После оправданог одсуства, зарад путешествија по Републици Српској, настављам где стадох.
Мало Фрање Јенча, е сад, дал је отац или (вероватно) син, то ће ммилован боље знати.
Оћели нова гарнитура да добије службена возила и нешто средстава за презентацију (код Тозе ил` где год) па да се и ми огребемо о другове одозго :)
подразумева се да ми то не радимо због себе, него ради предузеће :)
После оправданог одсуства, зарад путешествија по Републици Српској, настављам где стадох.
Мало Фрање Јенча, е сад, дал је отац или (вероватно) син, то ће ммилован боље знати.
Оћели нова гарнитура да добије службена возила и нешто средстава за презентацију (код Тозе ил` где год) па да се и ми огребемо о другове одозго :)
подразумева се да ми то не радимо због себе, него ради предузеће :)
Син, свакако. Отац је био градитељ, док је син био верзирани архитекта. Рекао бих да постоји чврста веза између ове куће и куће Попова (Брашован). Негде сам прочитао (мислим да је то било у сећањима Драгана Гудовића) да је Јенч неко време помагао Брашовану у бироу (могуће при градњи Команде, мада нису разјашњене околности ове сарадње), па је исто тако могуће да је неку "инспирацију" преузео од њега.
Фрањо Јенч млађи је аутор и следеће две зграде до ове угаоне.
Ово би требало да је испред Патријаршије. Види се хотел на углу са Косанчићевим венцем (после рата била је Богословија) и данашња зграда Факултета примењених уметности (испред хотела).
Већ по ко зна који пут вршим сецкање домаћих филмова у којима се види понешто од Београда. На ред дође и Медаљон са три срца режисера Владана Слијепчевића из 1962 године.
Трамвајска станица код Ђумрукане, Карађорђева, једна телефонска говорница за Гавру што онако шерлокхолмовски описа судбину оног писма из Палежа:
Овај кадар ће ветерани препознати, доста бољу фотографију из овога филма пре неких годину дана нам је поставио Голди (поздрав њему ако нас и даље прати!):
Ондашња омладина да би се мало окуражила наздрављала је са киселим млеком, Борис Дворник (лево) искамчио је још једну туру од Милоша Жутића (обратите пажњу на дуге кашике):
А наш јунак повраћеног самопоуздања изводи девојку у посластичарницу Одеон где викну два Витасока, па нек иде живот:
Све то уз звуке џубокса:
И за крај, шта би без погађалица, где би ово могло бити?
и ово:
Сквер си погодио 100%, раније је имао тај сат врло сличан ономе испред палате "Албанија" пре рата, а она зграда у Хиландарској има мало другачији улаз...
Мало Фрање Јенча, е сад, дал је отац или (вероватно) син, то ће ммилован боље знати.
Оћели нова гарнитура да добије службена возила и нешто средстава за презентацију (код Тозе ил` где год) па да се и ми огребемо о другове одозго :)
подразумева се да ми то не радимо због себе, него ради предузеће :)
Мало Фрање Јенча, е сад, дал је отац или (вероватно) син, то ће ммилован боље знати.
Оћели нова гарнитура да добије службена возила и нешто средстава за презентацију (код Тозе ил` где год) па да се и ми огребемо о другове одозго :)
подразумева се да ми то не радимо због себе, него ради предузеће :)
Син, свакако. Отац је био градитељ, док је син био верзирани архитекта. Рекао бих да постоји чврста веза између ове куће и куће Попова (Брашован). Негде сам прочитао (мислим да је то било у сећањима Драгана Гудовића) да је Јенч неко време помагао Брашовану у бироу (могуће при градњи Команде, мада нису разјашњене околности ове сарадње), па је исто тако могуће да је неку "инспирацију" преузео од њега.
Фрањо Јенч млађи је аутор и следеће две зграде до ове угаоне.
Ово би требало да је испред Патријаршије. Види се хотел на углу са Косанчићевим венцем (после рата била је Богословија) и данашња зграда Факултета примењених уметности (испред хотела).
Трамвајска станица код Ђумрукане, Карађорђева, једна телефонска говорница за Гавру што онако шерлокхолмовски описа судбину оног писма из Палежа:
Овај кадар ће ветерани препознати, доста бољу фотографију из овога филма пре неких годину дана нам је поставио Голди (поздрав њему ако нас и даље прати!):
Ондашња омладина да би се мало окуражила наздрављала је са киселим млеком, Борис Дворник (лево) искамчио је још једну туру од Милоша Жутића (обратите пажњу на дуге кашике):
А наш јунак повраћеног самопоуздања изводи девојку у посластичарницу Одеон где викну два Витасока, па нек иде живот:
Све то уз звуке џубокса:
И за крај, шта би без погађалица, где би ово могло бити?
и ово:
:
И за крај, шта би без погађалица, где би ово могло бити?
и ово:
:
Прва:
да није можда зграда у Хиландарској (после угла са Влајковићевом)?
Друга:
да није онај сквер код обданишта у Војводе Драгомира (крај Тополске)?
BEOGRAD 1969 - Panorama digital 2011
Ovu fotografiju u većoj rezoluciji možete videti u "Azbuci"....
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/content/azbuka-fotografske-estetike?page=97#comment-30960