Пре неки дан сам се дохватио књиге др Марка Поповића "Београдска тврђава и Калемегдан - туристички водич" и прочитао сам је у једном даху. Лепо је написана и обилује занимљивим подацима, занимљивим, наравно, јер их нисам раније знао. Проћићу их један по један, без неког посебног реда, у нади да ће се нешто од написаног појавити и у облику слике или да ћемо сви скупа нешто више сазнати о њима.
Ствар прва: поново сам и овде прочитао да је на калемегданском шеталишту уз Саву постојала ограда другачија од данашње. Марко Поповић спомиње дрворед, лепе цветне аранжмане, степениште према Париској улици које је рађено према нацртима Јелисавете Начић па наставља: "Према њеним замислима је изграђена и ограда на Савском шеталишту, са вазама у стилу сецесије на постаментима од вештачког камена. Нажалост, ово остварење није било дугог века; порушено је у току борби око Београда у Првом светском рату."
Прелистао сам све фотографије овог дела Калемегдана које имам само да потврдим своју стару слутњу да се та ограда ни на једној не види. Гајим наду да неко можда крије каквог кеца у рукаву или да је на некој слици уочио што ја нисам.
... ovakvu ogradu nisam nikada video, a uz svo poštovanje prema autoru knjige, moram da izrazim i sumnju da je ikad bila realizovana ...
... poznate stvari ...
.. evo i Savskog šetališta nekoliko godina pre Prvog rata ...
... i posle Prvog rata ...
... Bonđorno :)...
Можда су разгледнице биле познате, али су одличне!
Ни ја нисам паметан по питању те ограде. Већ сам понегде прочитао да је постојала, сада је спомиње и овакав ауторитет, а од ње ни трага ни гласа. Није ваљда толико кратко трајала да нико није успео ни да је слика? Оно што ме још више буни је чињеница да на сликама са шеталишта из доба рата не могу да се примете неки тако лепи остаци...
Но, размишљамо о томе па ће нешто испасти. Можда чак и поглавље у књизи! : )
Узгред, ова последња разгледница је из међуратног периода, да се не збуни неко.
Пре неки дан сам се дохватио књиге др Марка Поповића "Београдска тврђава и Калемегдан - туристички водич" и прочитао сам је у једном даху. Лепо је написана и обилује занимљивим подацима, занимљивим, наравно, јер их нисам раније знао. Проћићу их један по један, без неког посебног реда, у нади да ће се нешто од написаног појавити и у облику слике или да ћемо сви скупа нешто више сазнати о њима.
Ствар прва: поново сам и овде прочитао да је на калемегданском шеталишту уз Саву постојала ограда другачија од данашње. Марко Поповић спомиње дрворед, лепе цветне аранжмане, степениште према Париској улици које је рађено према нацртима Јелисавете Начић па наставља: "Према њеним замислима је изграђена и ограда на Савском шеталишту, са вазама у стилу сецесије на постаментима од вештачког камена. Нажалост, ово остварење није било дугог века; порушено је у току борби око Београда у Првом светском рату."
Прелистао сам све фотографије овог дела Калемегдана које имам само да потврдим своју стару слутњу да се та ограда ни на једној не види. Гајим наду да неко можда крије каквог кеца у рукаву или да је на некој слици уочио што ја нисам.
... ovakvu ogradu nisam nikada video, a uz svo poštovanje prema autoru knjige, moram da izrazim i sumnju da je ikad bila realizovana ...
... poznate stvari ...
.. evo i Savskog šetališta nekoliko godina pre Prvog rata ...
... i posle Prvog rata ...
... Bonđorno :)...
Можда су разгледнице биле познате, али су одличне!
Ни ја нисам паметан по питању те ограде. Већ сам понегде прочитао да је постојала, сада је спомиње и овакав ауторитет, а од ње ни трага ни гласа. Није ваљда толико кратко трајала да нико није успео ни да је слика? Оно што ме још више буни је чињеница да на сликама са шеталишта из доба рата не могу да се примете неки тако лепи остаци...
Но, размишљамо о томе па ће нешто испасти. Можда чак и поглавље у књизи! : )
Узгред, ова последња разгледница је из међуратног периода, да се не збуни неко.
