У је, овај Блок 1 је невиђен (солитер у првом плану је на углу Омладинских бригада и Париске комуне)!
Са јутјуба, кадрови из "Пута ђинова" (мада сам коментатор каже лепо џинова):
Има у "Ђиновима" још један интересантан кадар, и то први!
У њему се види како су изгледала оригинална улазна врата (портал) хотела Москва.
Ево их:
Иначе, када је реч о музици у овом филму (делу музике заправо) има и ту "интригантног дела" - од 5:28 - 6:52.
Засада је могуће да је то чак музика коју изводи неки домаћи оркестар (можда забавни оркестар Радио Београда, што бих силно волео, јер је и сам Радио био покровитељ трке - мада се то сад тешко може доказати).
Ilustracije je radio naš Grigorije Samojlov... sjajno, hvala na ovom prilogu!
...eto, kad ti je čovek nepismen ... nisam imao pojma ko je ilustrator, al mi se baš dopali crteži, jer sam prvo hteo da stavim samo naslovnice, ali posle reko - greota da ne vidimo i ovako simpatične iliustracije ...
...eto, kad ti je čovek nepismen ... nisam imao pojma ko je ilustrator, al mi se baš dopali crteži, jer sam prvo hteo da stavim samo naslovnice, ali posle reko - greota da ne vidimo i ovako simpatične iliustracije ...
... hvala i Tebi što si me p(r)osvetlio :)...
Да подсетим оне који нас прате тек од недавно: Григорије Самојлов, руски емигрант, је архитекта који је пројековао нека од најзначајнијих дела међуратног Београда - палату Пензионог фонда на Теразијама и цркву Св. Архангела Гаврила (код "Партизановог" стадиона). Осим архитектуром, Самојлов се успешно бавио и сликарством и графиком, али и илустрацијама за књиге, графичким дизајном, примењеном уметношћу...
а сада да се осврнем на коментар следећи: Па зар би то личило на једне фине, домаћинске људе, какви смо Касина и ја.
И то од тебе да доживимо ????
"Мајке, чувајте своје синове, у град стиже Џенис Џоплин!"
... di je Džoplinka :O , kakvo bre čuvanje - samo da se malo dezinfikujem 0:) ...zaradilo se, a bez pauze 8) ...
Пустите Комшију, то би он да се не обрука пред пајташима из старог краја. ПиаР је закон!
Мада, ко зна?
Биле су, доста давно, неке девојке из друштва, које нису хтеле да имају ништа са нама, вршњацима, због очувања доброг гласа; али су улазиле у некакве аранжмане са фином, домаћинском господом. Господа су имала велика кола и паре, па су одлазили у друге градове, ишли у провод (штагод то било).
И вукови сити и овце на броју (иако нисам никад био сигуран ко су вукови, а ко овце). А ми смо све знали и гледали своја посла. Иако смо једну од њих, међу нама, звали За Шаку Долара, а другу За Долар Више. Неко ће рећи: клиначка завист. Вероватно.
Да подсетим оне који нас прате тек од недавно: Григорије Самојлов, руски емигрант, је архитекта који је пројековао нека од најзначајнијих дела међуратног Београда - палату Пензионог фонда на Теразијама и цркву Св. Архангела Гаврила (код "Партизановог" стадиона). Осим архитектуром, Самојлов се успешно бавио и сликарством и графиком, али и илустрацијама за књиге, графичким дизајном, примењеном уметношћу...
Нисам сигуран одакле је оригинално преузет овај пасус, ја га цитирам одавде:
Цитат:
Занимљива је и прича о храму светог Арханђела Гаврила у Београду, у Хумској
улици. Милан Вукићевић, тадашњи народни посланик, желео је да подигне цркву у
спомен страдалима у балканским ратовима и Првом светском рату, и унајмио је
архитекту Петра Поповића. Међутим, Вукићевић није био задовољан резултатом.
Пошто му се допадала кућа његовог адвоката Аркадија Милетића, коју је пројектовао
Самојлов, позвао је Самојлова. Била је субота ујутро. Питао га је да ли може до
понедељка ујутро да му донесе пројекат цркве. Самојлов је пристао и у заказано
време ушао са готовим пројектом у Вукићевићев кабинет. Вукићевић је гледао план,
размишљао, и питао Самојлова да ли може мало да подигне куполу. Самојлов је
одговорио одречно, захвалио Вукићевићу на сарадњи и кренуо ка излазу. Имао је
тридесет три године и био му је преко потребан новац, али није хтео да одступи од
свог уверења. Али, Вукићевић га је зауставио речима: „Добили сте посао!” Пресудна
је била управо Самојлова одлучност и убеђеност.
