Занимљиво: на сајту о Игњату Поповићу стоји ово: "neostvareno velelepno zdanje zadužbine Nikole Spasića na Trgu Prestlonaslednika za čiji projekat je dobio prvu nagradu pred rat, biva sada realizovano kao Dom Saveza Sindikata Jugoslavije, malo dalje od prvobitne lokacije ali na tada najznačajnijem trgu u Beogradu - Trgu Marksa i Engelsa." Да ли знамо нешто о овом, да ли постоји слика првобитног пројета?
Занимљиво: на сајту о Игњату Поповићу стоји ово: "neostvareno velelepno zdanje zadužbine Nikole Spasića na Trgu Prestlonaslednika za čiji projekat je dobio prvu nagradu pred rat, biva sada realizovano kao Dom Saveza Sindikata Jugoslavije, malo dalje od prvobitne lokacije ali na tada najznačajnijem trgu u Beogradu - Trgu Marksa i Engelsa." Да ли знамо нешто о овом, да ли постоји слика првобитног пројета?
Има у Историјском архиву цео пројекат и перспектива. Објекат је "мало другачији" од Дома Синдиката, више подсећа на предратну архитектуру.
93/
Palata Beogradske zadruge na uglu Pozorišnog trga, Kralja Alberta i Kolarčeve/ Banka, bioskop 800 mesta, kafana, restoran, dućani, biroi i stanovi/
Све слике су покупљене са сајта Игњата Поповића. Постоји још пуно фотографија, мада су углавном новије. Као да је неки потомак архитекте хтео да направи приказ Поповићевог опуса па је имао на располагању и неке досад невиђене слике из заоставштине. Мени су посебно драге оне из Шуматовачке.
Мали додаци и исправке:
Занимљиво је да је зграда на Теразијама имала облогу од италијанског мермера, као уосталом и палата Албанија. После рата је то изгледа некоме требало, па је облогу скинуо. Та зграда је међу првима (по речима архитекте Братислава Стојановића, Игњатовe деснe рукe током свих година предратне приватне праксе), имала локал без стубова, јер је примењена сасвим нова конструкција великих распона у приземљу зграде.
Иначе, кућа у Доситејевој погрешно је атрибуирана: у питању је улица Максима Горког код поште. Тамо постоје две исте куће једна до друге.
18/
Aranđel Petrović, Građevinar,
Prestolonaslednika Petra ul. 85
Priz., 1 sprat
7 stanova
450.000.-
19/
Jovan Petrović, građevinar,
Pestolonaslednika Petra ul. 83
Priz., 3 sprata
7 stanova
450.000.-
Нисам сигуран да је тачно идентификована кућа на углу са Француском - постоји још једна вишеспратна зграду која се налази преко пута ове (данас је надзидана), па треба проверити.
Објекат у Новопазарској је такође погрешно фотографисан - реч је о другом објекту чији је пројектант архитекта Игњат Поповић. Слична примедва важи и за објекат у Старине Новака (на фотографији је објекат Миладина Прљевића). У Задарској је фотографисан објекат Јосифа Најмана.
Многе виле постоје само на старим фотографијама и неидентификоване су.
Ауторство Пожарне команде је веома проблематично, зато што се у дневној штампи изричито помиње неко друго лице. Можда је Поповић разрађивао пројекте као општински архитекта. Основну школу у Шуматовачкој улици идејно је пројектовао Борисављевић.
Како год било лепо је да се неко сетио и овог заборављеног аутора (за кога није било претерано много лепих речи у прегледима на историју српске архитектуре двадесетог века).
И мени се чини да је Поповићево најзначајније дело "Школа на чистом ваздуху" у Шуматовачкој - изванредно авангардно делује за оно доба... Такође, чини ми се да су му посебно успеле оне виле у духу фолклоризма по Топчидерском брду и по бањама.
Ova Putnikova i “postojeći” i “nepostojeći” Beograd
Путник је написао/ла:
Nedovoljno jasno: “postojeći” ili “nepostojeći” Beograd?
