све не, у тој мрској и окупираној држави.
Ух... Од комуниста су гори једино ти, новокомпоновани антикомунисти.
Данас слушам једног од наших ослободилаца Београда, 20 октобра 1944. Прича: Дошли смо у борби до Народног позоришта. Онда се појавише Руси и рекоше: Доста сте ви гинули, сад ћемо ми. И кренуше да освоје Позориште, у коме су се Немци утврдили. И само на том месту изгинуше њих око тридесет. Без имало двоумљења. Само два дана касније, у близини споменика Књазу изниче бели споменик, који је означавао место где је тих 30 Руса сахрањено. А само после месец дана споменик је био срушен, а Совјети су ископани и пребачени на Гробље ослободилаца Београда.
Гледам сад лица ових ратника: Вањка, Серјожа, Артјом, Волођа, Пјотр, Димитриј, Васја. Они су само желели да утру траг нацизму, да заувек униште ону идеју која је побила око двадесет милиона грађана Совјетског савеза. Нису они водили рачуна ни о комунизму, ни о капитализму... Грехота је њима приписивати такве намере. Они су били убеђени да се исплати погинути у ослобођењу света од непријатеља.
... u potpunosti se slažem sa Gavrom ... gledao sam i ja juče ovu emisiju i moram da priznam da mi je na te reči - dosta ste vi ginuli, vas je manje, treba neko i da preživi , sad ćemo mi - prosto stala neka knedla u grlu ... čak i da to nije bilo tako izrečeno, to se u stvarnosti dogodilo ! ... pogledajmo nas danas kakvi smo, i pokrijmo se ušima ! ...
... a to što je neko literarno, filmski, umetnički ili uopšte već nekako manje ili više nadaren, ne znači da je njegova zakon po svim pitanjima - u to smo se naročito uverili poslednjih decenija ... da nam je intelektualna, umetnička i sva ostala elita bila drugačija, ne bi bili tu gde jesmo, ne mislim materijalno, već pre svega moralno, u kalu i blatu do guše, da ne bogoradim sad sabajle ... tzv. intelektulane gromade nažalost mogu biti veliki kepeci po mnogim pitanjima ...
Secanje komesara Bosiljcica koji je docekao Ruse na Dunavu:
IMENA PRVIH CRVENOARMEJACA U SRBIJI 1944. GODINE
Ko su prvi crvenoarmejci koji su 22. septembra 1944. godine stupili na tle Srbije kod Kladova? Svi oni su učestvovali i u borbama za oslobodjenje Beograda 20. oktobra. Reč je o 109. puku 74. divizije, 75. streljačkog korpusa, 46. armije Trećeg ukrajinskog fronta kojim je komandovao maršal Fjodor Ivanovič Tolbuhin.
Navodim imena onih koje sam lično video i sa njima razgovarao 24. septembra 1944. godine na jednom proplanku više Brze Palanke na Dunavu, pa tada u svoju ratnu beležnicu zapisao njihova imena i adrese u ondašnjem Sovjetskom savezu.
To su: Miškov Ivan Georgijevič iz mesta Jelec, Orlovska oblast, sa stanom u Moskvi, na adresi Krasnaja Presnja 7. Zatim Nasonov Ivan Petrovič, Voronjež, Novousmenskij rejon, Rogačevski selsovjet. Sledi Cvetkov Valentin Aleksandar, Gorkovskaja oblast, Karoglivskij rejon, poštansko odeljenje Jekincovo, selo Vonjoh. Solkin Afanasije Sevastjonovič, Kirovska oblast, Šestakovski rejon, selo Prudovica.
Navedeni crvenoarmejci 109. puka imali su ratnu adresu Polevaja pošta 64020/2. Sa mojim 1. bataljonom 9. srpske brigade 23. srpske divizije, proveo sam tada u zajedničkim borbama protiv Nemaca nepun mesec dana.