Нисам сигуран одакле је оригинално преузет овај пасус, ја га цитирам одавде:
Цитат:
Занимљива је и прича о храму светог Арханђела Гаврила у Београду, у Хумској
улици. Милан Вукићевић, тадашњи народни посланик, желео је да подигне цркву у
спомен страдалима у балканским ратовима и Првом светском рату, и унајмио је
архитекту Петра Поповића. Међутим, Вукићевић није био задовољан резултатом.
Пошто му се допадала кућа његовог адвоката Аркадија Милетића, коју је пројектовао
Самојлов, позвао је Самојлова. Била је субота ујутро. Питао га је да ли може до
понедељка ујутро да му донесе пројекат цркве. Самојлов је пристао и у заказано
време ушао са готовим пројектом у Вукићевићев кабинет. Вукићевић је гледао план,
размишљао, и питао Самојлова да ли може мало да подигне куполу. Самојлов је
одговорио одречно, захвалио Вукићевићу на сарадњи и кренуо ка излазу. Имао је
тридесет три године и био му је преко потребан новац, али није хтео да одступи од
свог уверења. Али, Вукићевић га је зауставио речима: „Добили сте посао!” Пресудна
је била управо Самојлова одлучност и убеђеност.
Ovaj događaj zabeležio je Samojlov u svojim spisima.
Pera Popović je pošto-poto želeo da se dodvori investitoru da bi dobio posao, a Samojlov je ostajao pri svojim stavovima. Ti stavovi delom su bili nepromenjivi i zbog uticaja geometrije i oblika crkve na akustiku (kojom se takođe bavio) - ukratko, zaista se ne mogu "tek tako" menjati utvrđene proporcije i odnosi između elemenata konstrukcije jedne crkve.
Ilustracije je radio naš Grigorije Samojlov... sjajno, hvala na ovom prilogu!
а сада да се осврнем на коментар следећи:
Па зар би то личило на једне фине, домаћинске људе, какви смо Касина и ја.
И то од тебе да доживимо ????
Фини, домаћински људи? Тешко нама девојкама!
Упореди са неким финим девојкама: "Мајке, чувајте своје синове, у град стиже Џенис Џоплин!"
У је, овај Блок 1 је невиђен (солитер у првом плану је на углу Омладинских бригада и Париске комуне)!
Са јутјуба, кадрови из "Пута ђинова" (мада сам коментатор каже лепо џинова):
Има у "Ђиновима" још један интересантан кадар, и то први!
У њему се види како су изгледала оригинална улазна врата (портал) хотела Москва.
Ево их:
Иначе, када је реч о музици у овом филму (делу музике заправо) има и ту "интригантног дела" - од 5:28 - 6:52.
Засада је могуће да је то чак музика коју изводи неки домаћи оркестар (можда забавни оркестар Радио Београда, што бих силно волео, јер је и сам Радио био покровитељ трке - мада се то сад тешко може доказати).
Како год, у питању је ова композиција:
http://www.youtube.com/watch?
а сада да се осврнем на коментар следећи:
Па зар би то личило на једне фине, домаћинске људе, какви смо Касина и ја.
И то од тебе да доживимо ????
"Мајке, чувајте своје синове, у град стиже Џенис Џоплин!"
... di je Džoplinka :O , kakvo bre čuvanje - samo da se malo dezinfikujem 0:) ...zaradilo se, a bez pauze 8) ...
... али нечитко! Може ли неки мајстор да прочита презиме? И титулу овог Милана Јовановића?
Насликан је М. А. Станишић?
Слика поклоњена Милораду Јагодићу, главном просветном комесару? То би било као данас главни просветни инспектор.
Чини се да јесте тако како кажеш, али је проблем што у Државном шематизму за 1907. (у коме се налазе пописани сви чиновници) не налазим ту двојицу...
Ilustracije je radio naš Grigorije Samojlov... sjajno, hvala na ovom prilogu!
...eto, kad ti je čovek nepismen ... nisam imao pojma ko je ilustrator, al mi se baš dopali crteži, jer sam prvo hteo da stavim samo naslovnice, ali posle reko - greota da ne vidimo i ovako simpatične iliustracije ...
... hvala i Tebi što si me p(r)osvetlio :)...