Indijska balerina Sudha Čandran, javlja svojevremeno Zabavnik, je izgubila nogu u saobraćajnoj nesreći. Stavili su joj protezu i kada je prohodala nastavila je da igra. Tvrdila je da “za ples nisu potrebne noge”. Tako i Beogradu sa ovog foruma, da bi i dalje postojao, ni malo ne smeta to što ga “više nema”.
Ogroman broj fotografija starog, “više nepostojećeg”, i onog novog (još opstojećeg) Beograda omogućava difrakcione analize forenzaša superpozicijom prostornih markera. Vreme je isključeno iz ovih analiza. Paradoksalno, a apsurd odgoneta rebuse, forenziranje starih fotografija ipak reaktivira ondašnjicu, ono minulo vreme, kao što i zaustavljen sat ‘prolazi’ kroz tačno vreme, tačnije ono kao da prolazi kroz njega. Ili uzmite “toplotu” slika, koja je jedno neprostorno opažanje vremena. Naime, objekte (astronomske ili dekretne) čistog vremena ne možemo pojmiti mada, naravno, postoje “bezistorijske” statične epohe. Stare fotke su ortopedsko sredstvo, foto-ćelije, za prošlo ali ne i za nepostojeće. Fotografijama sa znanim datumom nastanka, a stoga su one i obavijene atmosferom zadušnica, moguće je uraditi i horoskop, sagledati buduće. A pretci sa slika, oni nam odmah daju ocenu iz naravi.
Kao što smrt nema veze sa bolešću jer mnogi obolevaju a ne umiru i obrnuto, već smrt koristi bolest (kao i slučajnosti) za svoje ciljeve, tako i stare fotografije Beograda ne dokazuju da su nepostojeće zgrade nestale zauvek. One (zgrade) postoje u realnom svetu duha a on je u nama. Taj duh i jesmo mi. Silogizam nije izveden dekartovski jasno ali odgovara forumu koji predstavlja jednu retroaktivnu ‘uspomenu na uspomene’. Tvrdnja da se ovaj forum bavi Beogradom koga više nema donekle ga ”okrivljuje” kao što čovek ispada još krivlji kad izvinjavajući sebe okrivljuje drugog u njegovom odsustvu. Stari Beograd je tu, forum ga samo ‘odmašćuje’ a estetski entuzijasti na forumu to još i potvrđuju. Kažemo “koga više nema”, a taj “nestali” Beograd ipak poseduje sasvim dovoljno života mada možda povlači svoj predzadnji potez. Paz’te, vreme jednom može i da pukne – ono hoće da izađe.
Mi pravimo misaonu pogrešku sa starim Beogradom “koga više nema” kao kada bi ozbiljno tvrdili da je čovek u samici jednoćelijski organizam (dodajte mu tu još neke asure, sargije i čerge da ne nazebe i jedno kolačarsko astalče u uglu). Većina vrsta balvana pliva na površini vode ali strugotina tih istih vrsta brzo tone. Naše misli pune su varki, mračne su i meandrične (učinak legendi), a sve je relativno kao pokušaj razdvajanja “istog od raznog”. Ako se saobraćajka desi muškarcu onda je kriv vozač drugog vozila – ako se dogodi njihovim ženama onda “one ne umeju da voze”. Na ovakvim infuzijama verbalno/konceptualnih paradoksa zasniva se cela jedna nauka – simbolička logika (jer ti paradoksi su mnogo više nego samo “prividni” verbalni kolaži).
Naš koprenasti ja, psiho-lutka od litota, sa svojim svodničkim jezikom kombinatornih lozinki, ne internacionalizuje navedene zvučno-hipnotične primere (ako grešim, on će me ispraviti!). Stari renegat ostaje vazdušni stakloduvač protokolarnih privida (kao “peščane” slike u kojima se stvaraju fiktivni pejzaži) jedne, u osnovi, prezrive nostalgije nizačim – koja se nastavlja stalnim auto-ultimatumima. Vanka, napolje, sa bine pažnje! Uzalud ga nećemo iščekivati – ipak će doći jer prihvata kabaretske uloge ali odbija likove. On misli, zamenjujući teze, da tvrdim da nije pravo vreme za sadašnjost, što ja ne tvrdim. Ja bih da blagovremeno “rehabilitujem” buduću istoriju. I tako do u beskonačno … . Šta bi značilo reći “da” ili “ne” svemu tome? (Melville: “I seek that inscrutable thing!”).