Posle rata, 1986. godine, uspostavio sam pismenu vezu sa Sovjetskim komitetom ratnih veterana u Moskvi (Gogoljevski bulevar 9 – sekretar Lav Korčmit). Na moju molbu sovjetski saborci dostavili su mi podatke o sudbini gorenavedenih crvenoarmejaca, kao i nekih drugih: lajtnant Miškov Ivan Georgijevič poginuo je u borbama oko Budimpešte, lajtnant Nasonov Ivan Petrovič umro je 1976. godine, lajtnant Solkin Afanasij Sevastjonovič umro je od posledica teških rana 12. marta 1945. Nisu imali podatke o Cvetkovu Valentinu Aleksandru. Ali su me upoznali sa sudbinom nekih drugih boraca Crvene armije koji su u sastavu Trećeg ukrajinskog fronta vodili bitku za Beograd, oktobra 1944. godine. Zamenik komandanta 109. puka 74. divizije Meljnikov Nikolaj Fjodorovič, major po ratnom činu, umro je 1972. godine. Komandant 74. divizije (kojoj je pripadao i 109. puk) zvao se A. Gizatulin (sa Meljnikmovim sam se družio tridesetak ratnih dana, a pukovnika Gizatulina sam video samo jednom – u noći na Dunavu, kada je on, videći moje starešinske oznake na rukavu, rekao: »Kak u nas oktobrija?«). Pomenuti Lav Korčmit obavestio me je da je komandant 74. divizije bio pukovnik Konstantin Aleksejev Sičev, a komandant 75. streljačkog korpusa – general A.Z. Akimenko. Celom 46. armijom Trećeg ukrajinskog fronta komandovao je general I.T. Šlemin.
Čitavu prepisku sa Sovjetskim komitetom ratnih veterana prevodila mi je spikerka ruske redakcije Radio Beograda, Tamara Broz, žena Titovog sina Žarka.
Na kraju ovog napisa – još nekoliko zanimljivosti. Sa pomenutim Miškovim sam razmenio lično naoružanje – mašinke; moju englesku – za njegovu rusku (koju sam posle rata deponovao u muzeju Negotina). A kada smo se 13. septembra 1944. prvi put sreli sa crvenoarmejcima, komandant jednog njihovog bataljona – Abdula Atahanov, uručio nam je »Udostverenije« (potvrdu) da se komandant našeg bataljona Milan Bogosavljević i komesar Slobodan Bosiljčić, javljaju »kao oficiri veze vojske maršala Tita sa jedinicama Crvene armije«. Postoji i fotos gde jedan drugog vojnički pozdravljaju partizan Bogosavljević i starešina po prezimenu Karinski, crvenoarmejac. (Autor fotosa je partizan iz Beograda Nikola Lukić).
A pri rastanku od Rusa, početkom oktobra 1944, komandant 74. divizije Crvene armije, Konstantin Aleksejev Sičev, dao nam je dokument – »Harašo vojevali – ispoljnali zadaću« - kasnije pohranjen u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu.
Na jednom posleratnom skupu u Kladovu, ruski general Balakirjev Valerij Ivanovič uručio je odlikovanje »Veteran 46. armije« – Milanu Bogosavljeviću, Slobodanu Bosiljčiću i Stevanu Bodnarovu, beogradskom vajaru.
Na ovom kadru „iščupanim” iz prelepe fotografije Ace Simića, koju je postovao Buk, vidimo kafanu Trpković. Znao sam za pekarsku tradiciju ali ne i za ovo.
Da li je isti vlasnik u pitanju? Ne mogu da odolim da ne vidim ponovo ekipu, kako neko reče - iz Jovanove, mada nisam našao lokaciju, verovatno u zgradi koja je srušena, preko puta Škole „Mihailo P. Alas”.
Ову слику је поставио Вукоман пре једно `иљаду и по страна:
...
Чинило ми се да је то код Мостара, а данас нађох потврду у каталогу с оне изложбе слика Аце Симића:
...
Сликано отприлике с места БИГЗ-а, лево је Вапина фабрика хартије...
Јуниоре, ај' онда појасни које су зграде на горњој слици ако је у питању (такође) Булевар Војводе Мишића. Ту (Вукоманову) слику сам давно поставио као "радове на канализационој мрежи у Раковици", тако је била потписана у некој књизи у којој сам је нашао...
Под претпоставком да је тачно да је то Д. Ковачевић рекао, ја бих га на то питала: о каквим окупаторима он то говори? Како то, да је он у тој "окупацији" мирно и слободно писао своје драме, и да су те драме игране, успешно, биле гледане, широм тог "окупираног" Београда, Србије и Југославије, да је по његовим сценаријима урађено толико филмова? Да је био професор на Позоришној Академији, у тој "окупираној"... Ма, шта све не, у тој мрској и окупираној држави.
Ух... Од комуниста су гори једино ти, новокомпоновани антикомунисти.
