Рунде, шта ти мислиш о овој фотографији. Постоје најмање две целине: (1) вода са обалом, (2) зграде у приобаљу и задњем плану. Мени чак изгледа као монтажа 4 фотографије: (1) вода, (2) обала, (3) приобаље, (4) задњи план. Ниво водене површине ми је сувише високо у односу на вишљу зграду у приобаљу, обала покрива у знатној мери зграде у приобаљу. То до сада нисмо имали и не одговара стварном стању, ни обала никад није била овако уређена а говеда на обали су предимензионирана према зградама без обзира на растојање од ивице обале до првих зграда.. Можда су ми чак и оне зграде из задњег плана које су најближе зградама у приобаљу превише ситне у односу на раздаљину.
и ови Немци, а и ове жене, па још и деца, квази- хришћанска јелка и свећа; па кафанска кисела атмосфера; оркестри који свирају да би преживели...бедни људи, бедни односи. Понижење рата на њиховим лицима не може ништа да сакрије. Жао ми је што сам видела ове слике, исто као и оне авионске, са бомбама у првом плану како разарају све што мени значи
Ja na njihovim licima ne primecujem ponizenje rata. Zene su folksdojcerke. Takvih fotografija, s
tekstom na poledjini,gde tacno stoji kojem narodu pripadaju, na ebay ima na izvol'te.
Ova, na slici gore, bi mogla da bude Madjarica.
Жене на пар претходних страна можда јесу фолксдојчерке које су се супериорно осећале 3 године а онда збрисале за Улм и околину, у прапостојбину. Међутим, нисам баш сигуран да се на оним другим девојкама које су се хватале под руку са немачким војницима нешто очитавало понижење рата. Оне то понижење нису (углавном) ни осећале већ су уживале у својој скоро исто таквој привременој надмоћи. И мени је пало на памет кад сам видео горње фотографије да те некадашње девојке сад и ако су којим случајем живе, имају све најмање око 90 година. У ери комуникација какве никад пре нису биле, како ли се осећају њихова деца или унуци кад виде овакве фотографије својих мајки и бака на Интернету? Један део њих које су остале и сачекале партизане биле су стрељане у првом таласу, остале су шишане до главе и пребијане. А то није био специјалитет само овде. Сећам се да сам неке филмске кадрове на ту тематику видео и по ослобођењу Париза. Заправо, можда овај пост нисам требао ни да пишем јер ме многи (нарочито млађи) можда неће ни разумети.
Фолксдојчерке? Врло мало вероватно. Ове капе (варијације личких/црногорских/херцеговачких свечаних капа) на главама немачких ваздухопловаца илуструју нам на прави начин бесмисао рата.
Као што су ове девојке проводиле неке лепе тренутке са овим војницима, тако су и жене немачких војника, посебно оних на руском фронту, имале афере са ратним заробљеницима у немачким домаћинствима.
Сцена из филма Стаљинград у коме једном војнику стиже писмо којим га жена обеваштава да је у вези са Французем заробљеником или прича коју сам чуо из прве руке од нашег ратног заробљеника који је имао срећу да рат проведе у једном немачком домаћинству*, говоре да и поред ужаса рата људи покушавају да симулирају нормалан живот.
Лако их је сада осуђивати.
Иначе, увек ме је иритирало то лицемерно ритуално шишање и омаловажавање жена након завршетка рата због забављања са војницима.
Када видим такве сцене у неком документарном филму или прочитам нешто о томе, одмах се сетим шиканирања и оптужби на рачун Жанке Стокић.
Ако су сарађивале са непријатељским војницима, давале информације и потказивале, заслужују казну као и било који мушкарац који је то радио. Стрељање.
* Немачка породица коме су два сина страдала на руском фронту инсистирала је да се српски заробљеник ожени за њихову ћерку и остане на имању. Међутим, он је одлучио да се врати у Србију.
Варош Капијо може ли ова серија још увек и да се купи?
Гледам шта је све овај симпатични Шваба сликао и мислим одмах на Рунда , има ту и уметничких залета и необичних углова сликања и атмосфере и неке, на тренутке киселе пријатности... Чак и гриже савести...
... slike su stvarno čudo ! :glasses: ... nadajmo se da ćemo ih uskoro videti i bez DEMO natpisa i u boljoj rezoluciji :) - samo nemojte Ti Frančesko i care Dušane da sad jedan drugom nabijate cenu - dogovorite se, imaće još puno toga da se pazari ;) ...
Добар дан!
Мени твој ајвар делује квалитетно припремљен једну теглу да ми чуваш... !?
За себе не бих куповао старе слике које знаш да не волим а и много су скупе, продају се на комад а не у албуму...
Треће, то сам већ објаснио, она пунија фудбалерка Београдске Опере стоји ту, спрам места где смо ти и ја пили кафу...На слици се види део Жагубице у Краљице Марије, део те улице од Рузвелтове ка Булевару....
Kakav je to bio susret u dvoje na kome se pila kafa, a ne pivo, i zašto, mi vredni forumaši, nismo bili pozvani !!!!???
