Ономад код Тозе почесмо нас неколико причу о борбама за Баново Брдо и Чукарицу октобра 1944. године, о оштећењима на цркви и згради школе...
А ево како је текла та битка по данима - од почетка до краја:

13.10. (петак) - У акцији спасавања Водоводне централе на Белим водама код Жаркова били су укључени 16-тогодишњи Милан Мрковић, борац 2. батаљона 21. српске бригаде 20-тогодишњи Момчило Радовановић који је убачен у Београд, 24-рогодишњи Павле Ледеци, Воја Тодоровић Бацика, Тома Бунушевац, радник Водоводне централе у Макишу 37-могодишњи Пера Ковачевић и један немачки војник који им се придружио успут. Сви објекти водовода били су минирани а до експлозива водили су електрични каблови које су илегалци пресекли само неколико тренутака пре но што су Немци активирали механизам непосредно пред поноћ 13. октобра. Када су Немци активирали експлозив, одјекнула је само експлозија на друму Београд-Железник.

 

14.10. (субота) -  Када су ујутру Немци видели да Централа водовода на Белим Водама није одлетела у ваздух, послали су из школе "Матија Бан" вод војника да виде шта се десило. Испред Централе ватром су их дочекали илегалци и одбили их; жестока борба и пуцњава привукла је другу немачку јединицу која је била у близини и поново се развила жестока борба која је окончана тек када је илегалцима дошла у помоћ 12. крајишка бригада 11. дивизије која је потиснула Немце ка Жаркову, а потом на Баново Брдо.

Штаб 1. армијске групе НОВЈ сместио се у Јајинце и у 9 сати ујутру издао потчињеним јединицама борбену заповест за напад на Београд. На левом крилу био је 12. ударни корпус (11., 16. и 28 ударна дивизија) ишла је десном обалом Саве преко Жаркова, Бановог Брда и Михајловца у правцу Главне железничке станице и Савског пристаништа. Са Совјетима је постигнут договор: бела и црвена ракета је знак докле су стигле совјетске јединице, само црвена - знак докле су стигле јединице 12. корпуса, по шест црвених и зелених - знак докле су стигле јединице 1. пролетерског корпуса.

Иза наступајућих јединица НОВЈ и ЦА са југа долазиле су 73. гардијска, 236. стрељачка и 23. ударна дивизија 14. корпуса.

Дуж десне обале Саве ишле су јединице 12. ударног корпуса. Предвече, пошто су разбили немачке положаје код Макиша, 1. и 2. војвођанска бригада 16. дивизије напале су Чукарицу, а у исто време 5. крајишка бригада, један батаљон 12. крајишке бригаде 11. дивизије и 17. и 21. славонска бригада 28. дивизије напале су Жарково. Остали делови 12. крајишке бригаде спустили су се према Сави и водили су борбе на путу Макиш-Чукарица, али због недостатка артиљерије и тенкова напредовале су спорије при чему су били изложени минобацачкој ватри Немаца са леве обале Саве. Борбе за Чукарицу и Жарково трајале су целу ноћ.

 

15.10. (недеља) - У јутарњим сатима делови 1. војвођанске бригаде пробили су се ка центру Чукарице и потисли Немце ка Фабрици шећера, школи, цркви и железничком тунелу. Као испомоћ у тај реон послата је 1. личка бригада 6. пролетерске дивизије. Током дана заузети су Макиш и Железник, док су на Чукарици вођене безуспешне борбе - код Фабрике шећера, школе, цркве и железничког тунела.

Прва личка пролетерска бригада је одбацила делове немачког 566. мешовитог ПА дивизиона 20. ПА дивизије са положаја код Цареве ћуприје и кренула ка Фабрици шећера на Чукарици.

У јутарњим сатима у реону Чукарице и Жаркова делови 1. војвођанске бригаде успели су да на уском одсеку пробију немачку одбрану и зађу им за леђа тако да су Немци били принуђени да се повуку ка центру Чукарице која се са комплексом Фабрике шећера, школе, цркве, железничке станице и бродоградилишта била претворена у тврђаву. Кроз ову брешу прошле су и остале снаге 1. и 2. војвођанске бригаде 16. дивизије и продужиле напад правцем Чукарица-Главна железничка станица-Пристаниште на Сави.