Данас слушам једног од наших ослободилаца Београда, 20 октобра 1944. Прича: Дошли смо у борби до Народног позоришта. Онда се појавише Руси и рекоше: Доста сте ви гинули, сад ћемо ми. И кренуше да освоје Позориште, у коме су се Немци утврдили. И само на том месту изгинуше њих око тридесет. Без имало двоумљења. Само два дана касније, у близини споменика Књазу изниче бели споменик, који је означавао место где је тих 30 Руса сахрањено. А само после месец дана споменик је био срушен, а Совјети су ископани и пребачени на Гробље ослободилаца Београда.
Гледам сад лица ових ратника: Вањка, Серјожа, Артјом, Волођа, Пјотр, Димитриј, Васја. Они су само желели да утру траг нацизму, да заувек униште ону идеју која је побила око двадесет милиона грађана Совјетског савеза. Нису они водили рачуна ни о комунизму, ни о капитализму... Грехота је њима приписивати такве намере. Они су били убеђени да се исплати погинути у ослобођењу света од непријатеља.
... u potpunosti se slažem sa Gavrom ... gledao sam i ja juče ovu emisiju i moram da priznam da mi je na te reči - dosta ste vi ginuli, vas je manje, treba neko i da preživi , sad ćemo mi - prosto stala neka knedla u grlu ... čak i da to nije bilo tako izrečeno, to se u stvarnosti dogodilo ! ... pogledajmo nas danas kakvi smo, i pokrijmo se ušima ! ...
... a to što je neko literarno, filmski, umetnički ili uopšte već nekako manje ili više nadaren, ne znači da je njegova zakon po svim pitanjima - u to smo se naročito uverili poslednjih decenija ... da nam je intelektualna, umetnička i sva ostala elita bila drugačija, ne bi bili tu gde jesmo, ne mislim materijalno, već pre svega moralno, u kalu i blatu do guše, da ne bogoradim sad sabajle ... tzv. intelektulane gromade nažalost mogu biti veliki kepeci po mnogim pitanjima ...
Secanje komesara Bosiljcica koji je docekao Ruse na Dunavu:
IMENA PRVIH CRVENOARMEJACA U SRBIJI 1944. GODINE
Ko su prvi crvenoarmejci koji su 22. septembra 1944. godine stupili na tle Srbije kod Kladova? Svi oni su učestvovali i u borbama za oslobodjenje Beograda 20. oktobra. Reč je o 109. puku 74. divizije, 75. streljačkog korpusa, 46. armije Trećeg ukrajinskog fronta kojim je komandovao maršal Fjodor Ivanovič Tolbuhin.
Navodim imena onih koje sam lično video i sa njima razgovarao 24. septembra 1944. godine na jednom proplanku više Brze Palanke na Dunavu, pa tada u svoju ratnu beležnicu zapisao njihova imena i adrese u ondašnjem Sovjetskom savezu.
To su: Miškov Ivan Georgijevič iz mesta Jelec, Orlovska oblast, sa stanom u Moskvi, na adresi Krasnaja Presnja 7. Zatim Nasonov Ivan Petrovič, Voronjež, Novousmenskij rejon, Rogačevski selsovjet. Sledi Cvetkov Valentin Aleksandar, Gorkovskaja oblast, Karoglivskij rejon, poštansko odeljenje Jekincovo, selo Vonjoh. Solkin Afanasije Sevastjonovič, Kirovska oblast, Šestakovski rejon, selo Prudovica.
Navedeni crvenoarmejci 109. puka imali su ratnu adresu Polevaja pošta 64020/2. Sa mojim 1. bataljonom 9. srpske brigade 23. srpske divizije, proveo sam tada u zajedničkim borbama protiv Nemaca nepun mesec dana.
