На Теразијама, где је касније сазидана палата „Касина“, пре педесет година била је обична зграда на спрат, која је прво носила назив „Гостионица код лафа“[1], па је тек касније добила данашње име „Касина“. Та гостионица везана је за многе интересантне догађаје, не само по гостима, који су ти кафану посећивали, већ и по самом њеном закупцу, чувеноме газда Васи Мијатовићу, кога је цела чаршија звала Безобразни Васа.
Такав надимак газда Васа није добио ни из какве милости, нити по каквој протекцији, већ једино по својој заслузи. Такав надимак никада га није љутио, нити се од њега женирао. Шта више, изгледа да се он њиме чак и поносио. Није свакоме дато да уме лепо да буде безобразан, као рецимо Васа, који је у томе одиста носио рекорд. Тај надимак пратио је газда Васу све до гроба. И после његове смрти, још дуго времена, па око хоћете још и данас, Безобразни Васа је код многих Београђана остао у живој успомени.
Ако сте баш ради да знате зашто је добио овај заслужени епитет, рећи ћу вам одмах. Добио је само зато што је имао нарочито задовољство да свакога свога госта пецне буд-зашто, да га насамари, па му се после смеје и он и цела кафана. Безобразни Васа притом није гледао ни на године старости ни на положај госта, који је заузимао у друштву. Сваки тако насамарени гост се, у почетку, љутио, али кад је после видео да он са сваким тера такву шегу, одбијао му је све на дару и жељно је очекивао да му врати истом мером. Међутим, кад би неко насамарио Безобразног Васу, онда се цела кафана тресла од смеха, а Безобразни Васа би се, црвен као рак, одједном нашао у неком послу око келнераја и правио се невешт, као да се то тицало неког другог, а не њега.
Иначе, Безобразни Васа је био врло добар човек, и радо је свакоме излазио у сусрет и притицао у помоћ. Он је био познат целој предратној Србији, не само по своме безобразлуку, већ и по својој доброј кујни и још бољем пићу. Због тих својих угоститељских одлика, Васа је стекао, поред редовних гостију, као што су угледне занатлије, трговци, чиновници, још и симпатије елите ондашњега Београда, као и извесних боема и ђувеч кардаша.
*
Био је један кафеџија из унутрашњости, звани Репоња, који је био дорастао Безобразном Васи по безобразлуку и који је једва чекао да му врати жао за срамоту.
По доласку у Београд, Репоња одседне код „Лафа“, па кад је приметио да га Васа није познао, направио се луд и пришао Васи, који је седео испред касе, са високим црвеним фесом на глави, те га је учтиво запитао:
– Молим вас, господине, први пут овде долазим, како се зове ова кафана?
Безобразни Васа се нашао чисто увређен, што овај не зна име тако чувене кафане, па му љутито одврати:
– Зар не видиш да је ово „Лаф“?!
– Извините, – рече Репоња учтивим тоном, – али ја пред собом видим само једног маторог магарца у фесу, а нигде не видим никаквога лафа!
Кад је чуо овакве дрске речи и дошао до уверења да од њега има и горих, штоно кажу да има и над попом поп – Васа је зинуо од чуда и, онако згранут, није скидао поглед са Репоње. У том тренутку је праснуо громогласни узвик околних гостију:
– Уа!... Уа, лаф са фесом у магарећој кожи!... Уа!
После овога догађаја, Безобразни Васа је променио своју фирму. Уместо „Гостионица код Лафа“, стајала је амо једна реч: „Касина“.
*
Мада је Васа био према свакоме безобразан и свакоме госту одмах почео да говори „ти“, ипак се у његовој кафани скупљао отмен свет, нарочито оних дана пред ускршње празнике, када је точио црни, минхенски Салватор. И они који су Васине шале примали к срцу, и они који су се на њега озбиљно љутили, кад почне да се точи пенушави Салватор, заборавили би све увреде које им је наносио Безобразни Васа и журили би да заузму место, било у пивници, било у пространој башти или салону.
