Ипак има везе и са Београдом: цркву у Белом потоку преправио је крајем тридесетих Момир Коруновић уводећи декоративне елементе и дотерујући спољашњост и унутрашњост. Иконе на иконостасу дело су знаменитог руског уметника Андреја Биценка (сам иконостас пројектовали су руски архиктекти), а у припрати, три иконе, дар Дамјана Бранковића дело су Јована Бијелића!
Интересантно је да је у току рата ипак миниран порушен један од распона (на пристпуном путу), али је сам главни носач преко кањона реке остао сачуван.
Инжењер Мијат Трајановић је био професор на Грађевинском факултету у Београду.
Potpuno si u pravu...Najveći zahvat inženjerskog konstrukterstva u to vreme na izgradnji mosta je upravo bila izrda oplate lučnog pojasa na glavnom rasponu.
Skela je rađena od drvene konstrukcije.Beton je liven na licu mesta.Izgradnja skele iznad ponora reke Tare (h=136m) bio je veličanstven poduhvat te 1936.g.
Inače maketa drvene skele za oplatu glavnog luka i dan danas se čuva na građevinskom fakultetu u Beogradu.
Кафана у Душановој 8 је била у власништву кафеџије Радојка Лазаревића. Ово је „закуцано” чињеницом да и сам живим у овој згради у којој сам и рођен, а до слике сам дошао љубазношћу његове супруге тетка-Маце.
После рата у овај простор се уселила менза текстилне фабрике „Народни херој Анђа Ранковић” а Радојко Лазаревић је преузео „Банију”. Изградњом нове зграде број 6 и кафана „Доњи Град” се преселила у овај нови просдтор, сада у државном власништву.
Сада нема више ни ње.
До ње се налази позната зграда Доксата де Мореза са тајанственим подрумом и пиљарницом (на фотографији лево) коју је држао ујак мог комшије Нешића.
dorcolac је написао/ла:
Фотка је приказ рељефа г-дина винара Јовичића који је касније убијен у Трсту?! Изузетно је очуван за разлику од фасаде. У згради иначе не живи више ни један староседелац па морам да копам по околишу док још има живих.
Ала сам се расписао, не знам да ли неко ово чита.
dorcolac је написао/ла:
На жалост, и ја бих волео да има више фотоматеријала, али покушаћу дапренесем оно што ми је тетка-Маца испричала:
Елем, у кафани су постојали и столови за билијар, а кафана се простирала и на другу страну од улазних врата у зграду. Неком приликом, купили су прасе, јер су гости већ резервисали столове, чини ми се да је био неки празник, а прасе збрисало преко пута улице.
Ту је некада на месту данашњег броја 7, преко бута чувеног билијара на почетку Јеврејске улице, било стовариште дрва, па је било муке наватати прасенце.
Када сам ја био дете, дакле неких шездесетих, ту се налазила „Снежана”, млечни ресторан у којем се куповало млеко и хлеб, а у витринама су биле кифле расечене на пола са кајмаком и саламом. Чини ми се да је било и три стола за којим се могло само стајати.
Данас је ту Мишковићев Макси. Сама зграда је под заштитом споменика, а чини ми се да је архитекта Милан Антоновић. Што бих волео да ми неко потврди. Први станари су усељени 1928. године. За време Другог светског рата била је погођена приликом првог напада.
Волео бих да ми неко помогне да пронађем неке старе фотке зграде број 6 која је прелепа а у којој је живео власник винарије Јовичић, или саме винарије.
... juče smo od Dorćolca saznali bar dve nove stvari, o kafani Donji grad u Dušanovoj i o vinaru Jovičiću ... da još malo slikom i rečju dopunimo priču o zgradama na početku Dušanove ...
... neparna strana preko puta ...
... fotografije su Jeremijine... a posebnu pažnju zaslužuje i zgrada na broju 10 ... preuzeto sa Vikipedije ...
