Мени је веома жао што се поново догодила слична ствар као на "оном" форуму. Не бих желео да звучим песимистично, али нас је напустио један општи дух заједништва којим смо били наданути у току дугог временског периода. Наши заједничке приче и духовитости на крају су се претворили у непријатне речи, па су неки напустили ово место (не мислим само на овај форум, него и на онај бивши).

И сада нас је мање, људи су постали осетљиви на исказану реч. Очигледно форуми тако функционишу, и можда је моја сентиментално-тугаљива прича о жељи за "истоветношћу духа" мој "проблем"; људи, наиме, долазе и одлазе, понеко се и потруди да остане... На почетку овог форума испратили смо Голдија: човек беше право благо, несебично делећи мноштво информација, размишљања, фотографија које је често сам правио (сећам се када је међу поседњима исликао већ потпуно начету кућу Игора Блуменауа) и учествујући активно у нашој форензици. Сведоци смо ових дана да су неки други чланови такође кренули неком својом замишљеном страном улице, што је велика, непроцењива штета.

Све што сам хтео јесте да замолим наше чланове да не напуштају ово наше место. Једно од ретких. Сасвим посебно.

Мислим да је можда била мудра идеја о којој смо својевремено разговарали: заједничко издање или нешто слично. То би нас заокупило. Овако смо као онај дечији чамац од папира који се при мало јачем ветру нахери, падне и потоне. И чини се да свако од нас кормилари таквим једним чамцем свестан да је крај могућ већ колико сутра.

Не остављајте нас. Свако је овде само због оног другог, да направимо лепу атмосферу и подсетимо се неких других времена у која смо уткали део себе, иако можда не бејасмо тада ни рођени. Да осетимо нешто што је давно нестало и да вођени таквим усхићењем лакше пребродимо не тако једноставан живот. Данас и овде.

Што год да буде, на овом форуму су се дружили (најчешће) људи са пуно стила, пристојности а богами и са повременим поетским тренуцима. Понекад ми је било лепше да пратим овакве прилоге него да гледам фотографије.