Ове две ратне фотографије из 1915. неко је већ постављао овде (тад сам их ја и "скинуо"). "Враћам" их назад уз подсећање да је иста жива ограда 1915. још увек на Савском шеталишту Калемегдана. Оно што је сигурно, није могла брзо да изникне па очигледно да нешто није у реду са датирањима и да "Начићкина ограда" није могла бити уништена за време рата, ње није било ни пред рат. Осим, ако се не ради о делу шеталишта које није ни фотографисано никада (што је мало вероватно). Склон сам претпоставци да је Начићкина сецесијска ограда била разрађена и идејно и у плановима а да није изведена али је данас "узета здраво за готово".
У суботу, 15. октобра, у новоj згради Mузеја града у Ресавској улици, отвара се изложба фотографија легендарног хроничара Београда и „Политикиног” фоторепортера
Александар Аца Симић, фотографија са изложбе
Изложбу у Ресавској, коју ћете моћи да обиђете до 15. новембра сваког дана (осим понедељка) од 12 до 20 сати, пратиће богат додатни програм, пошто је цео октобар намењен медију фотографије. Тако ће у петак, 21. октобра у 12 сати бити одржан разговор о монографији која прати изложбу „Градски номад – београдски записи фоторепортера Александра Аце Симића”, чији је аутор Дарко Ћирић уједно и аутор поставке, док су разговори о књигама „Поглед преко реке – фотографије Градског поглаварства Земуна тридесетих година 20. века”, ауторке Љиљане Аћимовић, и „Фотографије Ристе Марјановића 1941–1945”, ауторке Биљане Станић на програму у четвртак, 10. новембра у 12 сати. У понедељак 7. новембра у 18 сати у Националном центру за фотографију, у оквиру трибине љубитеља историје Београда, биће одржано и предавање „Ко је Аца Симић?”, предавача Горана Малића.
...Beograd leti bio je miran i spokojan. Sećanja na moj rodni grad leti vezana su uglavnom za školski raspust. Bilo je puno dece u našem dvorištu u Kosovskoj ulici. Čeasto smo se sakrivali u podrumu, u kome je carevala tama puna mekih pečurki i vlažne zemlje. Svi smo se pomalo plašili tog podruma, koji je bio sastavljen od tri, jer je zgrada imala tri ulaza. Tako je taj ogroman i dugačak podrum bio ustvari kružna tajna naše tri zgrade, u kome si uvek mogao da očekuješ nekakvu strahotu. Samo su najodvažniji uspevali da prođu kroz ceo podrum iz "jednog cuga", što se smatralo odrazom velike hrabrosti. Jednom smo tamo igrali "ćorave bake" i nas nekoliko se baš bilo dobro sakrilo, kada se, kao vlažno drvo koje se mrvi pod prstima, iza nas čuo jedan neobičan, škripav a pritajen zvuk. Kašljao je to naš komšija, lica tako ozbiljnog kao na vizantijskom kovanom novcu. Stari čika Đura nas je toliko uplašio i razbudio našu maštu, da više nismo silazili da se tamo igramo.
Leto je bilo i otkucavanje sata sa Glavne pošte: pravilno, umirujuće, ritmično, na 15 minuta i taj zvuk me je u detinjstvu podsećao da je sve oko mene poznato, obično, jednostavno, ma kako se u prethodnom trenutku činilo. Grad je nosio naznake drugih svetova, koje baš nisam mogla da razumem: glumci, kafanski svirači, studenti, glumice, prolaznici kojima ništa ne značimo, a ni oni nama; običaji kojih nema u našoj kući, ponašanja na koje nas nisu pripremali; muzičari, turisti, probisveti, mangupi...U kafanu "Kosovo", koja je bila u mojoj zgradi, leti je stizao led u tablama. Doneli bi ga nosači; skidali ga bučno sa kolica, a njihovo dovikivanje trajalo je sve do kuhinje, čiji je prozor gledao na naše dvorište. Tamo su kelneri komadali debele table, kao ribari ulovljenog kita. Za vreme "kućnog reda" u našem dvorištu se čula samo tišina. Mogla sam da siđem u poslastičarnicu i kupim limunadu. Moja ulica bila je jednosmerna, i mi smo često stajali na kapiji, posmatrajući retke automobile. Osećali smo kako vrelina poigrava iznad asfalta a bube se lepe na šoferšajbne. Popodnevni povetarac bio je ponekad kao vlažan sunđer.
