... Kasina, nego šta :)...

Ја сам први пут чула за то име, још одавно, као клинка  од деде, и упамтила га још тада због ”необичности” за нашу средину. Деда га је знао лично, с Радија, (исте године су 1931. су  и дошли на Радио), и у причама помињао му име увек баш тако - Хајнрих Фингерхут, не Хенрик нити Хенрих, и без цртице у презимену (фингерхут иначе значи напрстак на немачком,  и то је деда помињао) - истичући га као савшеног спикера, правог „радијског гласа“, и  изврсне дикције српског језика,  иако му српски није био матерњи, и изузетно образованог, начитаног и културног  (завршио економију и права и говорио неколико језика). 

За тачно датовање изградње Дома синдиката пресудна је следећа фотографија:




Једини је проблем што не знамо када је усликана. 

Додуше, на самој фотографији Милоша Јуришића   пише 1952, али тим највероватније накнадним уписима не треба много веровати. Друго, заиста је тешко поверовати да је ДСЈ био у оваквом запуштеном стању 1952. године. Мада...

U ovoj kući u ulici Kralja Petra broj 1, u Beogradu,
živela je sa ćerkom i mužem Jelisaveta Božić, alijas Lujza RajnerTo su bili lepi dani, ali ne bez senke: Hitlerova pretnja se približavala. Blizu Kalemegdana je bio u glavnom jevrejski kraj Beograda i ja sam se sprijateljila sa mladim Jevrejkama i Mara se igrala sa jevrejskom decom. Jevrejski učenici su dolazili kod mene. Jevrejski lekari su nas lečili.

Tvrdi da je imala jedno od najlepših detinjstava u Beogradu. Rođena je i odrasla (nada se da će tu doživeti i duboku starost) u staroj kući na Kosančićevom vencu. U čarobnom okruženju Saborne crkve, Patrijaršije, stare zgrade Bogoslovskog fakulteta, Konaka kneginje Ljubice... Seća se kako je volela da klisne u portu Saborne crkve i da gleda kako se prave sveće. Na nekakvom čekrku su visili fitilji koji su se potapali u vosak kako se čekrk okretao. Zalazili su i u podrum crkve, jurcali se po ruševinama Narodne biblioteke, gađali se džanarikama koje su svuda okolo rasle, istraživali Kalemegdan. Pomešana atmosfera centra grada (Knez Mihailova je samo stotinak metara odatle) i daleke periferije. U tome je bila draž tog dela Beograda šezdesetih. Dok su se prvi hipici okupljali i sedeli na zidiću Saborne crkve, dvadesetak metara dalje su Ducine prve komšije sedele na šamlicama ispred kuće i ispijale kafu.

– Kuća mojih roditelja je zidana krajem prve polovine devetnaestog veka – priča. – Kad je kralj Petar Prvi došao na vlast, ovde je napravljena njegova avenija, pa je kući oduzeto dvorište. Morao je čak da bude i porušen jedan njen deo, zbog čega je izgubila na arhitektonskoj vrednosti. U njoj je tokom Prvog svetskog rata bila kafana koju je držala neka Mađarica. Ona je kuću propila i izgubila. Novi vlasnik je posle izdavao. Stanari su se menjali, među njima i neke Britanke, sve dok je u predvečerje Drugog svetskog rata nije kupio moj deda po ocu, ugledni požarevački advokat.

Бонђорно. 

Пише Београд ал' где је ово:


  

Изгледа да се за почетак градње ДСЈ чекало на усвајање Генералног плана Београда, што је урађено 1950. године. План је утврдио место Централног одбора синдиката на Тргу Маркса и Енгелса. На доста места се наводи 1955. година као завшетак градње. Исте године расписан је и конкурс за уређење површине испред зграде и 1959. је никао базен са водоскоцима.

Врло је реално да је горња слика из 1952. године.