На Чукарици Немци су направили систем бетонских бункера, Фабрика шећера и школа имали су зазидане прозоре и врата, а укопали су се у насип пруге узаног колосека, а тунел који је излазио на другу страну Чукарице према Сави претворили су у јак ослонац и безбедно склониште, а да би отежали напад Немци су испред својих ровова и на прозоре истурали похватане жене, децу и старце и преко њихових глава и тела отварали ватру. Увече су у борбу за Чукарицу убачени батаљони "Марко Орешковић Крнтија" и "Периша Вуксан" 1. личке бригаде 6. пролетерске дивизије који су стигли из Топчидера, али их је у нападу зауставио дечији плач.

После неуспелог ноћног напада на Жарково 5. козарачка и 21. славонска бригада 11. и 28. дивизије и 2. мотострељачки батаљон 13. механизоване бригаде тек око 12 часова сломиле су отпор Немаца у Жаркову. Петнаестог октобра увече немачке снаге на Чукарици биле су одсечене од снага у граду. Продужавајући напад 5. крајишка бригада 11. дивизије избила је на Баново брдо и пред поноћ 15./16. октобра сломила одбрану немачког батаљона запленивши шест ПА топова и неколико вагона муниције.

Ноћ 15./16. октобра била је без месечине, а почела је да ромиња кишица. На Бановом Брду нападала је 5. крајишка козарска бригада.

 

16.10. (понедељак) - На Чукарици је група пуковника Валтера Цимермана и даље бранила реон Фабрике шећера, школе, цркве и железничког тунела, штавише, тог дана извео је два снажна јуриша уз подршку артиљерије са Бежанијске косе у намери да се пробије према Бановом брду, али није успео да пробије линије делова 1. војвођанске бригаде 16. дивизије.

 

17.10. (уторак) - У ноћи 17./18. октобра делови 28. ударне дивизије 12. ударног корпуса пробили су немачку одбрану код школе, а делови 1. личке пролетерске бригаде 6. пролетерске дивизије уз помоћ совјетских тенкова и артиљерије у два јуриша уништили су неколико утврђених бункера и зграда код цркве и Фабрике шећера, али су оне и даље неколико пута прелазиле из руку у руке.

 

18.10. (среда) - У 7 часова ујутру Немци који су бранили железничку станицу Чукарица, уз помоћ артиљерије са Аде Циганлије и леве обале Саве кренули су у напад како би се пробили до Бановог брда и даље у Топчидерску долину да би олакшали пробој Штетнерове групе, а напад пешадије подржавали су јуришни бомбардери који су надлетали и бомбардовали у паровима. У оштрим борбама по зградама и на отвореном простору Немци су до 15 часова повратили школу али ту су били заустављени. Неке кровове захватио је пламен, неки су се рушили и запречавали уличне пролазе, а зграде које су се рушиле затрпавале су борце, али главну битку добили су борци који су били размештени испод кровова кућа и који су на Немце уместо ручних бомби бацали минобацачке гранате калибра 82 мм. До краја дана борбе су се водиле на неколико изолованих отпорних тачака на Чукарици. Увече у свом извештају фон Вајкс је признао да је напад на Топчидер пропао.

 

19.10. (четвртак) - Делови 17. славонске бригаде 28. дивизије са једном четом 209. гардијског стрељачког пука 73. стрељачке дивизије освојили су фабрику шећера на Чукарици, а Немци су држали само још реон цркве и школе. Предвече 15. гардијска механизована бригада је стигла из реона Авале на Баново брдо са задатком да помогне деловима 73. гардијске стрељачке бригаде и 12. корпуса НОВЈ у заузимању Чукарице.

Крајем дана генерал Фелбер донео је одлуку да напусти Београд и све снаге пребаци на леву обалу Саве. Борбена група Цимерман са Чукарице чамцима је требала да пређе на Аду Циганлију а одатле скелама на леву обалу Саве код Бежаније. Напуштање упоришта требало је обавити у ноћи 19./20. октобар, али због опшег напада јединица Црвене армије и НОВЈ на преостале Немце у Београду који је почео у 18 часова једновременим јуришем на свим одсецима уз артиљеријску припрему која је трајала један час до тога није дошло. Штавише, јединице 17. бригаде 28. дивизије са делом 73. стрељачке дивизије и 15. гардијске механизоване бригаде овладале су Фабриком шећера на Чукарици.