Leti su glasovi prolaznika bili hladni i ravni, a popodne bismo išli u posetu rođacima. Dobro se sećam debelog hlada drveća u senovitim ulicama, zgrada sa širom otvorenih prozora i zavesa sklonjenih u stranu. Iz stanova bi se, nedeljom, čula uvek ista emisija- prenos fudbalske utakmice i glas Radivoja Markovića: "Auuh, kakva šansa! Kakva šansa! U akciji je sada Leotar! Ali, Pofalički se ne predaje....gool!" Svi su, činilo mi se, za ručak imali pržene krompiriće, a posle su pili bozu i jeli lubenicu, ohlađenu u lavoru u kupatilu ili na česmi u dvorištu. Svi su se mnogo više družili nego danas, a posete rođacima bile su česte.Leto je bilo tako spokojno, da se iz stanova moglo čuti tikatakanje satova.
Neka sećanja na leto su intenzivnija, kao ono jedno, kada sam prutom, iz gnezda iza naše kuće, izbacila jednu malu svraku. Nešto mi je samo "došapnulo" da nije baš u redu da ptica napravi gnezdo tako blizu zemlje. Sećam se kako me je zbunilo što je taj ptić samo odjednom, izgubio snagu i prevrnuo se na leđa, a glavica mu se bila čudno suočila s elementima prirode koji su tada počinjali da bivaju njegova sudbina: zemlja, grudve prljavštine, prašina. Da, radila sam takve stvari samo zato što je ono zabranjeno postalo odjednom tako dostupno; kao da se moja moć prema velikom svetu odjednom našla na kraju tog štapa. Ovo sa svrakom se dogodilo istog onog leta kada je moj brat, četvorogodišnjak, odlutao niz ulicu, našao kutiju praška za buve i pojeo čitav njen sadržaj, a ja osetila užasnu paniku pred njegovim lišcem, umornim od povraćanja. Ta panika u meni leži ušančena, godinama i poigrava se mojim nervima kad god je neko dete koga znam u opasnosti ili bolesno.
Zrikavci bi leti počinjali svoj napev, kao od pergamenta, a pre toga bi mesecima ćutali. Na poleđini listova u našem dvorištu sunce je iscrtavalo šare, i deci se činilo da se ništa ne dešava. Drugih dana, nepomične senke bi filtrirale svetlost i nama se činilo da letnji dani šapuću. Grane bi se češale jedna o drugu, lišće preplitalo. U daljini, izvan našeg dvorišta, čuli bi se umirujući zvuci grada koji nije prevelik, a sopstveni dah se prostirao kao zvuk gajdi kroz telo. Minuti bi se vukli i oklevali, zrikavci pevali nekako dosadno, okruženi mravima, i celo leto bi se oprezno uvijalo u pojedinačne, dugačke dane pune zlatne tišine. Kada bismo otišli na izlet u Topčider, ili još dalje, pod Avalu, ležali bismo u poljima sa razbacanim flekama bulki i udisali mirise, u tišini. Leti smo u dvorištu igrali piljke, koji bi nam ispadali po stepeništu kao dragulji iz džepa vlastelina; igrali se šeširima sa perjem i moljcima, a zvezde noću nisu pucketale, kao u Čurugu. Sedeli smo pred vratima stanova, u pletenim stolicama iz "Narodne radinosti" i igrali "tapke" sličicama glumaca ili oblačili lutke, a odrasli su pili kafu i noću niko nije ni zatvarao a ni zaklljučavao vrata.
Leti je u Beograd dolazio "Cirkus Orfej", a plakati s iskeženim zubima tigra najavljivali su senzaciju: "Rijana, Nando i Aldo Orfej još danas u vašem gradu, a sutra već u Novom Sadu!". Cirkus bi se ulogorio kod Narodne biblioteke, održavajući nekoliko predstava dnevno. Sećam se odlaska tamo po klovnovima, koji su mi se uvek činili licemernim, ponijima za fotografisanje, uz koje stoje kauboji koji snažnim rukama prihvataju beogradske dečake, da ih popnu na leđa ovih neuhranjenih životinja. Poseta cirkusu ispunjavala me je još tada neobjašnjivom tugom.