Многи политички противници који би, само да се не сретну, бирали улице којима ће да прођу, морали су, често, код Васе да седну сто до стола. Тако, например, за време Салватора, могли су се видети у непосредној близини: др Владан Ђорђевић, власник и уредник „Отаџбине“, Пера Тодоровић, уредник „Самоуправе“, Митко Ценић, власник и уредник „Борбе“ и Драгиша Станојевић, новинар. То су била четири љута противника, који су баш тих дана били осули један против другога жестоку паљбу преко новина. Видећи их тако на окупу, скоро сто до стола, како испијају кригле и мере један другога испод очију, Безобразни Васа није могао да се уздржи, а да их све одједном не уједе.
– Пази, молим те, ону четворицу, што један на другога реже и лају преко новина, да се све тресе, а сада код мене лочу из једног чанка!
Доктор Владан, као културан и отмен господин, није хтео овај Васин безобразни испад да прими као увреду, а схватајући правилно и, наравно, много боље од Васе, тадању политичку ситуацију, одговорио му је гласно, да су она тројица могли чути:
– Ти, Васо, треба да знаш да у Србији има четири рундова, и кад они залају, сви остали морају да кушују. И кад би, којом срећом, сва четворица били на једној страни, насигурно би надлајали целу Европу! Зато, куш Васо!
Мој овомесечни извештај с' градилишта, усликан са Бранковог моста:
Очигледно је да се унутра штошта озидало, виде се арматуре које ће вероватно придржавати оно што је остало од оригиналних зидова зграде...
Има ли неко слику ове мученице док је у прошлом веку у њој била Извозна банка?
...подигнут је 1936. године Дом занатско-пензионог фонда, по пројекту Игњата Поповића.
Хвала ти на овој фотографији. Први пут је данас видим, и из ње се може сагледати колико је било интересантних детаља на овој кући од којих неки данас више не постоје, а други су угушени разним преправкама и уништени највероватније у току ратних операција.
Претпостављам да је у горњем округлом прозору или оној декоративној зони оно "Ф" скраћеница од "фонд" па је можда тај украс био лигатура саме организације - ЗПФ или ДЗПФ...
Интересантно, од стране послератних критичара (Оливер Минић и други) ова архитектура је доживљавана као веома неукусна, "кич" и остатак "ретроградног буржоаског система"...
...подигнут је 1936. године Дом занатско-пензионог фонда, по пројекту Игњата Поповића.
Хвала ти на овој фотографији. Први пут је данас видим, и из ње се може сагледати колико је било интересантних детаља на овој кући од којих неки данас више не постоје, а други су угушени разним преправкама и уништени највероватније у току ратних операција.
Претпостављам да је у горњем округлом прозору или оној декоративној зони оно "Ф" скраћеница од "фонд" па је можда тај украс био лигатура саме организације - ЗПФ или ДЗПФ...
Интересантно, од стране послератних критичара (Оливер Минић и други) ова архитектура је доживљавана као веома неукусна, "кич" и остатак "ретроградног буржоаског система"...
Штета што немам и бољу резолуцију. Ево још пројеката Игњата поповића...
Теразије 6.
Доситејева.
Ивана Ђаје, некадашња Владе Зечевића и Банијска.
Булевар краља Александра 167.
Михизова, угао са Француском.
Синђелићева 28.
Гундулићев венац 5.
Све слике су покупљене са сајта Игњата Поповића. Постоји још пуно фотографија, мада су углавном новије. Као да је неки потомак архитекте хтео да направи приказ Поповићевог опуса па је имао на располагању и неке досад невиђене слике из заоставштине. Мени су посебно драге оне из Шуматовачке.
Ко су, Буче, били пикери?
Пикери су обучаваоци коња.
На Теразијама, где је касније сазидана палата „Касина“, пре педесет година била је обична зграда на спрат, која је прво носила назив „Гостионица код лафа“[1], па је тек касније добила данашње име „Касина“. Та гостионица везана је за многе интересантне догађаје, не само по гостима, који су ти кафану посећивали, већ и по самом њеном закупцу, чувеноме газда Васи Мијатовићу, кога је цела чаршија звала Безобразни Васа.
