Да се вратим на Кнеза Милоша, ево панораме сликане негде између 1935. и 1937. године. На самом врху слике види се угао са Дурмиторском. Десно од угла је некадашња зграда Министарства здравља, а лево кућица...
...на чијем плацу се 1938. године види (на већ постављаној слици данас) изградња куће Јојкића по пројекту Григорија Самојлова.
Да вас лепо питам:
Вас дан трљам главу да се сетим која песма од групе СМАК почиње тако што неко викне "Лазо почињи!", па тек онда почну да свирају.
Помагајте, иначе ћу и сутрадан да ломим главу.
Било давно.
Hvala Zvezdarki na ovoj slici i sajtu. Rekao bih da je ovo uslikano krajem sedamdesetih ili nešto malo kasnije pošto fasada na zgradi broj 8 još nije renovirana, a i PKP prodavnica ima stari logotip a Staklopan je u obe prizemne prostorije.
Pohvalno za stanare ove zgrade da su napravili svoj sajt, kad Zavod već nije.
A Gavrilu da poručim da mi Dunav i njegovi talasi zaista nedostaje. Nekada, dok se nisu izgradile nove zgrade ispod Dušanove, video se i Dunav sa mojih prozora i čulo brektanje malih tegljača, kao i ono tuuuuuuu, tuuuuuu kada se lađe mimoilaze.
Овај наш Грађанин К. уме да закува, запржи, па се онда изгуби у виду ластинога репа, као није одавде и нема појма!
Хвала вам, пречасни, на лепој беседи. Мало ме подстакнусте да напишем коју реч, ни принети вашем слову.
Не разумем се превише у свештене послове, али сам чуо да у храму постоји једна књига коју зову поменик. У ту књигу свештеник уписује имена почивших, и дан када се почившима има одржати помен. То је обично неки одређени дан после престављења, седам или четрдесет дана, пола године, годишњица и после сваке године на дан престављења, или рођења, или венчања, или како је коме при срцу...
Неки ће рећи: овај Гавра забасао далеко, прича о мртвима, привиђа му се нешто...
А ја само покушавам да се сетим шта сам слушао од старијих, од паметнијих. А то је отприлике ово:
Када свештеник почне службу предвиђену каноном о помену, онда узме поменик и гласно прочита имена почивших. Тим чином, самим изговарањем њихових имена дешава се једно од чуда вере, почивши постану присутни, они учествују у тој литургији, и у том тренутку човек не треба да буде тужан већ радостан јер су они који су само починули (нису мртви све док их се неко сећа и помиње) ту, међу нама.
Зато је и М. Милићевић свој лексикон чувених Срба 19. века назвао Поменик.
Тако и ми, који овде репродукујемо слике, фотографије, гравире, уметничка дела, или само говоримо о некоме Београђанину или некој улици, кући, аутомобилу, аероплану, трамвају, телефонској говорници... све то поново не оживљавамо, већ само приводимо међу нас, и док то радимо ми или неко други, негде на неком другом форуму, књизи, часопису, макар и таблоиду, Београд ће бити ту, Београд и Београђани из свих времена.
Ово што пише у наслову форума Београд кога више нема је само маркетинг Забавника да скупље прода своју робу. Знате оно: још мало па нестало, или: само код нас нема да нема...
Ово што радимо је Поменик Београда, ми овде учествујемо у служби, служимо, макар колико то неком изгледало патетично, кад се овако напише.
Prvo ti se veoma iskreno izvinjava gradjank (g.) sto na ovaj tvoj post [ malopre ga procitah slucajno - lep je k'o i svi bez izuzetka! - ja tvoje sve citam (mada sitne ti bukve, brate! - k'o mravi - uvecaj, bre, malo!) a ovaj tvoj me pogodio neuroloski ], sa str.3577, nije blagovremeno odgovorio.
Ma nisam nestao (u armagedonskom smislu), k'o ni Beograd koga, toboze, "vise nema". Blizu sam Foruma, al' ne bas sasvim redovan, dnevnicar! Srljam po Forumu pa ispustam mloge strane (mozda je i ta nesistematicnost jedno nevaspitanje, pa i jeste! Forum to ne zasluzuje), izgubio sam svaki racun (jedared cu se revidirati!) jer nisam zapisao dokle sam ranije stigao. Vidim (a i "znao sam" k'o inspektor Radisa) da, uz svu "patetiku" (a nje, u stvari, nema) koju pominjes, postajes-jesi moj "svetli izuzetak" (a sigurno i mnogih sa Foruma). A sto se crkvenih sluzbi i pomena tice (puna mi je familija pravosl. jereja pa ima i jedan jeromucenik niski, moj deka po ocu, Marko, + 1915.), i jedan Episkop zicki a puno je i predratnih vojnih lica i ....) bices u mom/njihovom pomeniku - "za zdravlje"!
