...као ружа. Филм је из 1971 и пошто је био у букеру 35 година (чудо да је уопште и снимљен као такав) доста је добра копија коју можете погледати из једног комада на јутјубу (ипак бих скренуо пажњу да филм није за свачији стомак, пар пута сам хтео да прекинем гледање), најинтересантнији су кадрови у коме се виде хотел Југославија и стара железничка станица у Земуну:
П.С. Сада свако може да види да оних пет стубова и парче колосека, који треба да обележе некадашње постојање те железничке станице, стоје на потпуно погрешном месту...
лекари из ове установе, снимљени педесетих година пред Станицом за хитну помоћ, која је била у Кумановској улици. Маја 1960. године ова је Станица пресељена у нову зграду, у Франша д'Епереа број 5. Та нова зграда је била посебно пројектована за потребе хитне медицинске помоћи
Током 1959 и 1960 године организовано је више семинара за лекаре из хитне помоћи и домова здравља Београда. Предавачи су били са Медицинског факултета у Београду. Најискуснији лекари, возачи и болничари били су чланови екипа хитне помоћи. "Супер хитна екипа" је искључиво збрињавала повреде у саобраћајним несрећама, уличне случајеве и сва друга хитна стања, обољења и повреде на јавном и радном месту.
Ово је слика екипе из 1936 године:
Те године су општинске власти Вароши Београда набавиле најмодерније санитетско возило, специјално конструисано за потребе брзе помоћи. Набавку овог возила обележила је и ПТТ Југославије (СРЈ) пригодном марком која је издата 1987. године, у част јубиларне, 125-годишњице овог важног догађаја
Позива се конзилијум, у саставу В. А. и Грађанин К. да погледа на подфоруму "Србија" стране 140 и 141 и донесе одлуку, или приложи материјалне доказе у случају Данчевићевог млина у Прокупљу.
Позива се конзилијум, у саставу В. А. и Грађанин К. да погледа на подфоруму "Србија" стране 140 и 141 и донесе одлуку, или приложи материјалне доказе у случају Данчевићевог млина у Прокупљу.
Хвала унапред!
Hvala na prilici da uzmem svoj album! Is'o u KONZILIJUM na 141 stranu, SLIKE STARE SRBIJE ... i odgovorio! Odgovaram i ovde: neosporno, obe slike predstavljaju Dancevica mlin na ulazu u Prokuplje [PK] iduci od Kursumlije. Proverio svojom slikom Danc. mlina pre 5 min! Slikacu i Danc. i Grcki mlin za nekoliko nedelja (ne znam bas tacno kada) kad skocim sa bratom za PK!
Moja povezanost sa Prokupljem = moji Bojovici su iz s. Gornja Konjusa kod Beloljina. Moja baka po majci, Cana Bojovic, udajom u starosedelacku porodicu Jovica iz Prokuplja, za moga dedu Svetislava-Tisu Jovica, stigla je iz Konjuse u PK 1921g. Bojovici su stigli u Konjusu iz okoline Sjenice, s. Misevici, i u bliskom su rodu sa Bukumirama (v. dalje), 1889g. To je ukratko sa majcine strane.
S oceve strane, moj pradeda, Aleksa Bukumira (kasnije prezime obratio u Bukumirovic) stigao je iz okoline Sjenice, zajedno sa Bojovicima (da ne davim detaljima!) u PK, cak iste noci sa njima, takodje 1889g. Imao je dve cerke (Leposavu-Lepu, moju baku po ocu, i Mirku - pominjane u postu MZ-u jer su obe zivele kasnije u Dubljanskoj, BG) i cetiri sina. Nana-Lepa se udala za niskog bogoslova Marka Jankovica koji je zavrsio teologiju u Poltavi. Njegov rodjeni brat, Janko, zavrsio je teologiju u Petrogradu. Deda Marko je radio u Sapcu (na Kamicku) pa se 1914g. vratio u Nis da "spasi decu od austrijskog noza". Bracu, svestenike Marka i Janka, ubili su bugari sa jos tridesetak niskih svestenika i vidjenijih ljudi 25. nov. 1915g, (N.S.) na lokaciji Jankina padina kraj Bele Palanke. Zverski su pobijeni (streljani pa poliveni benzinom i zapaljeni), njih sve racunaju u niske mucenike. Postoji tabla posvecena tim niskim mucenicima a i spomenik kraj B. Palanke, ali s pogresno uklesanim prezimenima, itd. Moj deda-Marko imao je sa nana-Lepom sinove Momcila (1908 - 2004 ), svestenika, i Milivoja (1912 - 1992), mog pok. oca.