* * *
Međutim, ni toga dana a ni sutradan nije umro naš “starac” Beograd. Dekadentno je i dementno tvrditi da jeste, praveći ga mrtvim mezimčetom posred svih naših mrtvih savremenika. Da li stare slike Beograda pod snegom znače da su mu osedele čak i trepavice? Opet primer: otac Jovan Rapajić iz skromnosti je prekinuo svoje teološke studije (bio je briljantan, izrazito najbolji u celoj istoriji Fakulteta, i teško mu je padalo to što time iskušava ostale kolege bogoslove). Da li to znači da o. Jovan nije bio teolog zato što nema diplomu. Nije je imao ni Tesla – što ne znači da nije bio najveći elektrotehničar epohe. Svim ovim pokušavam da abreagujem uverenje da je stav da je fizičko nepostojanje (zgrade ili dela grada) iluzoran. Jedinica za meru raspadanja još ne postoji.
Nevidljivi problem su i dobroćudne “čike”, kao u farsama, s tako puno očinskog i liberalnog u sebi. Čike su šefovi raspoloženja, baladeskno uslužni i “dočekljivi” saloneri, pomalo smešni i jako dirljivi. Umeli su da kašlju smejući se. Svi oni su tvrdi egoisti, sujeverno tradicionalni, uležišteno-ziheraški dekadentni do same srži. Voleo sam ih nekada a sada su mi odvratni (pardon!), preuhranjeni i visceralni, sa svojim tugomiljem, sa izvršiteljskim pogledima i volovskim optimizmima. Leći na njihovu rudu takođe je egoizam, čista lenjost (načelo “tla i krvi”). A šta tek sa lažnom samosvešću tetošenih pasa, sa vojno-pomorskim ljubavima i nesnosnim tepanjem Rusa (Nu, volim ih inače!), izuzimam Suslova i Bulganjina? Gliste nisu toroidalne, špageti se ne račvaju. Znak pred ulazom u tunel ne označava tunel (pošto je očigledan) vec znači “tama u tunelu”. E, da nam je sad živ Gi Mole, Dr Đjulijus Njerere ili bar drug Danilo Soldatić i/ili drug Zatezalo! Il’ kad bi neku učenu muziku izveo simfonijski orkestar pod dirig. palicom André Kostelaneca (recimo Kuprena, Bakstehudea, Ramoa, von Bibera …). Birajte izmedju suvereniteta dva ili više nepomirljivih strahova. Nema protivstrahova! Ili odjavite kućni WC. Obiđite Fiezoli i Viterbo. Ili, po želji, ‘nesvrstane’ – pomoz’te mi kas’ti! – Dakar, Rabat, Konakri… . Ili, pak, šopingujte ovde, kod “Tobralka” i “Šimeckog”. E, ali time hendikepiramo verovatnoću, verovatnoća protestuje, moliću vas lepo – nemogućnost zaseca u stvarnost. Preporučujujem se, istovremeno, vlasteoski blagoj moći moderatora ovog foruma (‘ma zaokrenuo bih ja i više ali ima samo 360o)! Preostaje samo kolektivna refleksologija, kao zvučni gestovi japanskog jezika. Sve pomenuto gore tvrdi “Beograd koga vise nema”. Čast izuzecima, svakako, i uvek! Čast tim svetlim izuzecima, neke znam i lično (ili sam ih samo upoznao).
Eto, – nemam kvoruma za piće a belo vino ’ladi noge, jača hemizam krvi i krv je mašte! Mada već u ozbiljnim godinama, volim ekstazu uma, nastupnu groznicu žilavke (I. Andrić). A uz ‘belo’, lepo ide i pesma ( sa jednim od najlepših početaka! ) o drznovenom ‘majstoru’:
“Zajemčio bogat za bogata,
Siromasi jedan za drugoga.
Za jednog se jemci ne nađoše,
Za junaka majstora Manojla”.