U cirkusu je najposećenija bila "Kuća straha", a u Kući straha, prepunoj iskrivljenih ogledala, carevali su čudni likovi, naivno naskikani i svi u istoj drami, koja se odvijala tu, pred našim detinjim očima: i dželat, i ubica, i žrtva igrali su svoju verziju života za dva dinara. Oni su izvodili svoje pojednostavljeno viđenje rituala života, kao zaleđenu verziju stvarnog života, ali u nekom nestvarnom vremenu, i u krivom ogledalu: bili su za uvek povezani, kao partneri u zločinu. Ubica je obično držao nož, krvav i kriv. Žrtva se nevešto hvatala za srce, od straha pred sečivom noža, dok je u daljini policajac hitao da spreči ovaj užasan zločin. U ruci mu je bio pendrek, ali se on nije baš previše oslanjao na ovo oružje. Trčao je prema žrtvi, a brkovi su mu se povijali unazad, valjda od brzine. Na kraju slike se nalazio dželat, go do pojasa i u trikou, sa sekirom u rukama i pletenom korpom, kakvu smo mi imali za donošenje uglja iz podruma. U tu korpu trebalo je da padne otfikarena glava ubice, dok se dželat strpljivo smeškao, ležerno naslonjen na sekiru. U daljini se video i sveštenik, koji je čekao da zatvorenik krene na pogubljenje. Na jednom kraju ove slike pisalo je "Beaumarcher- Marseille, France". Znači, cela ova priča- giljotina, tamnica, sveštenik, dželatov alat i platforma za pogubljenje, čak i korpa u koju će pasti glava, sve je to bilo iz Francuske! A onda bi se svetlo upalilo, iznenada i nepravedno, baš usred našeg najvećeg straha i pred našim očima bi se pojavili kartonske kulise, loše zašrafljene sijalice, grub zid od cigle, isečeni kartonski obrisi ubice, sveštenika, policajca i žrtve... Za nova dva dinara mogli smo opet na miru da uživamo u ovoj ritualnoj sceni i sopstvenom strahu.
Zima u Beograd nije donosila usporavanje, kao u Čurug. Prva asocijacija na ovo godišnje doba u mom rodnom gradu je "krimke"- kožne muške cipele kakvih više nema, sa "kačkicama" za pertle. Raspust je bio bučan i prepun događaja, isto kao i školski dani. Na "Tašu" bi se čulo cijukanje sličuga, a đaci su se vrteli u krugovima, sitni kao rasuti šareni klikeri. I u Beogradu smo pravili tunele od snega i provlačili se kroz njih besciljno, napred- nazad, dok se ne posmrzavamo i krenemo kući da se zagrejemo čajem. Mesec nad Beogradom zimi je bio koščat, a zvezde kao usamljene graške koje nisu imale krake, kao u Čurugu. Ponekad smo zamišljali da vidimo i planete pokrivene izmaglicom, pa smo pružali ruke u jalovoj nadi da ćemo ih dotaći. Zima je bio kompot od jabuka i šljiva, mandarine samo za novogodišnje praznike, u paketiću od Deda Mraza; svilene bombone na jelkama; kugle od pravog, tankog stakla; kiki- bombone, šalovi i rukavice iz "domaće radinosti", grombi kaputi; teška garderoba i topli stanovi. Pred svakim vratima u našoj zgradi bio je sanduk, a u njemu- uredno složene cepanice i ugalj za kaljevu peć.
Tih davnih godina, snažan vetar dizao je bele kape snega na severu naše zemlje, prolazio preko Beograda i zaustavljao se u Pirotu, a od njega su na celom tom putu zvečali prozori.
(ostatak priče "Geografija detinjstva" možete pročitati na donjem linku, u okviru mog posta)
Пре неки дан сам се дохватио књиге др Марка Поповића "Београдска тврђава и Калемегдан - туристички водич" и прочитао сам је у једном даху. Лепо је написана и обилује занимљивим подацима, занимљивим, наравно, јер их нисам раније знао. Проћићу их један по један, без неког посебног реда, у нади да ће се нешто од написаног појавити и у облику слике или да ћемо сви скупа нешто више сазнати о њима.
Ствар прва: поново сам и овде прочитао да је на калемегданском шеталишту уз Саву постојала ограда другачија од данашње. Марко Поповић спомиње дрворед, лепе цветне аранжмане, степениште према Париској улици које је рађено према нацртима Јелисавете Начић па наставља: "Према њеним замислима је изграђена и ограда на Савском шеталишту, са вазама у стилу сецесије на постаментима од вештачког камена. Нажалост, ово остварење није било дугог века; порушено је у току борби око Београда у Првом светском рату."