Pri vencanju moje majke (1926 - ) i oca u PK crkvi, svestenik je procenio da nisu u prebliskom srodstvu (jer Bojovici i Bukumirovici su se visestruko ukrstali). Oni su se uzeli 1946g. i iste godine dosli u BG gde je ziveo tatin ujak, deda Bozidar (Boki) Bukumirovic, stari beogradski "kolonijalista". Tako sam se ja rodio u Hilandarskoj 23 u BG, 1949g. Izvinjavam se na duzini! grk (al, ne iz grcki mlin)
Vozić glavinja. I usvajanje tuđeg mišljenja u kupeu voza, ili samo odjeka koje ono u nama izaziva, može biti jedno lično otkriće. To umno zadovoljstvo i biva zato što u drugima najbolje otkrivamo sebe. Beograđani, u nesreći spremni da se žrtvuju jedni za druge, sede u feminiziranim konjskim tramvajima ili vozovima u nekoj zategnutosti i hladnoći. Kad nevolje nema, međusobno se ne trpe. Novi saputnik dočekuje se neprijateljski ali za starije uvek postoji uslužno junaštvo. Apsurdno zaptiveni, osećaju pritisak i s druge strane zida kupea. Lažno se prižmuruje. Rat laktovima. Ko smo to? Nagonski narod?
Da bi se jedan drugom ipak približili (i van horizonta prisluškivanja) skidaju se brnjice istomišljeništvom u razgovorima bez određenog pravca. To je lako jer srpski deseterački jezik ne trpi nadmenost, srpski ponos, živuljavog nikejskog osvetljenja, nije hvalisav. Argumenti korišćeni o klimatskom vremenu su iz doba plovidbi na jedra. U embrionskoj narkozi kupea ukida se geološko vreme, postaju mogući svi skokovi i anahronizmi, oživljavaju atavizmi. I budnom se može učiniti da sanja. Vaspitanje postaje potrebnije od učenosti a svet postaje manje čedan, to jest više na oprezu. Putnici se drže zabluda jer su komplikovanije od istine, alhemije radije nego hemije. Nije se zaratilo i pokoravanje vrši se hranom. Oglašavaju se vrači-pogađači budućeg a emisari prošlosti ređe govore – prošlo se može lakše proveriti od budućnosti u kojoj je lako obaviti usrećavajuće preudešavanje očekivanog. Lako je dokučiti ko se izborio za starešinu ovog vivarijuma. Čađ diše po svima. Svi su u pritvoru a kondukter je poseta. Neko vadi kutiju od mozaika morskih školji, uspomenu sa banjskog odmora.
Kraj prozora kupea prohodi armatura u indijanskom poretku, beskrajni sinemaskopi novih svodova naviru za svodovima, odmiču rutinski predeli, verdure dalekih zelenila pisane zaboravom, štafelaji kuća u izgradnji, putevi i krajputno bilje leti zasuto prašinom koje kao da to voli. Neke dugačke srebrne ulice spajaju varoš sa selom. Prozori u fasadama porcelanskih zdanja odbleskuju na suncu kao da su sveže oprani. Stare kuće pogrdno su oslovljene sa “straćara” – ali u njima se još održava seminar naše prošlosti. Prostori se preklapaju paralaksom perspektiva. U bežećim baricama sunčeva kamera brizantno titra odozdo.
Sa hipnotičkim prezrenjem se gleda na sadašnjost i prošlost a putna iznurenost i neka ozarenost rezignacijama stapaju se sijajuci od lažnog pouzdanja kao od pijanstva. Na odmorištima, po staničnim kafanama, bivate kulturno usluženi, uglađeno i s minimumom oportunizma. Držati kafanu nije bilo trgovima, vec poziv. Kafedžija, bila je titula. Biti u kafani značilo je biti domaćinov gost jer je kafana bila njegov dom. Tu je on za zasebnim stolom ručavao s porodicom, deca su tu pisala zadatke. U jednom uglu je bila kasa a u drugom uokvirene porodične slike.
* * *
Ratovi se na putovanjima usavršavaju. Otkriva se bolja pravda. Uspostavljaju se carevine savesti. Konzervatorstvo starina može se proučavati samo iz sadašnjosti, ne iz budućnosti. Mada, sadašnjost je samo strmosilazni tok iz budućnosti (nada) u prošlost (uspomene). Nastaju i predasi u razgovoru, “mrtva mora” (“mrtva” jer su im talasi predugački). Uživljava se u druge. Praizvorno “srce” ili “duša”, koriste se slikovito. Glasovi zadobijaju pastirsku boju zvuka. Saputnici se vraćaju u ona vremena kada su čisto spirituelna shvatanja vladala svetom – i predelima, drveću i vozu nagruvavaju duh. Ubrzo će i bezbožnička filosofija različitih komentara postati politika. Neko je bio u Zviždu, Stigu ili Žegligovu… Ekonomski slabiji putnici, otkrivški svirepu bezdušnost novca, vole da zastupaju aristokratska gledišta, želeći da se njihove ideje ne poklapaju s njihovom ličnošću. Barijera istine se oseća, rukopis je poznat ali ne može da se pročita. Ali svetli Ono univerzalno Nedefinisano. Najzad, Beograd – stigosmo i bez zamene konja. g.
