Да, виђах ово. Нажалост, неки дивљаци су поједине слике уништили.
Ипак, уз сво уважавање идеје и успешне реализације, није ми баш најјасније чему то треба да служи? (друга је ствар са оним фотографијама суграђана и људи окачених по фасадама у Краља Петра, Змаја од Ноћаја и на другим местима на Дорћолу које, ето чувају успомену на људе које више нема - дивна идеја, чисто да се подсетимо ко смо и шта смо)

Панта Михајловић, електро-механичар који је 14. марта 1883. године успоставио прву телефонску везу у Београду.

Јерменин Петар Шахин био је телеграфиста, који је 1875. године из нишког телеграфа тајно прослеђивао турске војне телеграме у алексиначки телеграф. После Српско-турских ратова 1876-1877-1878. остао је у Србији. Ово је слика са групне фотографије прве женске поштанско-телеграфске школе у Београду 1892. године, где је био професор.

Врло демократски, нема шта, свака част! 

Штета што форум нема, као неки други, опције вишеструког цитирања по избору,  или додељивања репутација...

Адресна страна писма


Полеђина писма


Случајни Шетач је на једној аукцији приметио ово писмо и упозорио ме на њега. Затим ми је предложио да напишем коментар на оно што се на овом писму види написано, или отиснуто. У први мах сам мислио да то неће бити интересантно учесницима овог форума, али сам ипак одлучио да нешто напишем, па да видимо да ли то може неком да буде занимљиво. 
Срдачно се захваљујем Случајном, што ме је упозорио на овај предмет, и што ми је дао идеју о коментарисању писма. Можда овај кратки текст некоме може да пружи слику о преносу писама у 19. веку.

Најпре ћу напоменути да је на аукцији било наведено да је писмо приљено у Палежу (Обреновцу).

Писмо је примљено 11 новембра 1841. године у ваљевској постекспедицији (претечи поште). 
Постекспедиција је уствари била једно одељење у ваљевском Окружном начелству, које се бавило прикупљањем службене поште од државних органа, у овом случају од ваљевског Окружног суда, што се види према отиску печатњака, којим је запечаћено писмо на полеђини. 
Постекспедитор је, осим службених, примао и писма од грађана, па зато кажем да је постекспедиција била претеча поште у данашњем смислу.
По пријему писма од суда, постекспедитор га је увео у посебан списак, под редним бројем 2, који је исписао на штамбиљу са ознаком № и називом пријемне поште ВАЛѢВО.  Затим је то писмо, заједно са осталим писмима од тог дана и списком у коме су сва писма била уписана (можда их је било свега 5-6) увезао у свежањ, који ставио у чантру (поштанску торбу направљену од кострети, козје длаке) и предао суруџији (преносиоцу пошиљака између Ваљева и Палежа, Обреновца).

По доласку у Палеж, ваљевски суруџија је чантру предао палешком постекспедитору, који је радио при палешком Среском начелству. Овај је торбу отворио и одвезао запечаћени свежањ писама, те је сравнио приспела писма са списком. Затим је писма поделио на она која је требало отпремити у правцу Шапца и на она за Београд. Затим је београдска писма дописао на свој списак, списак писама за Београд примљених у Палежу. На полеђини свих ових писама је исписао напомену када су писма отпремљена из Палежа. 
Ова напомена је исписивана због контроле рада палешког суруџије, који је сва писма, поново повезана у свежањ и стављена у торбу, преузео у десет сати предвече.

Овде је потребно знати како је мерено време у то доба. Дан се, по турском начину, делио на 12 сати дана (од 6 ујутру до 6 увече) и 12 сати ноћи (од 6 увече до 6 ујутру). Дакле, палешки суруџија је из Палежа кренуо око десет сати дана, односно 16 сати по садашњем начину мерења времена (предвече).

Време отпреме (експедовања) је исписивано да би се знало да ли је суруџија поштовао ред преноса поште од Палежа до Београда. Није смео да касни, нити да сувише тера коње, односно да упропаштава коње, који су били државна имовина.

Управо ми узе слова с тастатуре. :) ...