Bitno mi je da znam, da se smirim, da li primas ovo zakasnelo papazjanisko/hegelovsko izvinjenje, pa mi, kad stignes, samo signalizuj to! g.
P.S. Jos jednom izvini sto je tekst rogobatan (hegelijanac nisam), upravo sam stigao u Beograd, pa malo Radovanovicevog sardonea, 12.5%, na prazan zeludac, za profilaksu (uvazeni moderatori! ne reklamiram vina, sto ne bi bilo u skladetu sas propozicijite) + soda voda mile g-dje Lazic (vidi moj skori "spriceraski" post MZ-u) - al' je sve potpuno od (iako cefleisatog) srceta. g.
Да се вратим на Кнеза Милоша, ево панораме сликане негде између 1935. и 1937. године. На самом врху слике види се угао са Дурмиторском. Десно од угла је некадашња зграда Министарства здравља, а лево кућица...
...на чијем плацу се 1938. године види (на већ постављаној слици данас) изградња куће Јојкића по пројекту Григорија Самојлова.
По изградњи резултат је био овај.
.... pre izgradnje, stara kućica desno, na broju 99, još odoleva, baš kao i ona levo ...
Bitno mi je da znam, da se smirim, da li primas ovo zakasnelo papazjanisko/hegelovsko izvinjenje, pa mi, kad stignes, samo signalizuj to! g.
Поштовани Грађанине К.
Није ни било неопходно да ми "одговориш" на пост који сам раније написао.
Јер тај пост није ни био упућен теби. Био је упућен свима, а уствари ником. Као да сам пар пасуса преписао из свог дневника, који не водим у писаном облику.
Тебе сам, с поштовањем, а кроз шалу, само поменуо на почетку, да објавим ко ме је инспирисао да се одлучим да оно напишем.
Лепо је што се дружиш са вином, посебно Радовановићевим. Чак је здраво, теби то не морам да говорим.
Пре око двадесет пет година имао сам част да упознам господина Мију Радовановића. Уз чашу вина у крњевачкој винарији Навип, он ми је причао како је обновио очев виноград и како озбиљно намерава да се посвети винарству, приватно, ван фирме. Већ је био зрео човек и све је схватио што се вина тиче, а видео је и света.
Био је један од првих, а и данас је цењен у свом еснафу.
Тада је крњевачки Навип пекао и јединствену ракију од шљива без коштице и осталог "отпада" који обично упадне у току бербе. Само чисто шљивино месо. Какав је то квалитет био говори податак да се та ракија није могла купити у тадашњој Југославији. Једна количина је ишла у репрезентативне и дипломатске сврхе, а све остало је ишло у извоз, у САД. Не знам шта се после збило с тим, јер сам се отуд у Београд преселио почетком деведесетих. Баш на време!
Bitno mi je da znam, da se smirim, da li primas ovo zakasnelo papazjanisko/hegelovsko izvinjenje, pa mi, kad stignes, samo signalizuj to! g.
Поштовани Грађанине К.
Није ни било неопходно да ми "одговориш" на пост који сам раније написао.
Јер тај пост није ни био упућен теби. Био је упућен свима, а уствари ником. Као да сам пар пасуса преписао из свог дневника, који не водим у писаном облику.
Тебе сам, с поштовањем, а кроз шалу, само поменуо на почетку, да објавим ко ме је инспирисао да се одлучим да оно напишем.
Лепо је што се дружиш са вином, посебно Радовановићевим. Чак је здраво, теби то не морам да говорим.
Пре око двадесет пет година имао сам част да упознам господина Мију Радовановића. Уз чашу вина у крњевачкој винарији Навип, он ми је причао како је обновио очев виноград и како озбиљно намерава да се посвети винарству, приватно, ван фирме. Већ је био зрео човек и све је схватио што се вина тиче, а видео је и света.
Био је један од првих, а и данас је цењен у свом еснафу.
Тада је крњевачки Навип пекао и јединствену ракију од шљива без коштице и осталог "отпада" који обично упадне у току бербе. Само чисто шљивино месо. Какав је то квалитет био говори податак да се та ракија није могла купити у тадашњој Југославији. Једна количина је ишла у репрезентативне и дипломатске сврхе, а све остало је ишло у извоз, у САД. Не знам шта се после збило с тим, јер сам се отуд у Београд преселио почетком деведесетих. Баш на време!