П.С. Сада свако може да види да оних пет стубова и парче колосека, који треба да обележе некадашње постојање те железничке станице, стоје на потпуно погрешном месту...
Ово је слика екипе из 1936 године:
Те године су општинске власти Вароши Београда набавиле најмодерније санитетско возило, специјално конструисано за потребе брзе помоћи. Набавку овог возила обележила је и ПТТ Југославије (СРЈ) пригодном марком која је издата 1987. године, у част јубиларне, 125-годишњице овог важног догађаја
Позива се конзилијум, у саставу В. А. и Грађанин К. да погледа на подфоруму "Србија" стране 140 и 141 и донесе одлуку, или приложи материјалне доказе у случају Данчевићевог млина у Прокупљу.
Хвала унапред!Позива се конзилијум, у саставу В. А. и Грађанин К. да погледа на подфоруму "Србија" стране 140 и 141 и донесе одлуку, или приложи материјалне доказе у случају Данчевићевог млина у Прокупљу.
Хвала унапред!Hvala na prilici da uzmem svoj album! Is'o u KONZILIJUM na 141 stranu, SLIKE STARE SRBIJE ... i odgovorio! Odgovaram i ovde: neosporno, obe slike predstavljaju Dancevica mlin na ulazu u Prokuplje [PK] iduci od Kursumlije. Proverio svojom slikom Danc. mlina pre 5 min! Slikacu i Danc. i Grcki mlin za nekoliko nedelja (ne znam bas tacno kada) kad skocim sa bratom za PK!
Moja povezanost sa Prokupljem = moji Bojovici su iz s. Gornja Konjusa kod Beloljina. Moja baka po majci, Cana Bojovic, udajom u starosedelacku porodicu Jovica iz Prokuplja, za moga dedu Svetislava-Tisu Jovica, stigla je iz Konjuse u PK 1921g. Bojovici su stigli u Konjusu iz okoline Sjenice, s. Misevici, i u bliskom su rodu sa Bukumirama (v. dalje), 1889g. To je ukratko sa majcine strane.
S oceve strane, moj pradeda, Aleksa Bukumira (kasnije prezime obratio u Bukumirovic) stigao je iz okoline Sjenice, zajedno sa Bojovicima (da ne davim detaljima!) u PK, cak iste noci sa njima, takodje 1889g. Imao je dve cerke (Leposavu-Lepu, moju baku po ocu, i Mirku - pominjane u postu MZ-u jer su obe zivele kasnije u Dubljanskoj, BG) i cetiri sina. Nana-Lepa se udala za niskog bogoslova Marka Jankovica koji je zavrsio teologiju u Poltavi. Njegov rodjeni brat, Janko, zavrsio je teologiju u Petrogradu. Deda Marko je radio u Sapcu (na Kamicku) pa se 1914g. vratio u Nis da "spasi decu od austrijskog noza". Bracu, svestenike Marka i Janka, ubili su bugari sa jos tridesetak niskih svestenika i vidjenijih ljudi 25. nov. 1915g, (N.S.) na lokaciji Jankina padina kraj Bele Palanke. Zverski su pobijeni (streljani pa poliveni benzinom i zapaljeni), njih sve racunaju u niske mucenike. Postoji tabla posvecena tim niskim mucenicima a i spomenik kraj B. Palanke, ali s pogresno uklesanim prezimenima, itd. Moj deda-Marko imao je sa nana-Lepom sinove Momcila (1908 - 2004 ), svestenika, i Milivoja (1912 - 1992), mog pok. oca.
Pri vencanju moje majke (1926 - ) i oca u PK crkvi, svestenik je procenio da nisu u prebliskom srodstvu (jer Bojovici i Bukumirovici su se visestruko ukrstali). Oni su se uzeli 1946g. i iste godine dosli u BG gde je ziveo tatin ujak, deda Bozidar (Boki) Bukumirovic, stari beogradski "kolonijalista". Tako sam se ja rodio u Hilandarskoj 23 u BG, 1949g. Izvinjavam se na duzini! grk (al, ne iz grcki mlin)
... komšinice ...
(1925.)
... i dalje susede, by gosn. Putniković ...
... nekad ...
... i dosta posle ...
... Bonđorno :)...
Od ovog trenutka nisam više moderator ovog foruma.
Kasina
PS Molim administratora da postupi u skladu sa mojom odlukom