...eto, kad ti je čovek nepismen ... nisam imao pojma ko je ilustrator, al mi se baš dopali crteži, jer sam prvo hteo da stavim samo naslovnice, ali posle reko - greota da ne vidimo i ovako simpatične iliustracije ...
... hvala i Tebi što si me p(r)osvetlio :)...
Да подсетим оне који нас прате тек од недавно: Григорије Самојлов, руски емигрант, је архитекта који је пројековао нека од најзначајнијих дела међуратног Београда - палату Пензионог фонда на Теразијама и цркву Св. Архангела Гаврила (код "Партизановог" стадиона). Осим архитектуром, Самојлов се успешно бавио и сликарством и графиком, али и илустрацијама за књиге, графичким дизајном, примењеном уметношћу...
Па зар би то личило на једне фине, домаћинске људе, какви смо Касина и ја.
И то од тебе да доживимо ????
"Мајке, чувајте своје синове, у град стиже Џенис Џоплин!"
... di je Džoplinka :O , kakvo bre čuvanje - samo da se malo dezinfikujem 0:) ...zaradilo se, a bez pauze 8) ...
Пустите Комшију, то би он да се не обрука пред пајташима из старог краја. ПиаР је закон!
Мада, ко зна?
Биле су, доста давно, неке девојке из друштва, које нису хтеле да имају ништа са нама, вршњацима, због очувања доброг гласа; али су улазиле у некакве аранжмане са фином, домаћинском господом. Господа су имала велика кола и паре, па су одлазили у друге градове, ишли у провод (штагод то било).
И вукови сити и овце на броју (иако нисам никад био сигуран ко су вукови, а ко овце). А ми смо све знали и гледали своја посла. Иако смо једну од њих, међу нама, звали За Шаку Долара, а другу За Долар Више.
Нисам сигуран одакле је оригинално преузет овај пасус, ја га цитирам одавде:
улици. Милан Вукићевић, тадашњи народни посланик, желео је да подигне цркву у
спомен страдалима у балканским ратовима и Првом светском рату, и унајмио је
архитекту Петра Поповића. Међутим, Вукићевић није био задовољан резултатом.
Пошто му се допадала кућа његовог адвоката Аркадија Милетића, коју је пројектовао
Самојлов, позвао је Самојлова. Била је субота ујутро. Питао га је да ли може до
понедељка ујутро да му донесе пројекат цркве. Самојлов је пристао и у заказано
време ушао са готовим пројектом у Вукићевићев кабинет. Вукићевић је гледао план,
размишљао, и питао Самојлова да ли може мало да подигне куполу. Самојлов је
одговорио одречно, захвалио Вукићевићу на сарадњи и кренуо ка излазу. Имао је
тридесет три године и био му је преко потребан новац, али није хтео да одступи од
свог уверења. Али, Вукићевић га је зауставио речима: „Добили сте посао!” Пресудна
је била управо Самојлова одлучност и убеђеност.
Нисам сигуран одакле је оригинално преузет овај пасус, ја га цитирам одавде:
улици. Милан Вукићевић, тадашњи народни посланик, желео је да подигне цркву у
спомен страдалима у балканским ратовима и Првом светском рату, и унајмио је
архитекту Петра Поповића. Међутим, Вукићевић није био задовољан резултатом.
Пошто му се допадала кућа његовог адвоката Аркадија Милетића, коју је пројектовао
Самојлов, позвао је Самојлова. Била је субота ујутро. Питао га је да ли може до
понедељка ујутро да му донесе пројекат цркве. Самојлов је пристао и у заказано
време ушао са готовим пројектом у Вукићевићев кабинет. Вукићевић је гледао план,
размишљао, и питао Самојлова да ли може мало да подигне куполу. Самојлов је
одговорио одречно, захвалио Вукићевићу на сарадњи и кренуо ка излазу. Имао је
тридесет три године и био му је преко потребан новац, али није хтео да одступи од
свог уверења. Али, Вукићевић га је зауставио речима: „Добили сте посао!” Пресудна
је била управо Самојлова одлучност и убеђеност.
Ovaj događaj zabeležio je Samojlov u svojim spisima.
Pera Popović je pošto-poto želeo da se dodvori investitoru da bi dobio posao, a Samojlov je ostajao pri svojim stavovima. Ti stavovi delom su bili nepromenjivi i zbog uticaja geometrije i oblika crkve na akustiku (kojom se takođe bavio) - ukratko, zaista se ne mogu "tek tako" menjati utvrđene proporcije i odnosi između elemenata konstrukcije jedne crkve.