Прелистао сам све фотографије овог дела Калемегдана које имам само да потврдим своју стару слутњу да се та ограда ни на једној не види. Гајим наду да неко можда крије каквог кеца у рукаву или да је на некој слици уочио што ја нисам.
... ovakvu ogradu nisam nikada video, a uz svo poštovanje prema autoru knjige, moram da izrazim i sumnju da je ikad bila realizovana ...
... poznate stvari ...
.. evo i Savskog šetališta nekoliko godina pre Prvog rata ...
... i posle Prvog rata ...
... Bonđorno :)...
Можда су разгледнице биле познате, али су одличне!
Ни ја нисам паметан по питању те ограде. Већ сам понегде прочитао да је постојала, сада је спомиње и овакав ауторитет, а од ње ни трага ни гласа. Није ваљда толико кратко трајала да нико није успео ни да је слика? Оно што ме још више буни је чињеница да на сликама са шеталишта из доба рата не могу да се примете неки тако лепи остаци...
Но, размишљамо о томе па ће нешто испасти. Можда чак и поглавље у књизи! : )
Узгред, ова последња разгледница је из међуратног периода, да се не збуни неко.
Ове две ратне фотографије из 1915. неко је већ постављао овде (тад сам их ја и "скинуо"). "Враћам" их назад уз подсећање да је иста жива ограда 1915. још увек на Савском шеталишту Калемегдана. Оно што је сигурно, није могла брзо да изникне па очигледно да нешто није у реду са датирањима и да "Начићкина ограда" није могла бити уништена за време рата, ње није било ни пред рат. Осим, ако се не ради о делу шеталишта које није ни фотографисано никада (што је мало вероватно). Склон сам претпоставци да је Начићкина сецесијска ограда била разрађена и идејно и у плановима а да није изведена али је данас "узета здраво за готово".
И ја тако мислим. Чини ми се да сам неком приликом видео и једну слику где је "ограда" (нешто црно) било разрушено, али то је лако могла да буде и жива ограда. На почетку рата је очигледно нема а како ништа од ње није дочекало крај рата мислим да све говори против постојања исте.
Настављамо са занимљивостима и непознаницама са Калемегдана и Београдске тврђаве.
Набрајајући бисте и споменике на Великом Калемегдану Поповић каже: «Враћајући се на главну стазу и настављајући даље њеним правцем, са десне стране наилазимо на место где се некада налазио споменик кнегињи Зорки Крађорђевић, кћери црногорског краља Николе и рано преминулој супрузи краља Петра Првог. Споменик је порушен у првим годинама после Другог светског рата, а преостала је само приступна стаза са две бочно постављене камене клупе. Сада се крај тога простора са једне стране налази споменик Јаши Продановићу (...), а са друге стране споменик Јовану Скерлићу (...).»
Морам признати да никада нисам обратио пажњи на овај празан простор са две камане клупе. Питање је да ли неко има слику несталог споменика? Подразумева се и да ко први прошета овуда са Калемегданом слика клупе и место где се споменик налазио : )
Koliko znam te dve klupe se nalaze pre Spomenika zahvalnosti Francuskoj, kada se sa glavne staze, iz pravca Kneza uđe u ovaj deo parka koji okružuje spomenik, pa sa desne strane.
Do njih se dolazi stazicom pokrivenom rizlom. Mislim da je ispod žalosnih vrba. Jako lepo mesto.
Ствар прва: поново сам и овде прочитао да је на калемегданском шеталишту уз Саву постојала ограда другачија од данашње. Марко Поповић спомиње дрворед, лепе цветне аранжмане, степениште према Париској улици које је рађено према нацртима Јелисавете Начић па наставља: "Према њеним замислима је изграђена и ограда на Савском шеталишту, са вазама у стилу сецесије на постаментима од вештачког камена. Нажалост, ово остварење није било дугог века; порушено је у току борби око Београда у Првом светском рату."
Прелистао сам све фотографије овог дела Калемегдана које имам само да потврдим своју стару слутњу да се та ограда ни на једној не види. Гајим наду да неко можда крије каквог кеца у рукаву или да је на некој слици уочио што ја нисам.