Такав надимак газда Васа није добио ни из какве милости, нити по каквој протекцији, већ једино по својој заслузи. Такав надимак никада га није љутио, нити се од њега женирао. Шта више, изгледа да се он њиме чак и поносио. Није свакоме дато да уме лепо да буде безобразан, као рецимо Васа, који је у томе одиста носио рекорд. Тај надимак пратио је газда Васу све до гроба. И после његове смрти, још дуго времена, па око хоћете још и данас, Безобразни Васа је код многих Београђана остао у живој успомени.
Ако сте баш ради да знате зашто је добио овај заслужени епитет, рећи ћу вам одмах. Добио је само зато што је имао нарочито задовољство да свакога свога госта пецне буд-зашто, да га насамари, па му се после смеје и он и цела кафана. Безобразни Васа притом није гледао ни на године старости ни на положај госта, који је заузимао у друштву. Сваки тако насамарени гост се, у почетку, љутио, али кад је после видео да он са сваким тера такву шегу, одбијао му је све на дару и жељно је очекивао да му врати истом мером. Међутим, кад би неко насамарио Безобразног Васу, онда се цела кафана тресла од смеха, а Безобразни Васа би се, црвен као рак, одједном нашао у неком послу око келнераја и правио се невешт, као да се то тицало неког другог, а не њега.
Иначе, Безобразни Васа је био врло добар човек, и радо је свакоме излазио у сусрет и притицао у помоћ. Он је био познат целој предратној Србији, не само по своме безобразлуку, већ и по својој доброј кујни и још бољем пићу. Због тих својих угоститељских одлика, Васа је стекао, поред редовних гостију, као што су угледне занатлије, трговци, чиновници, још и симпатије елите ондашњега Београда, као и извесних боема и ђувеч кардаша.
*
Био је један кафеџија из унутрашњости, звани Репоња, који је био дорастао Безобразном Васи по безобразлуку и који је једва чекао да му врати жао за срамоту.
По доласку у Београд, Репоња одседне код „Лафа“, па кад је приметио да га Васа није познао, направио се луд и пришао Васи, који је седео испред касе, са високим црвеним фесом на глави, те га је учтиво запитао:
– Молим вас, господине, први пут овде долазим, како се зове ова кафана?
Безобразни Васа се нашао чисто увређен, што овај не зна име тако чувене кафане, па му љутито одврати:
– Зар не видиш да је ово „Лаф“?!
– Извините, – рече Репоња учтивим тоном, – али ја пред собом видим само једног маторог магарца у фесу, а нигде не видим никаквога лафа!
Кад је чуо овакве дрске речи и дошао до уверења да од њега има и горих, штоно кажу да има и над попом поп – Васа је зинуо од чуда и, онако згранут, није скидао поглед са Репоње. У том тренутку је праснуо громогласни узвик околних гостију:
– Уа!... Уа, лаф са фесом у магарећој кожи!... Уа!
После овога догађаја, Безобразни Васа је променио своју фирму. Уместо „Гостионица код Лафа“, стајала је амо једна реч: „Касина“.
*
Мада је Васа био према свакоме безобразан и свакоме госту одмах почео да говори „ти“, ипак се у његовој кафани скупљао отмен свет, нарочито оних дана пред ускршње празнике, када је точио црни, минхенски Салватор. И они који су Васине шале примали к срцу, и они који су се на њега озбиљно љутили, кад почне да се точи пенушави Салватор, заборавили би све увреде које им је наносио Безобразни Васа и журили би да заузму место, било у пивници, било у пространој башти или салону.
Многи политички противници који би, само да се не сретну, бирали улице којима ће да прођу, морали су, често, код Васе да седну сто до стола. Тако, например, за време Салватора, могли су се видети у непосредној близини: др Владан Ђорђевић, власник и уредник „Отаџбине“, Пера Тодоровић, уредник „Самоуправе“, Митко Ценић, власник и уредник „Борбе“ и Драгиша Станојевић, новинар. То су била четири љута противника, који су баш тих дана били осули један против другога жестоку паљбу преко новина. Видећи их тако на окупу, скоро сто до стола, како испијају кригле и мере један другога испод очију, Безобразни Васа није могао да се уздржи, а да их све одједном не уједе.
– Пази, молим те, ону четворицу, што један на другога реже и лају преко новина, да се све тресе, а сада код мене лочу из једног чанка!