Najstarija kuća u Beogradu se nalazi u ulici Cara Dušana broj 10 i danas se nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture („Sl. list grada Beograda“ br. 16/87). Gradnja najstarije sačuvane zgrade u Beogradu počela je 1724. i završila se 1727. godine u baroknom stilu, za vreme austrijske vladavine Beogradom (1718—1739, graditelj je bio Švajcarac Nikola Doksat de Morez (inženjer i pukovnik austrijske vojske), koji je imao zadatak da obnovi i ojača Kalemegdansko utvrđenje po naređenju princa Virtenberkškog. Graditelj Nikola Doksat de Morez tragično je nastradao podno zidina Kalemegdana, pošto su ga austrijske carske vlasti optužile za veleizdaju i pogubile. U zapisima hroničara zabeleženo je da je njegovim pogubljenjem trebalo da se prikrije tačna lokacija tajnih prolaza koji su vodili u tvrđavu i iz nje. Ispred kuće je tramvajska stanica.
Pored ove, do tridesetih godina XX veka postojale su još dve zgrade izgrađenje u istom periodu, ali su u međuvremenu srušene. Zgrade su bile povezane podrumima i navodno lagumima sa tunelom ka tvrđavi, a ovaj objekat je bio drugi po redu u nizu od prvobitno izgrađenih 7 objekata rezidencijalnog karaktera. Podrum se proteže dužinom celog placa ispod cele kuće. Svodovi u kući su napravljeni lučno što se može videti i po izlogu prodavnice „Staklopana“ koja prati liniju svoda. Podrum je takođe napravljen lučno sa svodovima i garantuje stabilnost celog objekta već skoro 300 godina. Najviša tačka podruma je 4 metra, a nivo dunavske vode se, po merenju Pijazovog bunara, nalazi 5 metara od donjeg nivoa podruma.
Zgrada se pominje kao kuća i radionica uglednog varošanina, remenskog majstora Elijasa Flajšmana, koji je bio i savetnik u opštinskom veću. Nema puno podataka dostupnih javnosti o promenama vlasnika, ali se zna po svedočenju sa fotografija da se u prizemnom delu zgrade uvek obavljala neka zanatska delatnost od kada se Austrougarska monarhija povukla iz Beograda u 18 veku.
Polovina XX veka
Do polovine 1950. godine i nacionalizacije, eksproprijacije, u prizemnom delu je bila prodavnica a u podrumu se nalazila poznata tekstilna radionica „Narodni Heroj Anđa Ranković“, iz koje je kasnije nastao čuveni tekstilni gigant „BEKO“ u novoizgrađenom objektu nekoliko stotina metara udaljen od ove kuće. Anđa Ranković bila je prva supruga Aleksandra Rankovića poznatog kao Drug Marko ili Leka (1909—1983), društveno-političkog radnika, potpredsednika SFRJ, narodnog heroja Jugoslavije, jedne od centralih figura osnivanja OZNE i ključne ličnosti svih tajnih i policijskih uprava u periodu posle 1945. godine. Anđa je bila aktivna kao sekretar partijske ćelije u radničkom pokretu podružnica svih krojačkih, tekstilnih i abadžijskih radionica. Tako je i upoznala svog budućeg supruga Aleksandara koji je u to vreme takođe bio tekstilni radnik i s kojim je imala sina Miroslava — Miću. Poginula je u borbi u okolini Gacka i posthumno je proglašena za narodnog heroja. Bila je savremenik i saradnik mnogih istaknutih ličnosti koji su obeležili noviju istoriju srpskog naroda.
Kraj XX veka i početak XXI veka
Do skora je u ovoj kući bila pekara, inače svojevremeno prva radnja koja je u SFRJ počela sa 24-časovnim radnim vremenom 365 dana godišnje, a njen vlasnik, Beograđanin, Đorđe A. Ilić (1947—2004), bio je saradnik Radovana Karadžića, osnivač i prvi predsednik unije pekara, prvog esnafskog udruženja takve vrste od 1945. godine, koje je poznato po svojim nesebičnim doprinosima i pomoći najugroženijima.
... po ko zna koji put uveravamo se da svašta nešto ispadne kad se neko raspiše - i ova priča će sigurno dobiti svoje nastavke, videćete ... zato, drage moje i dragi moji, samo napred, bez ustezanja, pišite i stavite poneku fotku, ovde će to uvek da izađe na dobro, a požutele sličice ponovo će oživeti i zasijati novim sjajem ... Bonđorno :) ...
Ала сам се расписао, не знам да ли неко ово чита.
Ма чита се, само ти пиши, Дортјол иначе беше мало запуштен као тема, у'ватисмо се ових каубоја и партизана у задње време...
... pa ovo Ti i ja odgovorismo u istom trenu istim rečima ! ...