Posle rata, 1986. godine, uspostavio sam pismenu vezu sa Sovjetskim komitetom ratnih veterana u Moskvi (Gogoljevski bulevar 9 – sekretar Lav Korčmit). Na moju molbu sovjetski saborci dostavili su mi podatke o sudbini gorenavedenih crvenoarmejaca, kao i nekih drugih: lajtnant Miškov Ivan Georgijevič poginuo je u borbama oko Budimpešte, lajtnant Nasonov Ivan Petrovič umro je 1976. godine, lajtnant Solkin Afanasij Sevastjonovič umro je od posledica teških rana 12. marta 1945. Nisu imali podatke o Cvetkovu Valentinu Aleksandru. Ali su me upoznali sa sudbinom nekih drugih boraca Crvene armije koji su u sastavu Trećeg ukrajinskog fronta vodili bitku za Beograd, oktobra 1944. godine. Zamenik komandanta 109. puka 74. divizije Meljnikov Nikolaj Fjodorovič, major po ratnom činu, umro je 1972. godine. Komandant 74. divizije (kojoj je pripadao i 109. puk) zvao se A. Gizatulin (sa Meljnikmovim sam se družio tridesetak ratnih dana, a pukovnika Gizatulina sam video samo jednom – u noći na Dunavu, kada je on, videći moje starešinske oznake na rukavu, rekao: »Kak u nas oktobrija?«). Pomenuti Lav Korčmit obavestio me je da je komandant 74. divizije bio pukovnik Konstantin Aleksejev Sičev, a komandant 75. streljačkog korpusa – general A.Z. Akimenko. Celom 46. armijom Trećeg ukrajinskog fronta komandovao je general I.T. Šlemin.
Čitavu prepisku sa Sovjetskim komitetom ratnih veterana prevodila mi je spikerka ruske redakcije Radio Beograda, Tamara Broz, žena Titovog sina Žarka.
Na kraju ovog napisa – još nekoliko zanimljivosti. Sa pomenutim Miškovim sam razmenio lično naoružanje – mašinke; moju englesku – za njegovu rusku (koju sam posle rata deponovao u muzeju Negotina). A kada smo se 13. septembra 1944. prvi put sreli sa crvenoarmejcima, komandant jednog njihovog bataljona – Abdula Atahanov, uručio nam je »Udostverenije« (potvrdu) da se komandant našeg bataljona Milan Bogosavljević i komesar Slobodan Bosiljčić, javljaju »kao oficiri veze vojske maršala Tita sa jedinicama Crvene armije«. Postoji i fotos gde jedan drugog vojnički pozdravljaju partizan Bogosavljević i starešina po prezimenu Karinski, crvenoarmejac. (Autor fotosa je partizan iz Beograda Nikola Lukić).
A pri rastanku od Rusa, početkom oktobra 1944, komandant 74. divizije Crvene armije, Konstantin Aleksejev Sičev, dao nam je dokument – »Harašo vojevali – ispoljnali zadaću« - kasnije pohranjen u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu.
Na jednom posleratnom skupu u Kladovu, ruski general Balakirjev Valerij Ivanovič uručio je odlikovanje »Veteran 46. armije« – Milanu Bogosavljeviću, Slobodanu Bosiljčiću i Stevanu Bodnarovu, beogradskom vajaru.
Slobodan Bosiljčić,
ratni komesar 1. bataljona 9. srpske brigade
mz, ovo je, kao što i sam znaš, prva liga srpskih konceptualnih umetnika. A, da li znaš koje ko?
mz, ovo je, kao što i sam znaš, prva liga srpskih konceptualnih umetnika. A, da li znaš koje ko?
Raša Teodosijević, Zoran Popović, Marina, Urho Gergelj, Era Milivojević ili Milojević, Neša Paripović
Na ovom kadru „iščupanim” iz prelepe fotografije Ace Simića, koju je postovao Buk, vidimo kafanu Trpković. Znao sam za pekarsku tradiciju ali ne i za ovo.
Da li je isti vlasnik u pitanju? Ne mogu da odolim da ne vidim ponovo ekipu, kako neko reče - iz Jovanove, mada nisam našao lokaciju, verovatno u zgradi koja je srušena, preko puta Škole „Mihailo P. Alas”.
Чини ми се да су ове две већ биле, али можда су неком промакле...
Чинило ми се да је то код Мостара, а данас нађох потврду у каталогу с оне изложбе слика Аце Симића:
Сликано отприлике с места БИГЗ-а, лево је Вапина фабрика хартије...
...
Чинило ми се да је то код Мостара, а данас нађох потврду у каталогу с оне изложбе слика Аце Симића:
...
Сликано отприлике с места БИГЗ-а, лево је Вапина фабрика хартије...
Јуниоре, ај' онда појасни које су зграде на горњој слици ако је у питању (такође) Булевар Војводе Мишића. Ту (Вукоманову) слику сам давно поставио као "радове на канализационој мрежи у Раковици", тако је била потписана у некој књизи у којој сам је нашао...