… iz dana “čeznuća i snova”.
* * *
Ako gornji tekst stvara malodušnost i obeshrabrenost (opasan ovaj burgijaš, kako je samo asocijalan!) one su samo nesvesano uhodan, hladan i kalkulisan, metod da se samoljublje skrije iza maske skromnosti, čak dostojanstvene “spiritualnosti”. Da, … ako bi se ponovo zaljubio u nekoga, opet bi se zaljubio u sebe. Pa, poljubi se!
Cilj opravdava sredstva ali ih cilj ne bira, nego čovek. A kako će se opravdati čovek koji je ta sredstva upotrebio? Svako sebe mora sâm da čuva [ a od brata svoga, posebno! ]. Uzmite, eto, engleze (u poslednje vreme i drvlje i kamenje na njih – mrze nas!). Svuda sve političke partije polaze prvo od svog interesa, pa tek na drugom mestu od državnih. Izuzetak čini možda samo Engleska koja je ionako priznala da “nema prijatelje već samo interese”. Ima li tu političkog nepoštenja, nadljudskih prava ili mržnje (pa ova se i ne isplati)? Naravno, iskoristiće GB, pa odbaciti, koga stigne a ne samo nas. Analizujmo, za trenutak, radije sami sebe! Medicus, ipse te curat! E, ali kod nas je “puška moja i u njojzi meci, to su moji u godini sveci”. Od slobode se ne živi – to znaju i hapšenici. U kupusnoj jaruzi – džukačka i televizija (puna TV imitatora). Transvestitsko jezgro političkog morala sa snažnom homoseksualnošću suprotnosti postoji i kod nas kao i bilo gde. Samo kod nas radovi kasne – zbog vrućine i muva. Ali opet, izbor nam je dat. Upravo ponovno najavljivanje nacionalizma i genealoških sukoba, svuda u svetu, ubija osnovnu vrednost nacionalnog karaktera (Samuel Johnson, još u XVIII v. : “Rodoljublje je postalo poslednje utočište nitkova”). Oni raspiruju “mir”. Ali, … Paznja!: sve ono što je razlog za život istovremeno je razlog da bi smo za njega umrli. Ko je išao ponornicom života i ostao sâm, ko je biciklom morao da preveze mrtvog čoveka ili bio kinjen i proganjan, taj zna! A takvih ima i na ovom forumu – koji, uzgred, nije samo forum, vec je i nakit! Oni rado plaćaju ‘danak’ “nestalom koje to nije” u slici i jeziku. Radi njih ovo i pišem, zahvalan sam im i pozdravljam ih!
Molim da se niko ne nađe lično impliciran u tekstu jerbo takve aluzije su nepotrebne pa ih nisam pravio – sve metafore su izmišljene! grk
Овај наш Грађанин К. уме да закува, запржи, па се онда изгуби у виду ластинога репа, као није одавде и нема појма!
Хвала вам, пречасни, на лепој беседи. Мало ме подстакнусте да напишем коју реч, ни принети вашем слову.
Не разумем се превише у свештене послове, али сам чуо да у храму постоји једна књига коју зову поменик. У ту књигу свештеник уписује имена почивших, и дан када се почившима има одржати помен. То је обично неки одређени дан после престављења, седам или четрдесет дана, пола године, годишњица и после сваке године на дан престављења, или рођења, или венчања, или како је коме при срцу...
Неки ће рећи: овај Гавра забасао далеко, прича о мртвима, привиђа му се нешто...
А ја само покушавам да се сетим шта сам слушао од старијих, од паметнијих. А то је отприлике ово:
Када свештеник почне службу предвиђену каноном о помену, онда узме поменик и гласно прочита имена почивших. Тим чином, самим изговарањем њихових имена дешава се једно од чуда вере, почивши постану присутни, они учествују у тој литургији, и у том тренутку човек не треба да буде тужан већ радостан јер су они који су само починули (нису мртви све док их се неко сећа и помиње) ту, међу нама.
Зато је и М. Милићевић свој лексикон чувених Срба 19. века назвао Поменик.