E, baš sam to hteo da Ti kažem!
A da se ne bi ponavljali, gasim ovo sokoćalo, do sjutra...
Интересантно је да је у току рата ипак миниран порушен један од распона (на пристпуном путу), али је сам главни носач преко кањона реке остао сачуван.
Инжењер Мијат Трајановић је био професор на Грађевинском факултету у Београду.
Beli potok
Ипак има везе и са Београдом: цркву у Белом потоку преправио је крајем тридесетих Момир Коруновић уводећи декоративне елементе и дотерујући спољашњост и унутрашњост. Иконе на иконостасу дело су знаменитог руског уметника Андреја Биценка (сам иконостас пројектовали су руски архиктекти), а у припрати, три иконе, дар Дамјана Бранковића дело су Јована Бијелића!
Мала црква препуна истинских уметничких дела!
Интересантно је да је у току рата ипак миниран порушен један од распона (на пристпуном путу), али је сам главни носач преко кањона реке остао сачуван.
Инжењер Мијат Трајановић је био професор на Грађевинском факултету у Београду.
Potpuno si u pravu...Najveći zahvat inženjerskog konstrukterstva u to vreme na izgradnji mosta je upravo bila izrda oplate lučnog pojasa na glavnom rasponu.
Skela je rađena od drvene konstrukcije.Beton je liven na licu mesta.Izgradnja skele iznad ponora reke Tare (h=136m) bio je veličanstven poduhvat te 1936.g.
Inače maketa drvene skele za oplatu glavnog luka i dan danas se čuva na građevinskom fakultetu u Beogradu.
Поздрав Касини и Дорћолцу!
О следећим фотографијама немам никаквих информација:
Стара словослагачницу, старе Политике у старом Београду.
После рата у овај простор се уселила менза текстилне фабрике „Народни херој Анђа Ранковић” а Радојко Лазаревић је преузео „Банију”. Изградњом нове зграде број 6 и кафана „Доњи Град” се преселила у овај нови просдтор, сада у државном власништву.
Сада нема више ни ње.
До ње се налази позната зграда Доксата де Мореза са тајанственим подрумом и пиљарницом (на фотографији лево) коју је држао ујак мог комшије Нешића.
Ала сам се расписао, не знам да ли неко ово чита.
Елем, у кафани су постојали и столови за билијар, а кафана се простирала и на другу страну од улазних врата у зграду. Неком приликом, купили су прасе, јер су гости већ резервисали столове, чини ми се да је био неки празник, а прасе збрисало преко пута улице.
Ту је некада на месту данашњег броја 7, преко бута чувеног билијара на почетку Јеврејске улице, било стовариште дрва, па је било муке наватати прасенце.
Када сам ја био дете, дакле неких шездесетих, ту се налазила „Снежана”, млечни ресторан у којем се куповало млеко и хлеб, а у витринама су биле кифле расечене на пола са кајмаком и саламом. Чини ми се да је било и три стола за којим се могло само стајати.
Данас је ту Мишковићев Макси. Сама зграда је под заштитом споменика, а чини ми се да је архитекта Милан Антоновић. Што бих волео да ми неко потврди. Први станари су усељени 1928. године. За време Другог светског рата била је погођена приликом првог напада.
Волео бих да ми неко помогне да пронађем неке старе фотке зграде број 6 која је прелепа а у којој је живео власник винарије Јовичић, или саме винарије.
... juče smo od Dorćolca saznali bar dve nove stvari, o kafani Donji grad u Dušanovoj i o vinaru Jovičiću ... da još malo slikom i rečju dopunimo priču o zgradama na početku Dušanove ...
... neparna strana preko puta ...
... fotografije su Jeremijine... a posebnu pažnju zaslužuje i zgrada na broju 10 ... preuzeto sa Vikipedije ...