Hvala u svakom slucaju, cekao sam tvoj odgovor!. g.
Да се вратим на Кнеза Милоша, ево панораме сликане негде између 1935. и 1937. године. На самом врху слике види се угао са Дурмиторском. Десно од угла је некадашња зграда Министарства здравља, а лево кућица...
...на чијем плацу се 1938. године види (на већ постављаној слици данас) изградња куће Јојкића по пројекту Григорија Самојлова.
По изградњи резултат је био овај.
Још једна, вероватно Французова.
Вас дан трљам главу да се сетим која песма од групе СМАК почиње тако што неко викне "Лазо почињи!", па тек онда почну да свирају.
Помагајте, иначе ћу и сутрадан да ломим главу.
Било давно.
http://www.youtube.com/watch?v=TdpHGrVXeDo&feature=related
Са сајта:
http://www.caradusana10.com/
Hvala Zvezdarki na ovoj slici i sajtu. Rekao bih da je ovo uslikano krajem sedamdesetih ili nešto malo kasnije pošto fasada na zgradi broj 8 još nije renovirana, a i PKP prodavnica ima stari logotip a Staklopan je u obe prizemne prostorije.
Pohvalno za stanare ove zgrade da su napravili svoj sajt, kad Zavod već nije.
A Gavrilu da poručim da mi Dunav i njegovi talasi zaista nedostaje. Nekada, dok se nisu izgradile nove zgrade ispod Dušanove, video se i Dunav sa mojih prozora i čulo brektanje malih tegljača, kao i ono tuuuuuuu, tuuuuuu kada se lađe mimoilaze.
Хвала вам, пречасни, на лепој беседи. Мало ме подстакнусте да напишем коју реч, ни принети вашем слову.
Не разумем се превише у свештене послове, али сам чуо да у храму постоји једна књига коју зову поменик. У ту књигу свештеник уписује имена почивших, и дан када се почившима има одржати помен. То је обично неки одређени дан после престављења, седам или четрдесет дана, пола године, годишњица и после сваке године на дан престављења, или рођења, или венчања, или како је коме при срцу...
Неки ће рећи: овај Гавра забасао далеко, прича о мртвима, привиђа му се нешто...
А ја само покушавам да се сетим шта сам слушао од старијих, од паметнијих. А то је отприлике ово:
Када свештеник почне службу предвиђену каноном о помену, онда узме поменик и гласно прочита имена почивших. Тим чином, самим изговарањем њихових имена дешава се једно од чуда вере, почивши постану присутни, они учествују у тој литургији, и у том тренутку човек не треба да буде тужан већ радостан јер су они који су само починули (нису мртви све док их се неко сећа и помиње) ту, међу нама.
Зато је и М. Милићевић свој лексикон чувених Срба 19. века назвао Поменик.
Тако и ми, који овде репродукујемо слике, фотографије, гравире, уметничка дела, или само говоримо о некоме Београђанину или некој улици, кући, аутомобилу, аероплану, трамвају, телефонској говорници... све то поново не оживљавамо, већ само приводимо међу нас, и док то радимо ми или неко други, негде на неком другом форуму, књизи, часопису, макар и таблоиду, Београд ће бити ту, Београд и Београђани из свих времена.
Ово што пише у наслову форума Београд кога више нема је само маркетинг Забавника да скупље прода своју робу. Знате оно: још мало па нестало, или: само код нас нема да нема...
Ово што радимо је Поменик Београда, ми овде учествујемо у служби, служимо, макар колико то неком изгледало патетично, кад се овако напише.
Prvo ti se veoma iskreno izvinjava gradjank (g.) sto na ovaj tvoj post [ malopre ga procitah slucajno - lep je k'o i svi bez izuzetka! - ja tvoje sve citam (mada sitne ti bukve, brate! - k'o mravi - uvecaj, bre, malo!) a ovaj tvoj me pogodio neuroloski ], sa str.3577, nije blagovremeno odgovorio.
Ma nisam nestao (u armagedonskom smislu), k'o ni Beograd koga, toboze, "vise nema". Blizu sam Foruma, al' ne bas sasvim redovan, dnevnicar! Srljam po Forumu pa ispustam mloge strane (mozda je i ta nesistematicnost jedno nevaspitanje, pa i jeste! Forum to ne zasluzuje), izgubio sam svaki racun (jedared cu se revidirati!) jer nisam zapisao dokle sam ranije stigao. Vidim (a i "znao sam" k'o inspektor Radisa) da, uz svu "patetiku" (a nje, u stvari, nema) koju pominjes, postajes-jesi moj "svetli izuzetak" (a sigurno i mnogih sa Foruma). A sto se crkvenih sluzbi i pomena tice (puna mi je familija pravosl. jereja pa ima i jedan jeromucenik niski, moj deka po ocu, Marko, + 1915.), i jedan Episkop zicki a puno je i predratnih vojnih lica i ....) bices u mom/njihovom pomeniku - "za zdravlje"!
