Почетком XX века на адреси Краља Петра 35, у блоку између Кнез Михајлове и Узун Миркове, била је подигнута
пословна зграда, пример ране сецесије, по пројекту Милана Антоновића.
Иако савремена литература, поједностављено, ову зграду води као кућу Мише Поличевића, старији извори кажу
да је Миша, удружен са Милосавом Миливојевићем и Исаком Тајтацаковићем купио 1902. године зграду од
Моше Мацлијаха, чија је фирма пала под стечај. Није спорно да је зграда имала два дућана у приземљу
и складиште у горњем делу. На следећој слици зграда је трећа с лева, а на наредној четврта с десна.
Током тридесетих година, а после разортачења, фирма Мише Поличевића је, због дугова, пропала, а Управа
фондова је продала зграду.
У другом светском рату низ кућа од зграде у Кнез Михајловој до Краља Петра 39, био је срушен. Плавом стрелицом
је означен положај зграде под бројем 35.
Неко је, дал` овде, а пре ће бити "тамо" окачио слику једног Брашовановог хотела, можда сам скроз погрешио али чини ми се да је негде у близини неког значајнијег манастира, можда и на Косову. Мања грађевина, није модернистичка, више нагиње нашој традиционалнојој архитектури, мислим да је у камену. Нисам баш помогао, ал` би било лепо да неко поново окачи ту слику :)
Цитат:
Туристички дом 'Сопоћани' налази се на пошумљеној заравни у непосредној околини манастирског комплекса. Објекат је пројектован за потребе Службе унутрташњих послова Србије као ловачка кућа затвореног типа. Аутор је архитекта Драгиша Брашован. Дом је настао у периоду после рата када је водећи стил био соц-реализам, али он је обогаћен елементима фолклорне архитектуре. Чине га приземље коме је дата интерна-јавна функција и спрат са спаваћим собама. Због данашње нове функције организација простора је другојачија. Поједине просторије су добиле нову намену. Кућа је зидана у класичном конструктивном систему са пуним носећим зидовима од притесаног камена. Међуспратна таваница, кровна конструкција и доксат рађени су до дрвета у духу традиционалних грађевинских принципа. Кров са дубоком стрехом, малог нагиба покривен ћерамидом одговара фолклорној обликовној концепцији. Фасада је изведена од притесаних комада, буњато обрађеног камена. Унутрашњи зидови су малтерисани и кречени. Таваница, под и степениште су дрвени. Намештај је руком рађен по нацрту Брашована.
Браво, хвала,
То је то, некако ми је у сећању остало да је мања грађевина, али сећање је нај непоузданији извор података....
Одмах до нове зграде Војне академије (касније додељене Музеју града Београда), на углу Ресавске и Бирчанинове
подигнут је 1910. године Санаторијум Врачар, дело Николе Несторовића, а пример академизма без превише
декоративне пластике на фасади.
угао Кнеза Милоша и Краљице Наталије, некадашња Скупштина. Исечак из неких пољских новина, не могу да се сетим да ли је већ била постована идентична или слична фотографија овог ћошета...
п.с. и овде имамо историјско-урбанистички континуитет као и у претходном случају Змај Јовине:на истом месту се и данас, као и тада, налази - киоск!
...али веома занимљив за размишљање, уз извињење за скретање са теме. Подизање споменика Краљу Александру Првом Карађорђевићу у Вараждину, 6. септембра 1935.
Da ne stoji sama, evo još jedne majstorove:
Почетком XX века на адреси Краља Петра 35, у блоку између Кнез Михајлове и Узун Миркове, била је подигнута
пословна зграда, пример ране сецесије, по пројекту Милана Антоновића.
Иако савремена литература, поједностављено, ову зграду води као кућу Мише Поличевића, старији извори кажу
да је Миша, удружен са Милосавом Миливојевићем и Исаком Тајтацаковићем купио 1902. године зграду од
Моше Мацлијаха, чија је фирма пала под стечај. Није спорно да је зграда имала два дућана у приземљу
и складиште у горњем делу. На следећој слици зграда је трећа с лева, а на наредној четврта с десна.
Током тридесетих година, а после разортачења, фирма Мише Поличевића је, због дугова, пропала, а Управа
фондова је продала зграду.
У другом светском рату низ кућа од зграде у Кнез Михајловој до Краља Петра 39, био је срушен. Плавом стрелицом
је означен положај зграде под бројем 35.
Данас је ту и даље празан плац.
i buduci izgled :)
и нешто такође старо...на Тргу " Ферум"...
Браво, хвала,
То је то, некако ми је у сећању остало да је мања грађевина, али сећање је нај непоузданији извор података....
Одмах до нове зграде Војне академије (касније додељене Музеју града Београда), на углу Ресавске и Бирчанинове
подигнут је 1910. године Санаторијум Врачар, дело Николе Несторовића, а пример академизма без превише
декоративне пластике на фасади.
Зграда је и данас део Клиничког центра Србије.
п.с. и овде имамо историјско-урбанистички континуитет као и у претходном случају Змај Јовине: на истом месту се и данас, као и тада, налази - киоск!