Najstarija kuća u Beogradu se nalazi u ulici Cara Dušana broj 10 i danas se nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture („Sl. list grada Beograda“ br. 16/87). Gradnja najstarije sačuvane zgrade u Beogradu počela je 1724. i završila se 1727. godine u baroknom stilu, za vreme austrijske vladavine Beogradom (1718—1739, graditelj je bio Švajcarac Nikola Doksat de Morez (inženjer i pukovnik austrijske vojske), koji je imao zadatak da obnovi i ojača Kalemegdansko utvrđenje po naređenju princa Virtenberkškog. Graditelj Nikola Doksat de Morez tragično je nastradao podno zidina Kalemegdana, pošto su ga austrijske carske vlasti optužile za veleizdaju i pogubile. U zapisima hroničara zabeleženo je da je njegovim pogubljenjem trebalo da se prikrije tačna lokacija tajnih prolaza koji su vodili u tvrđavu i iz nje. Ispred kuće je tramvajska stanica.
Pored ove, do tridesetih godina XX veka postojale su još dve zgrade izgrađenje u istom periodu, ali su u međuvremenu srušene. Zgrade su bile povezane podrumima i navodno lagumima sa tunelom ka tvrđavi, a ovaj objekat je bio drugi po redu u nizu od prvobitno izgrađenih 7 objekata rezidencijalnog karaktera. Podrum se proteže dužinom celog placa ispod cele kuće. Svodovi u kući su napravljeni lučno što se može videti i po izlogu prodavnice „Staklopana“ koja prati liniju svoda. Podrum je takođe napravljen lučno sa svodovima i garantuje stabilnost celog objekta već skoro 300 godina. Najviša tačka podruma je 4 metra, a nivo dunavske vode se, po merenju Pijazovog bunara, nalazi 5 metara od donjeg nivoa podruma.
Zgrada se pominje kao kuća i radionica uglednog varošanina, remenskog majstora Elijasa Flajšmana, koji je bio i savetnik u opštinskom veću. Nema puno podataka dostupnih javnosti o promenama vlasnika, ali se zna po svedočenju sa fotografija da se u prizemnom delu zgrade uvek obavljala neka zanatska delatnost od kada se Austrougarska monarhija povukla iz Beograda u 18 veku.
Polovina XX veka
Do polovine 1950. godine i nacionalizacije, eksproprijacije, u prizemnom delu je bila prodavnica a u podrumu se nalazila poznata tekstilna radionica „Narodni Heroj Anđa Ranković“, iz koje je kasnije nastao čuveni tekstilni gigant „BEKO“ u novoizgrađenom objektu nekoliko stotina metara udaljen od ove kuće. Anđa Ranković bila je prva supruga Aleksandra Rankovića poznatog kao Drug Marko ili Leka (1909—1983), društveno-političkog radnika, potpredsednika SFRJ, narodnog heroja Jugoslavije, jedne od centralih figura osnivanja OZNE i ključne ličnosti svih tajnih i policijskih uprava u periodu posle 1945. godine. Anđa je bila aktivna kao sekretar partijske ćelije u radničkom pokretu podružnica svih krojačkih, tekstilnih i abadžijskih radionica. Tako je i upoznala svog budućeg supruga Aleksandara koji je u to vreme takođe bio tekstilni radnik i s kojim je imala sina Miroslava — Miću. Poginula je u borbi u okolini Gacka i posthumno je proglašena za narodnog heroja. Bila je savremenik i saradnik mnogih istaknutih ličnosti koji su obeležili noviju istoriju srpskog naroda.
Kraj XX veka i početak XXI veka
Do skora je u ovoj kući bila pekara, inače svojevremeno prva radnja koja je u SFRJ počela sa 24-časovnim radnim vremenom 365 dana godišnje, a njen vlasnik, Beograđanin, Đorđe A. Ilić (1947—2004), bio je saradnik Radovana Karadžića, osnivač i prvi predsednik unije pekara, prvog esnafskog udruženja takve vrste od 1945. godine, koje je poznato po svojim nesebičnim doprinosima i pomoći najugroženijima.
Od 19. februara2008. godine, u prizemlju zgrade se ponovo nalazi pekara-picerija.
... po ko zna koji put uveravamo se da svašta nešto ispadne kad se neko raspiše - i ova priča će sigurno dobiti svoje nastavke, videćete ... zato, drage moje i dragi moji, samo napred, bez ustezanja, pišite i stavite poneku fotku, ovde će to uvek da izađe na dobro, a požutele sličice ponovo će oživeti i zasijati novim sjajem ... Bonđorno :) ...
Поздрав Касини и Дорћолцу!
О следећим фотографијама немам никаквих информација:
... hvala na pozdravu :) ... za početak, ovo je ugao Braće Jugovića i Despota Stefana ...