Bitno mi je da znam, da se smirim, da li primas ovo zakasnelo papazjanisko/hegelovsko izvinjenje, pa mi, kad stignes, samo signalizuj to! g.
P.S. Jos jednom izvini sto je tekst rogobatan (hegelijanac nisam), upravo sam stigao u Beograd, pa malo Radovanovicevog sardonea, 12.5%, na prazan zeludac, za profilaksu (uvazeni moderatori! ne reklamiram vina, sto ne bi bilo u skladetu sas propozicijite) + soda voda mile g-dje Lazic (vidi moj skori "spriceraski" post MZ-u) - al' je sve potpuno od (iako cefleisatog) srceta. g.
Да се вратим на Кнеза Милоша, ево панораме сликане негде између 1935. и 1937. године. На самом врху слике види се угао са Дурмиторском. Десно од угла је некадашња зграда Министарства здравља, а лево кућица...
...на чијем плацу се 1938. године види (на већ постављаној слици данас) изградња куће Јојкића по пројекту Григорија Самојлова.
По изградњи резултат је био овај.
.... pre izgradnje, stara kućica desno, na broju 99, još odoleva, baš kao i ona levo ...
... :O ... baš onako, ljudski lepo :)...
Поштовани Грађанине К.
Није ни било неопходно да ми "одговориш" на пост који сам раније написао.
Јер тај пост није ни био упућен теби. Био је упућен свима, а уствари ником. Као да сам пар пасуса преписао из свог дневника, који не водим у писаном облику.
Тебе сам, с поштовањем, а кроз шалу, само поменуо на почетку, да објавим ко ме је инспирисао да се одлучим да оно напишем.
Лепо је што се дружиш са вином, посебно Радовановићевим. Чак је здраво, теби то не морам да говорим.
Пре око двадесет пет година имао сам част да упознам господина Мију Радовановића. Уз чашу вина у крњевачкој винарији Навип, он ми је причао како је обновио очев виноград и како озбиљно намерава да се посвети винарству, приватно, ван фирме. Већ је био зрео човек и све је схватио што се вина тиче, а видео је и света.
Био је један од првих, а и данас је цењен у свом еснафу.
Тада је крњевачки Навип пекао и јединствену ракију од шљива без коштице и осталог "отпада" који обично упадне у току бербе. Само чисто шљивино месо. Какав је то квалитет био говори податак да се та ракија није могла купити у тадашњој Југославији. Једна количина је ишла у репрезентативне и дипломатске сврхе, а све остало је ишло у извоз, у САД. Не знам шта се после збило с тим, јер сам се отуд у Београд преселио почетком деведесетих. Баш на време!
Поштовани Грађанине К.
Није ни било неопходно да ми "одговориш" на пост који сам раније написао.
Јер тај пост није ни био упућен теби. Био је упућен свима, а уствари ником. Као да сам пар пасуса преписао из свог дневника, који не водим у писаном облику.
Тебе сам, с поштовањем, а кроз шалу, само поменуо на почетку, да објавим ко ме је инспирисао да се одлучим да оно напишем.
Лепо је што се дружиш са вином, посебно Радовановићевим. Чак је здраво, теби то не морам да говорим.
Пре око двадесет пет година имао сам част да упознам господина Мију Радовановића. Уз чашу вина у крњевачкој винарији Навип, он ми је причао како је обновио очев виноград и како озбиљно намерава да се посвети винарству, приватно, ван фирме. Већ је био зрео човек и све је схватио што се вина тиче, а видео је и света.
Био је један од првих, а и данас је цењен у свом еснафу.
Тада је крњевачки Навип пекао и јединствену ракију од шљива без коштице и осталог "отпада" који обично упадне у току бербе. Само чисто шљивино месо. Какав је то квалитет био говори податак да се та ракија није могла купити у тадашњој Југославији. Једна количина је ишла у репрезентативне и дипломатске сврхе, а све остало је ишло у извоз, у САД. Не знам шта се после збило с тим, јер сам се отуд у Београд преселио почетком деведесетих. Баш на време!
Hvala u svakom slucaju, cekao sam tvoj odgovor!. g.
Први светски рат
Закрпљен...
Стубови за паралелан мост у Другом светском рату
Два паралелна моста - лучни и правоугаони