то су тајне виртуелног света. Форум си само ти-за себе.Све друго су тајне, састанци, магла и ајвар...и понека архитектура.
"Све што љубимо створили смо сами" Дучић.
Зато можеш увек самном на кафу
Kakav je to bio susret u dvoje na kome se pila kafa, a ne pivo, i zašto, mi vredni forumaši, nismo bili pozvani !!!!???
то су тајне виртуелног света. Форум си само ти-за себе.Све друго су тајне, састанци, магла и ајвар...и понека архитектура.
"Све што љубимо створили смо сами" Дучић.
Зато можеш увек самном на кафу
Мени је веома жао што се поново догодила слична ствар као на "оном" форуму. Не бих желео да звучим песимистично, али нас је напустио један општи дух заједништва којим смо били наданути у току дугог временског периода. Наши заједничке приче и духовитости на крају су се претворили у непријатне речи, па су неки напустили ово место (не мислим само на овај форум, него и на онај бивши).
И сада нас је мање, људи су постали осетљиви на исказану реч. Очигледно форуми тако функционишу, и можда је моја сентиментално-тугаљива прича о жељи за "истоветношћу духа" мој "проблем"; људи, наиме, долазе и одлазе, понеко се и потруди да остане... На почетку овог форума испратили смо Голдија: човек беше право благо, несебично делећи мноштво информација, размишљања, фотографија које је често сам правио (сећам се када је међу поседњима исликао већ потпуно начету кућу Игора Блуменауа) и учествујући активно у нашој форензици. Сведоци смо ових дана да су неки други чланови такође кренули неком својом замишљеном страном улице, што је велика, непроцењива штета.
Све што сам хтео јесте да замолим наше чланове да не напуштају ово наше место. Једно од ретких. Сасвим посебно.
Мислим да је можда била мудра идеја о којој смо својевремено разговарали: заједничко издање или нешто слично. То би нас заокупило. Овако смо као онај дечији чамац од папира који се при мало јачем ветру нахери, падне и потоне. И чини се да свако од нас кормилари таквим једним чамцем свестан да је крај могућ већ колико сутра.
Не остављајте нас. Свако је овде само због оног другог, да направимо лепу атмосферу и подсетимо се неких других времена у која смо уткали део себе, иако можда не бејасмо тада ни рођени. Да осетимо нешто што је давно нестало и да вођени таквим усхићењем лакше пребродимо не тако једноставан живот. Данас и овде.
Говеда на обали су већа од људи у чамцу???
Говеда на обали су већа од људи у чамцу???
Рунде, шта ти мислиш о овој фотографији. Постоје најмање две целине: (1) вода са обалом, (2) зграде у приобаљу и задњем плану. Мени чак изгледа као монтажа 4 фотографије: (1) вода, (2) обала, (3) приобаље, (4) задњи план. Ниво водене површине ми је сувише високо у односу на вишљу зграду у приобаљу, обала покрива у знатној мери зграде у приобаљу. То до сада нисмо имали и не одговара стварном стању, ни обала никад није била овако уређена а говеда на обали су предимензионирана према зградама без обзира на растојање од ивице обале до првих зграда.. Можда су ми чак и оне зграде из задњег плана које су најближе зградама у приобаљу превише ситне у односу на раздаљину.
Ja na njihovim licima ne primecujem ponizenje rata. Zene su folksdojcerke. Takvih fotografija, s
tekstom na poledjini,gde tacno stoji kojem narodu pripadaju, na ebay ima na izvol'te.
Ova, na slici gore, bi mogla da bude Madjarica.
Жене на пар претходних страна можда јесу фолксдојчерке које су се супериорно осећале 3 године а онда збрисале за Улм и околину, у прапостојбину. Међутим, нисам баш сигуран да се на оним другим девојкама које су се хватале под руку са немачким војницима нешто очитавало понижење рата. Оне то понижење нису (углавном) ни осећале већ су уживале у својој скоро исто таквој привременој надмоћи. И мени је пало на памет кад сам видео горње фотографије да те некадашње девојке сад и ако су којим случајем живе, имају све најмање око 90 година. У ери комуникација какве никад пре нису биле, како ли се осећају њихова деца или унуци кад виде овакве фотографије својих мајки и бака на Интернету? Један део њих које су остале и сачекале партизане биле су стрељане у првом таласу, остале су шишане до главе и пребијане. А то није био специјалитет само овде. Сећам се да сам неке филмске кадрове на ту тематику видео и по ослобођењу Париза. Заправо, можда овај пост нисам требао ни да пишем јер ме многи (нарочито млађи) можда неће ни разумети.
Фолксдојчерке? Врло мало вероватно. Ове капе (варијације личких/црногорских/херцеговачких свечаних капа) на главама немачких ваздухопловаца илуструју нам на прави начин бесмисао рата.
Као што су ове девојке проводиле неке лепе тренутке са овим војницима, тако су и жене немачких војника, посебно оних на руском фронту, имале афере са ратним заробљеницима у немачким домаћинствима.