Тако и ми, који овде репродукујемо слике, фотографије, гравире, уметничка дела, или само говоримо о некоме Београђанину или некој улици, кући, аутомобилу, аероплану, трамвају, телефонској говорници... све то поново не оживљавамо, већ само приводимо међу нас, и док то радимо ми или неко други, негде на неком другом форуму, књизи, часопису, макар и таблоиду, Београд ће бити ту, Београд и Београђани из свих времена.
Ово што пише у наслову форума Београд кога више нема је само маркетинг Забавника да скупље прода своју робу. Знате оно: још мало па нестало, или: само код нас нема да нема...
Ово што радимо је Поменик Београда, ми овде учествујемо у служби, служимо, макар колико то неком изгледало патетично, кад се овако напише.
Има у Историјском архиву цео пројекат и перспектива. Објекат је "мало другачији" од Дома Синдиката, више подсећа на предратну архитектуру.
Теразије 6.
Доситејева.
Све слике су покупљене са сајта Игњата Поповића. Постоји још пуно фотографија, мада су углавном новије. Као да је неки потомак архитекте хтео да направи приказ Поповићевог опуса па је имао на располагању и неке досад невиђене слике из заоставштине. Мени су посебно драге оне из Шуматовачке.
Мали додаци и исправке:
Занимљиво је да је зграда на Теразијама имала облогу од италијанског мермера, као уосталом и палата Албанија. После рата је то изгледа некоме требало, па је облогу скинуо. Та зграда је међу првима (по речима архитекте Братислава Стојановића, Игњатовe деснe рукe током свих година предратне приватне праксе), имала локал без стубова, јер је примењена сасвим нова конструкција великих распона у приземљу зграде.
Иначе, кућа у Доситејевој погрешно је атрибуирана: у питању је улица Максима Горког код поште. Тамо постоје две исте куће једна до друге.
Prestolonaslednika Petra ul. 85
Pestolonaslednika Petra ul. 83
Нисам сигуран да је тачно идентификована кућа на углу са Француском - постоји још једна вишеспратна зграду која се налази преко пута ове (данас је надзидана), па треба проверити.
Објекат у Новопазарској је такође погрешно фотографисан - реч је о другом објекту чији је пројектант архитекта Игњат Поповић. Слична примедва важи и за објекат у Старине Новака (на фотографији је објекат Миладина Прљевића). У Задарској је фотографисан објекат Јосифа Најмана.
Многе виле постоје само на старим фотографијама и неидентификоване су.
Ауторство Пожарне команде је веома проблематично, зато што се у дневној штампи изричито помиње неко друго лице. Можда је Поповић разрађивао пројекте као општински архитекта. Основну школу у Шуматовачкој улици идејно је пројектовао Борисављевић.
Како год било лепо је да се неко сетио и овог заборављеног аутора (за кога није било претерано много лепих речи у прегледима на историју српске архитектуре двадесетог века).
И мени се чини да је Поповићево најзначајније дело "Школа на чистом ваздуху" у Шуматовачкој - изванредно авангардно делује за оно доба... Такође, чини ми се да су му посебно успеле оне виле у духу фолклоризма по Топчидерском брду и по бањама.
Indijska balerina Sudha Čandran, javlja svojevremeno Zabavnik, je izgubila nogu u saobraćajnoj nesreći. Stavili su joj protezu i kada je prohodala nastavila je da igra. Tvrdila je da “za ples nisu potrebne noge”. Tako i Beogradu sa ovog foruma, da bi i dalje postojao, ni malo ne smeta to što ga “više nema”.
Ogroman broj fotografija starog, “više nepostojećeg”, i onog novog (još opstojećeg) Beograda omogućava difrakcione analize forenzaša superpozicijom prostornih markera. Vreme je isključeno iz ovih analiza. Paradoksalno, a apsurd odgoneta rebuse, forenziranje starih fotografija ipak reaktivira ondašnjicu, ono minulo vreme, kao što i zaustavljen sat ‘prolazi’ kroz tačno vreme, tačnije ono kao da prolazi kroz njega. Ili uzmite “toplotu” slika, koja je jedno neprostorno opažanje vremena. Naime, objekte (astronomske ili dekretne) čistog vremena ne možemo pojmiti mada, naravno, postoje “bezistorijske” statične epohe. Stare fotke su ortopedsko sredstvo, foto-ćelije, za prošlo ali ne i za nepostojeće. Fotografijama sa znanim datumom nastanka, a stoga su one i obavijene atmosferom zadušnica, moguće je uraditi i horoskop, sagledati buduće. A pretci sa slika, oni nam odmah daju ocenu iz naravi.