... ovakvu ogradu nisam nikada video, a uz svo poštovanje prema autoru knjige, moram da izrazim i sumnju da je ikad bila realizovana ...
... poznate stvari ...
.. evo i Savskog šetališta nekoliko godina pre Prvog rata ...
... i posle Prvog rata ...
... Bonđorno :)...
Можда су разгледнице биле познате, али су одличне!
Ни ја нисам паметан по питању те ограде. Већ сам понегде прочитао да је постојала, сада је спомиње и овакав ауторитет, а од ње ни трага ни гласа. Није ваљда толико кратко трајала да нико није успео ни да је слика? Оно што ме још више буни је чињеница да на сликама са шеталишта из доба рата не могу да се примете неки тако лепи остаци...
Но, размишљамо о томе па ће нешто испасти. Можда чак и поглавље у књизи! : )
Узгред, ова последња разгледница је из међуратног периода, да се не збуни неко.
Ствар прва: поново сам и овде прочитао да је на калемегданском шеталишту уз Саву постојала ограда другачија од данашње. Марко Поповић спомиње дрворед, лепе цветне аранжмане, степениште према Париској улици које је рађено према нацртима Јелисавете Начић па наставља: "Према њеним замислима је изграђена и ограда на Савском шеталишту, са вазама у стилу сецесије на постаментима од вештачког камена. Нажалост, ово остварење није било дугог века; порушено је у току борби око Београда у Првом светском рату."
Прелистао сам све фотографије овог дела Калемегдана које имам само да потврдим своју стару слутњу да се та ограда ни на једној не види. Гајим наду да неко можда крије каквог кеца у рукаву или да је на некој слици уочио што ја нисам.
... ovakvu ogradu nisam nikada video, a uz svo poštovanje prema autoru knjige, moram da izrazim i sumnju da je ikad bila realizovana ...
... poznate stvari ...
.. evo i Savskog šetališta nekoliko godina pre Prvog rata ...
... i posle Prvog rata ...
... Bonđorno :)...
Можда су разгледнице биле познате, али су одличне!
Ни ја нисам паметан по питању те ограде. Већ сам понегде прочитао да је постојала, сада је спомиње и овакав ауторитет, а од ње ни трага ни гласа. Није ваљда толико кратко трајала да нико није успео ни да је слика? Оно што ме још више буни је чињеница да на сликама са шеталишта из доба рата не могу да се примете неки тако лепи остаци...
Но, размишљамо о томе па ће нешто испасти. Можда чак и поглавље у књизи! : )
Узгред, ова последња разгледница је из међуратног периода, да се не збуни неко.
Ове две ратне фотографије из 1915. неко је већ постављао овде (тад сам их ја и "скинуо"). "Враћам" их назад уз подсећање да је иста жива ограда 1915. још увек на Савском шеталишту Калемегдана. Оно што је сигурно, није могла брзо да изникне па очигледно да нешто није у реду са датирањима и да "Начићкина ограда" није могла бити уништена за време рата, ње није било ни пред рат. Осим, ако се не ради о делу шеталишта које није ни фотографисано никада (што је мало вероватно). Склон сам претпоставци да је Начићкина сецесијска ограда била разрађена и идејно и у плановима а да није изведена али је данас "узета здраво за готово".
У суботу, 15. октобра, у новоj згради Mузеја града у Ресавској улици, отвара се изложба фотографија легендарног хроничара Београда и „Политикиног” фоторепортера
Изложбу у Ресавској, коју ћете моћи да обиђете до 15. новембра сваког дана (осим понедељка) од 12 до 20 сати, пратиће богат додатни програм, пошто је цео октобар намењен медију фотографије. Тако ће у петак, 21. октобра у 12 сати бити одржан разговор о монографији која прати изложбу „Градски номад – београдски записи фоторепортера Александра Аце Симића”, чији је аутор Дарко Ћирић уједно и аутор поставке, док су разговори о књигама „Поглед преко реке – фотографије Градског поглаварства Земуна тридесетих година 20. века”, ауторке Љиљане Аћимовић, и „Фотографије Ристе Марјановића 1941–1945”, ауторке Биљане Станић на програму у четвртак, 10. новембра у 12 сати. У понедељак 7. новембра у 18 сати у Националном центру за фотографију, у оквиру трибине љубитеља историје Београда, биће одржано и предавање „Ко је Аца Симић?”, предавача Горана Малића.