 

20.10. (петак) Настављене су жестоке борбе на Чукарици јер због слабе организације и недостатка превозних средстава Немци нису успели да у ноћи 19./20. октобра евакуишу Цимерманову групу преко Саве у реон Бежаније. Делови 3. личке пролетерске бригаде 6. пролетерске и 28. ударне дивизије, 209. гардијски стрељачки пук 73. гардијске стрељачке дивизије и 15. механизована бригада безуспешно су покушавали су да униште Цимерманову групу, па је донета одлука да се део снага које се налазе у реону Главне железничке станице и Савског моста пребаце на Чукарицу. Тако је око 13 часова и 30 минута са Старог сајмишта извучена 13. гардијска механизована бригада и послата на Чукарицу. Такође су и три преостала батаљона 3. личке пролетерске бригаде 6. пролетерске дивизије "Никола Тесла" извучена из Сарајевске улице и упућена на Чукарицу. Било је предвиђено да 2. батаљон 3. личке бригаде напада у захвату Радничке улице, 3. батаљон да напада од немачког гробља у правцу католичке цркве и школе на Бановом Брду, 4. батаљон да напада у захвату пута Обреновац-Чукарица да би продро до тунела и заједно са 2. батаљоном одсекао Немце од Саве. Напад је почео у 14 часова уз артиљеријску припрему. Личани су заједно са јединицама 13. и 15. гардијске механизоване бригаде, 209. гардијског стрељачког пука и слабијим деловима 28. дивизије кренули у напад, али били су одбијени, па је артиљеријска припрема поновљена, али опет без успеха; једино су уништена 3 немачка тенка и око 200 немачких војника. Пред ноћ један немачки мајор је препливао Саву и саопштио генералу Штефану да је Цимерманова група пред уништењем. Генерал Штефан је одмах наредио ваздухопловном инжењеријском батаљону "Мидзе" (састава 4 чете које су дошле из Сурчина а потом су се са леве обале Саве пребацили на Аду Циганлију и посели прихвати положај на њеној јужној ивици док је једна чета остала у резерви на средишњем делу Аде) и батаљону за узбуну "Хофман" да евакуишу Цимерманову групу на леву обалу Саве. Прикупљено је седам гумених чамаца и њима је цела група од 1300 Немаца прво пребачена на Аду Циганлију а затим су једном морнаричком десантном скелом на пенушама, двема скелама носивости од по 8 тона (двострука скела), двема скелама носивости од по 24 тоне и једном скелом на гуменим чамцима током ноћи 20./21. октобра сво људство и опрема пребачено на леву обалу Саве одакле су упућени у Бежанију. Евакуација је изведена врло вешто и прикривено тако да партизани и Совјети нису приметили њихово повлачење.

 

21. октобра око 6 часова и 30 минута последњи немачки војник из Цимерманове групе напустио је Аду Циганлију и прешао је Саву, чиме је био разбијен последњи отпор Немаца у Београду.

 

 

Ne znam, ali znam da nije tesko. Treba naci pravi program.

U pitanju je prva pobeda Bon Jour-a kao trogoca, koji je te godine, nešto kasnije, dobio i Jugoslovenski Derbi, najveću trku za trogode konje.
Bio je vlasništvo i odgoj gospodina Đoke Dunđerskog. Bon Jour je ovaj krajnji desno, sa velikom lisom preko glave.

Kobila pored njega, koju pobeđuje u velikoj borbi, zvala se Gloria, i bila je možda i najbolje grlo te generacije.
Ona, nažalost, nije trčala u Derbiju. Bila je vlasništvo gospodina Vlade Ilića.

Ово друштво је испред Саборне цркве.

Naleteo sam na Buvljaku na nekoliko ne previše velikih ni kvalitetnih slika Beograda sa kraja pedesetih ili početka šezdesetih godina, ali možda nekome nešto bude zanimljivo...
Za one manje poznate lokacije voleo bih identifikaciju...

 

Угао Лоле Рибара и Палмотићеве.

Ovo je Čubura!

Ovo što se ovde centralno vidi je plac sa malom kućom iz Hilandarske. Danas ona više ne postoji, srušena je ima tome već desetak godina valjda. Na njenom mestu i duž celog placa koji izlazi na Svetogorsku sada je nova zgrada. Levo u kadru vidi se dvorišni deo kuće iz Hilandarske (kuća Davida Mitrovića):

 

Кондина.

Кондина је страдала од америчког бомбардовања 1944, али изгледа да овај део није.