Kao što smrt nema veze sa bolešću jer mnogi obolevaju a ne umiru i obrnuto, već smrt koristi bolest (kao i slučajnosti) za svoje ciljeve, tako i stare fotografije Beograda ne dokazuju da su nepostojeće zgrade nestale zauvek. One (zgrade) postoje u realnom svetu duha a on je u nama. Taj duh i jesmo mi. Silogizam nije izveden dekartovski jasno ali odgovara forumu koji predstavlja jednu retroaktivnu ‘uspomenu na uspomene’. Tvrdnja da se ovaj forum bavi Beogradom koga više nema donekle ga ”okrivljuje” kao što čovek ispada još krivlji kad izvinjavajući sebe okrivljuje drugog u njegovom odsustvu. Stari Beograd je tu, forum ga samo ‘odmašćuje’ a estetski entuzijasti na forumu to još i potvrđuju. Kažemo “koga više nema”, a taj “nestali” Beograd ipak poseduje sasvim dovoljno života mada možda povlači svoj predzadnji potez. Paz’te, vreme jednom može i da pukne – ono hoće da izađe.
Mi pravimo misaonu pogrešku sa starim Beogradom “koga više nema” kao kada bi ozbiljno tvrdili da je čovek u samici jednoćelijski organizam (dodajte mu tu još neke asure, sargije i čerge da ne nazebe i jedno kolačarsko astalče u uglu). Većina vrsta balvana pliva na površini vode ali strugotina tih istih vrsta brzo tone. Naše misli pune su varki, mračne su i meandrične (učinak legendi), a sve je relativno kao pokušaj razdvajanja “istog od raznog”. Ako se saobraćajka desi muškarcu onda je kriv vozač drugog vozila – ako se dogodi njihovim ženama onda “one ne umeju da voze”. Na ovakvim infuzijama verbalno/konceptualnih paradoksa zasniva se cela jedna nauka – simbolička logika (jer ti paradoksi su mnogo više nego samo “prividni” verbalni kolaži).
Naš koprenasti ja, psiho-lutka od litota, sa svojim svodničkim jezikom kombinatornih lozinki, ne internacionalizuje navedene zvučno-hipnotične primere (ako grešim, on će me ispraviti!). Stari renegat ostaje vazdušni stakloduvač protokolarnih privida (kao “peščane” slike u kojima se stvaraju fiktivni pejzaži) jedne, u osnovi, prezrive nostalgije nizačim – koja se nastavlja stalnim auto-ultimatumima. Vanka, napolje, sa bine pažnje! Uzalud ga nećemo iščekivati – ipak će doći jer prihvata kabaretske uloge ali odbija likove. On misli, zamenjujući teze, da tvrdim da nije pravo vreme za sadašnjost, što ja ne tvrdim. Ja bih da blagovremeno “rehabilitujem” buduću istoriju. I tako do u beskonačno … . Šta bi značilo reći “da” ili “ne” svemu tome? (Melville: “I seek that inscrutable thing!”).
* * *
Međutim, ni toga dana a ni sutradan nije umro naš “starac” Beograd. Dekadentno je i dementno tvrditi da jeste, praveći ga mrtvim mezimčetom posred svih naših mrtvih savremenika. Da li stare slike Beograda pod snegom znače da su mu osedele čak i trepavice? Opet primer: otac Jovan Rapajić iz skromnosti je prekinuo svoje teološke studije (bio je briljantan, izrazito najbolji u celoj istoriji Fakulteta, i teško mu je padalo to što time iskušava ostale kolege bogoslove). Da li to znači da o. Jovan nije bio teolog zato što nema diplomu. Nije je imao ni Tesla – što ne znači da nije bio najveći elektrotehničar epohe. Svim ovim pokušavam da abreagujem uverenje da je stav da je fizičko nepostojanje (zgrade ili dela grada) iluzoran. Jedinica za meru raspadanja još ne postoji.