Сцена из филма Стаљинград у коме једном војнику стиже писмо којим га жена обеваштава да је у вези са Французем заробљеником или прича коју сам чуо из прве руке од нашег ратног заробљеника који је имао срећу да рат проведе у једном немачком домаћинству*, говоре да и поред ужаса рата људи покушавају да симулирају нормалан живот.
Лако их је сада осуђивати.
Иначе, увек ме је иритирало то лицемерно ритуално шишање и омаловажавање жена након завршетка рата због забављања са војницима.
Када видим такве сцене у неком документарном филму или прочитам нешто о томе, одмах се сетим шиканирања и оптужби на рачун Жанке Стокић.
Ако су сарађивале са непријатељским војницима, давале информације и потказивале, заслужују казну као и било који мушкарац који је то радио. Стрељање.
* Немачка породица коме су два сина страдала на руском фронту инсистирала је да се српски заробљеник ожени за њихову ћерку и остане на имању. Међутим, он је одлучио да се врати у Србију.
GDE JE OVO .... PORED JE NEKO SETALISTE ....
Башта Мадере. Виде се стаза и клупе ташмајданског парка.
Скулптура дикобола постављена на Теразијама 1938. године за време одржавања IX Балканских игара.
Приближно, на странама 669-675 расправљало се о овој скулптури.
Теразијски Дискобол није као овај из радионице Бертото али о томе смо већ ћаскали. :smile:
Дискобол браће Бертото ми изгледа као да је исклесан од камена а овај на Теразијама као нека макета.
Варош Капијо може ли ова серија још увек и да се купи?
Гледам шта је све овај симпатични Шваба сликао и мислим одмах на Рунда , има ту и уметничких залета и необичних углова сликања и атмосфере и неке, на тренутке киселе пријатности... Чак и гриже савести...
... slike su stvarno čudo ! :glasses: ... nadajmo se da ćemo ih uskoro videti i bez DEMO natpisa i u boljoj rezoluciji :) - samo nemojte Ti Frančesko i care Dušane da sad jedan drugom nabijate cenu - dogovorite se, imaće još puno toga da se pazari ;) ...
Добар дан!
Мени твој ајвар делује квалитетно припремљен једну теглу да ми чуваш...
За себе не бих куповао старе слике које знаш да не волим а и много су скупе, продају се на комад а не у албуму...
Треће, то сам већ објаснио, она пунија фудбалерка Београдске Опере стоји ту, спрам места где смо ти и ја пили кафу...На слици се види део Жагубице у Краљице Марије, део те улице од Рузвелтове ка Булевару....
Kakav je to bio susret u dvoje na kome se pila kafa, a ne pivo, i zašto, mi vredni forumaši, nismo bili pozvani !!!!???
то су тајне виртуелног света. Форум си само ти-за себе.Све друго су тајне, састанци, магла и ајвар...и понека архитектура.
"Све што љубимо створили смо сами" Дучић.
Зато можеш увек самном на кафу
Ово помало личи на Београд, али можда и није. Можда је Нови Сад.
Kakav je to bio susret u dvoje na kome se pila kafa, a ne pivo, i zašto, mi vredni forumaši, nismo bili pozvani !!!!???
то су тајне виртуелног света. Форум си само ти-за себе.Све друго су тајне, састанци, магла и ајвар...и понека архитектура.
"Све што љубимо створили смо сами" Дучић.
Зато можеш увек самном на кафу
Мени је веома жао што се поново догодила слична ствар као на "оном" форуму. Не бих желео да звучим песимистично, али нас је напустио један општи дух заједништва којим смо били наданути у току дугог временског периода. Наши заједничке приче и духовитости на крају су се претворили у непријатне речи, па су неки напустили ово место (не мислим само на овај форум, него и на онај бивши).
И сада нас је мање, људи су постали осетљиви на исказану реч. Очигледно форуми тако функционишу, и можда је моја сентиментално-тугаљива прича о жељи за "истоветношћу духа" мој "проблем"; људи, наиме, долазе и одлазе, понеко се и потруди да остане... На почетку овог форума испратили смо Голдија: човек беше право благо, несебично делећи мноштво информација, размишљања, фотографија које је често сам правио (сећам се када је међу поседњима исликао већ потпуно начету кућу Игора Блуменауа) и учествујући активно у нашој форензици. Сведоци смо ових дана да су неки други чланови такође кренули неком својом замишљеном страном улице, што је велика, непроцењива штета.
Све што сам хтео јесте да замолим наше чланове да не напуштају ово наше место. Једно од ретких. Сасвим посебно.
Мислим да је можда била мудра идеја о којој смо својевремено разговарали: заједничко издање или нешто слично. То би нас заокупило. Овако смо као онај дечији чамац од папира који се при мало јачем ветру нахери, падне и потоне. И чини се да свако од нас кормилари таквим једним чамцем свестан да је крај могућ већ колико сутра.
Не остављајте нас. Свако је овде само због оног другог, да направимо лепу атмосферу и подсетимо се неких других времена у која смо уткали део себе, иако можда не бејасмо тада ни рођени. Да осетимо нешто што је давно нестало и да вођени таквим усхићењем лакше пребродимо не тако једноставан живот. Данас и овде.