Mozda do sada nekacene:
1. Slavni major Dragutin Gavrilovic i oni cija je imena "Vrhovna komanda izbrisala iz spiska ..."
2. Verovao sam da je major Gavrilovic poveo vojnike na juris izpred kafane koja je bila u ul. Dusanovoj br. 6 ali ...
Uocite metalni "mostovi tren" ispred male kuce ..... sluzio je kao osmatracnica .... 1915g. herojskoj odbrani Beograda
I ovo je srpska osmatracnica 1915g. .... mozda bas ta ista
Oklopljeni " J a d a r " poznat je cenjenom Forumu. Ovde u akciji ...
Komandant i .....
.... njegovi sokolovi!
Ствар прва: поново сам и овде прочитао да је на калемегданском шеталишту уз Саву постојала ограда другачија од данашње. Марко Поповић спомиње дрворед, лепе цветне аранжмане, степениште према Париској улици које је рађено према нацртима Јелисавете Начић па наставља: "Према њеним замислима је изграђена и ограда на Савском шеталишту, са вазама у стилу сецесије на постаментима од вештачког камена. Нажалост, ово остварење није било дугог века; порушено је у току борби око Београда у Првом светском рату."
Прелистао сам све фотографије овог дела Калемегдана које имам само да потврдим своју стару слутњу да се та ограда ни на једној не види. Гајим наду да неко можда крије каквог кеца у рукаву или да је на некој слици уочио што ја нисам.
... ovakvu ogradu nisam nikada video, a uz svo poštovanje prema autoru knjige, moram da izrazim i sumnju da je ikad bila realizovana ...
... poznate stvari ...
.. evo i Savskog šetališta nekoliko godina pre Prvog rata ...
... i posle Prvog rata ...
... Bonđorno :)...
Можда су разгледнице биле познате, али су одличне!
Ни ја нисам паметан по питању те ограде. Већ сам понегде прочитао да је постојала, сада је спомиње и овакав ауторитет, а од ње ни трага ни гласа. Није ваљда толико кратко трајала да нико није успео ни да је слика? Оно што ме још више буни је чињеница да на сликама са шеталишта из доба рата не могу да се примете неки тако лепи остаци...
Но, размишљамо о томе па ће нешто испасти. Можда чак и поглавље у књизи! : )
Узгред, ова последња разгледница је из међуратног периода, да се не збуни неко.
Ове две ратне фотографије из 1915. неко је већ постављао овде (тад сам их ја и "скинуо"). "Враћам" их назад уз подсећање да је иста жива ограда 1915. још увек на Савском шеталишту Калемегдана. Оно што је сигурно, није могла брзо да изникне па очигледно да нешто није у реду са датирањима и да "Начићкина ограда" није могла бити уништена за време рата, ње није било ни пред рат. Осим, ако се не ради о делу шеталишта које није ни фотографисано никада (што је мало вероватно). Склон сам претпоставци да је Начићкина сецесијска ограда била разрађена и идејно и у плановима а да није изведена али је данас "узета здраво за готово".
И ја тако мислим. Чини ми се да сам неком приликом видео и једну слику где је "ограда" (нешто црно) било разрушено, али то је лако могла да буде и жива ограда. На почетку рата је очигледно нема а како ништа од ње није дочекало крај рата мислим да све говори против постојања исте.
Настављамо са занимљивостима и непознаницама са Калемегдана и Београдске тврђаве.
Набрајајући бисте и споменике на Великом Калемегдану Поповић каже: «Враћајући се на главну стазу и настављајући даље њеним правцем, са десне стране наилазимо на место где се некада налазио споменик кнегињи Зорки Крађорђевић, кћери црногорског краља Николе и рано преминулој супрузи краља Петра Првог. Споменик је порушен у првим годинама после Другог светског рата, а преостала је само приступна стаза са две бочно постављене камене клупе. Сада се крај тога простора са једне стране налази споменик Јаши Продановићу (...), а са друге стране споменик Јовану Скерлићу (...).»
Морам признати да никада нисам обратио пажњи на овај празан простор са две камане клупе. Питање је да ли неко има слику несталог споменика? Подразумева се и да ко први прошета овуда са Калемегданом слика клупе и место где се споменик налазио : )
Do njih se dolazi stazicom pokrivenom rizlom. Mislim da je ispod žalosnih vrba. Jako lepo mesto.