Nevidljivi problem su i dobroćudne “čike”, kao u farsama, s tako puno očinskog i liberalnog u sebi. Čike su šefovi raspoloženja, baladeskno uslužni i “dočekljivi” saloneri, pomalo smešni i jako dirljivi. Umeli su da kašlju smejući se. Svi oni su tvrdi egoisti, sujeverno tradicionalni, uležišteno-ziheraški dekadentni do same srži. Voleo sam ih nekada a sada su mi odvratni (pardon!), preuhranjeni i visceralni, sa svojim tugomiljem, sa izvršiteljskim pogledima i volovskim optimizmima. Leći na njihovu rudu takođe je egoizam, čista lenjost (načelo “tla i krvi”). A šta tek sa lažnom samosvešću tetošenih pasa, sa vojno-pomorskim ljubavima i nesnosnim tepanjem Rusa (Nu, volim ih inače!), izuzimam Suslova i Bulganjina? Gliste nisu toroidalne, špageti se ne račvaju. Znak pred ulazom u tunel ne označava tunel (pošto je očigledan) vec znači “tama u tunelu”. E, da nam je sad živ Gi Mole, Dr Đjulijus Njerere ili bar drug Danilo Soldatić i/ili drug Zatezalo! Il’ kad bi neku učenu muziku izveo simfonijski orkestar pod dirig. palicom André Kostelaneca (recimo Kuprena, Bakstehudea, Ramoa, von Bibera …). Birajte izmedju suvereniteta dva ili više nepomirljivih strahova. Nema protivstrahova! Ili odjavite kućni WC. Obiđite Fiezoli i Viterbo. Ili, po želji, ‘nesvrstane’ – pomoz’te mi kas’ti! – Dakar, Rabat, Konakri… . Ili, pak, šopingujte ovde, kod “Tobralka” i “Šimeckog”. E, ali time hendikepiramo verovatnoću, verovatnoća protestuje, moliću vas lepo – nemogućnost zaseca u stvarnost. Preporučujujem se, istovremeno, vlasteoski blagoj moći moderatora ovog foruma (‘ma zaokrenuo bih ja i više ali ima samo 360o)! Preostaje samo kolektivna refleksologija, kao zvučni gestovi japanskog jezika. Sve pomenuto gore tvrdi “Beograd koga vise nema”. Čast izuzecima, svakako, i uvek! Čast tim svetlim izuzecima, neke znam i lično (ili sam ih samo upoznao).
Eto, – nemam kvoruma za piće a belo vino ’ladi noge, jača hemizam krvi i krv je mašte! Mada već u ozbiljnim godinama, volim ekstazu uma, nastupnu groznicu žilavke (I. Andrić). A uz ‘belo’, lepo ide i pesma ( sa jednim od najlepših početaka! ) o drznovenom ‘majstoru’:
“Zajemčio bogat za bogata,
Siromasi jedan za drugoga.
Za jednog se jemci ne nađoše,
Za junaka majstora Manojla”.
… iz dana “čeznuća i snova”.
* * *
Ako gornji tekst stvara malodušnost i obeshrabrenost (opasan ovaj burgijaš, kako je samo asocijalan!) one su samo nesvesano uhodan, hladan i kalkulisan, metod da se samoljublje skrije iza maske skromnosti, čak dostojanstvene “spiritualnosti”. Da, … ako bi se ponovo zaljubio u nekoga, opet bi se zaljubio u sebe. Pa, poljubi se!