Доктор Владан, као културан и отмен господин, није хтео овај Васин безобразни испад да прими као увреду, а схватајући правилно и, наравно, много боље од Васе, тадању политичку ситуацију, одговорио му је гласно, да су она тројица могли чути:
– Ти, Васо, треба да знаш да у Србији има четири рундова, и кад они залају, сви остали морају да кушују. И кад би, којом срећом, сва четворица били на једној страни, насигурно би надлајали целу Европу! Зато, куш Васо!
Васа – ни да лане. Само је салутирао и казао:
– Разумем!
[1] Данас би се звала „Гостионица код лава“
Парна страна Коларчеве, а на месту ове једноспратнице из XIX века, треће с десна на првој слици...
...и у средини блока на другој слици...
...подигнут је 1936. године Дом занатско-пензионог фонда, по пројекту Игњата Поповића.
После две године почела је изграња Палате Албанија, па је Поповићева зграда пала у њену сенку.
Обе зграде преживеле су II светски рат.
Изглед зграде у Коларчевој 4 је касније драстично измењен због уклапања са околином.
Очигледно је да се унутра штошта озидало, виде се арматуре које ће вероватно придржавати оно што је остало од оригиналних зидова зграде...
Има ли неко слику ове мученице док је у прошлом веку у њој била Извозна банка?
...подигнут је 1936. године Дом занатско-пензионог фонда, по пројекту Игњата Поповића.
Хвала ти на овој фотографији. Први пут је данас видим, и из ње се може сагледати колико је било интересантних детаља на овој кући од којих неки данас више не постоје, а други су угушени разним преправкама и уништени највероватније у току ратних операција.
Претпостављам да је у горњем округлом прозору или оној декоративној зони оно "Ф" скраћеница од "фонд" па је можда тај украс био лигатура саме организације - ЗПФ или ДЗПФ...
Интересантно, од стране послератних критичара (Оливер Минић и други) ова архитектура је доживљавана као веома неукусна, "кич" и остатак "ретроградног буржоаског система"...
Kонцерт на Теразијама, 1. октобра 1923. године, поводом отварања Поштанске штедионице у Хотелу Москва.
... pre pola veka, sa omiljenom crvenom loptom ...
... Bonđorno :)...
PS ponavljam jučerašnji post pošto se negde zaturio i izgubio
Ne tucite Kasinče, to je Kasina! grk
На слици из 1910. године, лево је имање Косте Гинића на углу Дечанске и Македонске.
Исти призор из двадесетих година на слици из колекције Благоја и Светозара Јовичића.
На следеће две слике (прва је цртеж Луке Младеновића) види се колонијална радња "Код персијског шаха" на истом углу.
Исти угао почетком тридесетих, после изградње основне школе Краља Александра I.
1933. године имање на углу Македонске и Дечанске је купио Станимир Нешић, а 1939. године подигнута је зграда по пројекту Игњата Поповића.
Призор из II светског рата.
И фотографија која показује стање слично данашњем.
...подигнут је 1936. године Дом занатско-пензионог фонда, по пројекту Игњата Поповића.
Хвала ти на овој фотографији. Први пут је данас видим, и из ње се може сагледати колико је било интересантних детаља на овој кући од којих неки данас више не постоје, а други су угушени разним преправкама и уништени највероватније у току ратних операција.
Претпостављам да је у горњем округлом прозору или оној декоративној зони оно "Ф" скраћеница од "фонд" па је можда тај украс био лигатура саме организације - ЗПФ или ДЗПФ...
Интересантно, од стране послератних критичара (Оливер Минић и други) ова архитектура је доживљавана као веома неукусна, "кич" и остатак "ретроградног буржоаског система"...
Штета што немам и бољу резолуцију. Ево још пројеката Игњата поповића...
Теразије 6.
Доситејева.
Ивана Ђаје, некадашња Владе Зечевића и Банијска.
Булевар краља Александра 167.
Михизова, угао са Француском.
Синђелићева 28.
Гундулићев венац 5.
Све слике су покупљене са сајта Игњата Поповића. Постоји још пуно фотографија, мада су углавном новије. Као да је неки потомак архитекте хтео да направи приказ Поповићевог опуса па је имао на располагању и неке досад невиђене слике из заоставштине. Мени су посебно драге оне из Шуматовачке.