Cilj opravdava sredstva ali ih cilj ne bira, nego čovek. A kako će se opravdati čovek koji je ta sredstva upotrebio? Svako sebe mora sâm da čuva [ a od brata svoga, posebno! ]. Uzmite, eto, engleze (u poslednje vreme i drvlje i kamenje na njih – mrze nas!). Svuda sve političke partije polaze prvo od svog interesa, pa tek na drugom mestu od državnih. Izuzetak čini možda samo Engleska koja je ionako priznala da “nema prijatelje već samo interese”. Ima li tu političkog nepoštenja, nadljudskih prava ili mržnje (pa ova se i ne isplati)? Naravno, iskoristiće GB, pa odbaciti, koga stigne a ne samo nas. Analizujmo, za trenutak, radije sami sebe! Medicus, ipse te curat! E, ali kod nas je “puška moja i u njojzi meci, to su moji u godini sveci”. Od slobode se ne živi – to znaju i hapšenici. U kupusnoj jaruzi – džukačka i televizija (puna TV imitatora). Transvestitsko jezgro političkog morala sa snažnom homoseksualnošću suprotnosti postoji i kod nas kao i bilo gde. Samo kod nas radovi kasne – zbog vrućine i muva. Ali opet, izbor nam je dat. Upravo ponovno najavljivanje nacionalizma i genealoških sukoba, svuda u svetu, ubija osnovnu vrednost nacionalnog karaktera (Samuel Johnson, još u XVIII v. : “Rodoljublje je postalo poslednje utočište nitkova”). Oni raspiruju “mir”. Ali, … Paznja!: sve ono što je razlog za život istovremeno je razlog da bi smo za njega umrli. Ko je išao ponornicom života i ostao sâm, ko je biciklom morao da preveze mrtvog čoveka ili bio kinjen i proganjan, taj zna! A takvih ima i na ovom forumu – koji, uzgred, nije samo forum, vec je i nakit! Oni rado plaćaju ‘danak’ “nestalom koje to nije” u slici i jeziku. Radi njih ovo i pišem, zahvalan sam im i pozdravljam ih!
Molim da se niko ne nađe lično impliciran u tekstu jerbo takve aluzije su nepotrebne pa ih nisam pravio – sve metafore su izmišljene! grk
Videli smo šta jedna obična koverta sa par reči može reći!
Koristim ovu sliku Varos Kapije da pozdravim sve na cenjenom Forumu! Bicu krace odsutan i 'bezkrovan', po poslu. Vracam se za ~ 4 nedelje. grk
Хвала вам, пречасни, на лепој беседи. Мало ме подстакнусте да напишем коју реч, ни принети вашем слову.
Не разумем се превише у свештене послове, али сам чуо да у храму постоји једна књига коју зову поменик. У ту књигу свештеник уписује имена почивших, и дан када се почившима има одржати помен. То је обично неки одређени дан после престављења, седам или четрдесет дана, пола године, годишњица и после сваке године на дан престављења, или рођења, или венчања, или како је коме при срцу...
Неки ће рећи: овај Гавра забасао далеко, прича о мртвима, привиђа му се нешто...
А ја само покушавам да се сетим шта сам слушао од старијих, од паметнијих. А то је отприлике ово:
Када свештеник почне службу предвиђену каноном о помену, онда узме поменик и гласно прочита имена почивших. Тим чином, самим изговарањем њихових имена дешава се једно од чуда вере, почивши постану присутни, они учествују у тој литургији, и у том тренутку човек не треба да буде тужан већ радостан јер су они који су само починули (нису мртви све док их се неко сећа и помиње) ту, међу нама.
Зато је и М. Милићевић свој лексикон чувених Срба 19. века назвао Поменик.
Тако и ми, који овде репродукујемо слике, фотографије, гравире, уметничка дела, или само говоримо о некоме Београђанину или некој улици, кући, аутомобилу, аероплану, трамвају, телефонској говорници... све то поново не оживљавамо, већ само приводимо међу нас, и док то радимо ми или неко други, негде на неком другом форуму, књизи, часопису, макар и таблоиду, Београд ће бити ту, Београд и Београђани из свих времена.
Ово што пише у наслову форума Београд кога више нема је само маркетинг Забавника да скупље прода своју робу. Знате оно: још мало па нестало, или: само код нас нема да нема...
Ово што радимо је Поменик Београда, ми овде учествујемо у служби, служимо, макар колико то неком изгледало патетично, кад се овако напише.