Ове године, на дан Св. Саве, српска гимназија у Сен-Жану и Болие-у прославила је своју славу на врло скроман начин. Услед данашњих озбиљних прилика, управа ових школа донела је одлуку, да се ове године ђачка прослава прослави у најужем кругу, без икакве помпе. Због тога није ни било нарочитих званица, као прошле године. Светосавска прослава у Болие-у носила је ове године чисто васпитни карактер наше ђачке омладине.
Иако се у српским круговима у Ници знало за ову одлуку школске управе, ипак су на дан Св. Саве српска срца јаче закуцала: и старо и младо, и мушко и женско, сетило се тога дана својега детињства, сетило се ђачке славе, прослављане у слободној Краљевини Србији. И тада су многи похитали у Болие, да својим присуством увеличају ову скромну српску свечаност, да „Ускликну с љубављу Светитељу Сави,“ и да у тим свечаним тренутцима, макар и за најкраће време, забораве на велику трагедију српскога народа и на своју несрећну судбину, а у исто време и да се тренутно у мислима врате на своје безбрижно детињство, на своје ђаковање.
И не би било те силе, која би их могла спречити да пропусте овај свечани тренутак. На лепом и пространом тргу у Ници, на Масени, још рано изјутра виђале су се овде-онде групе Срба и Српкиња, који су похитали да за времена уграбе места у трамвајима, који иду за Болие. Међу њима је било народних посланика, виших официра, чиновника, трговаца, учитеља, војника...
На азурној страни лепе Француске Ривиере, освануо је диван дан, бистар као стакло. Ривиерско јануарско сунце почело је од ранога јутра просипати своје топле зраке, каокод нас у мају месецу. Непрегледно море, које је овде у ово годишње доба увек узнемирено, сад је било скоро сасвим мирно. Нигде поветарца, нигде таласа, И сама природа као да је осетила овај свечан српски тренутак, па је обуздала и притајила своје џиновске силе да га не ремети. Жарко сунце мирно се огледало у неизмерно морско огледало, и својим интензивним зрацима оцртавало бриљантну путању од видика ка копну, од истока ка западу - од Србије ка нама... И као да је тиме хтело рећи: Надајте се! Скоро ћете поћи овимсветлим путем и доћи ћете тамо куда одавно желите, доћи ћете на своје огњиште, у своју слободну Отаџбину!...
Простран и високи коридор величанствене палате хотела „Бристол“ у Болие-у, који је својина једног енглеског акционарског друштва, представљао је на дан Св. Саве богомољу оних изгнаника, који су сада далеко од своје Отаџбине, и који су се овде сакупили да скромно прославе дан свога највећег народног просветитеља и првог црквеног поглавара. Високи и дебели стубови, који се у већем броју налазе у овом коридору и свечан изглед присутника, давали су овом локалу тип правог Божјег Храма.
На служби Божјој, која је овде одржана, чинодејствовала су три наша свештеника: прота Здравко Пауновић, свештеник Богомир Петровић и протођакон Љуба Поповић. На јектенија је одговарао ђачки мешовити хор, који броји преко сто чланова. За време богослужења, поп Богомир је прочитао као друго јеванђеље, познату „Молитву Српског Ратника“ коју су сви присутни слушали клечећи. Силне речи из те молитве, отпеване као што се то чини у јеванђељу и изговорене кроз уста свештеникова тоном пуним туге и душевног бола, – до врхунца су узбуђивале душу изгнаника, који су своје сузне очи често управљали небу, придружујући се искрено Молитви Српског Ратника.
По свршеном богослужењу певачки хор отпевао је светосавску химну, а затим је настало извођење читавог низа тачака из уобичајеног програма за овакве свечаности. Том приликом отпеване су и српска народна химна, и француска марсељеза, и још неколико патриотских песама. Све те песме отпеване су одиста прецизно, и на задовољство свих слушалаца, зашта припада заслуга г. Владимиру Ђорђевићу, вишем учитељу музике.
Кратким и складним говором, госте је поздравио директор гимназије г. Светолик Стевановић, изневши у исто време велики значај данашњег дана. Али, из целог тог програма, најдубљи утисак на присутне учиниле су две ствари: једна декламација, и једна жива слика, коју су извели ђаци.
Војин Ђорђевић декламовао је песму ,,Поздрав из Отаџбине“ од непознатог писца. У тој песми, песник поздравља српске ратнике у име српских градова и планина, у име задужбина и река, у име српског села, њива, ливада, поља и дубрава, у име српског цвећа и дрвећа, које нестрпљиво чека на повратак српских орлова. Ове просте, али за нас изгнанике дирљиве речи – јер је лако тужног расплакати – Ђорђевић је изговорио право декламаторски, и звонким али тужним тоном, који је парао и срце и душу свију слушалаца, натерујући многе да гласно зајецају, и да свој велики бол за изгубљеном Отаџбином утоле у горким сузама.
Жива слика представљала је, како Свети Сава благосиља Српчад. Благодарећи труду г. Добриновића, бившег редитеља Краљевско-Српског Народног Позоришта, присутни гости имали су прилике да виде ову дивну слику. Када се дигла завеса на малој позорници, која је за ову сврху нарочито подигнута, пред нашим очима се указао величанствен призор: Св. Сава, беле косе и браде, у свештеничкој одежди, са правом владичанском митром на глави, благосиља Српчад, која пред њим клече. На десној страни ове дивне групе, напред је истакнут отац српског народног језика, Вук Караџић, са пуним седим брковима, који је у руци држао пергамент, на коме су биле исписане ове речи: ,,Величина душе српскога народа огледа се у народним умотворинама“...
С леве стране стајао је велики народни просветитељ, Доситије Обрадовић, који је такође држао у руци пергамент, на коме су исписане познате Змајеве речи: ,,Знање је светлост, знање је моћ, учите децо и дан и ноћ.“
После подне је приказан Трифковићев комад „Школски надзорник“ под редитељством г. Добриновића. И у овој прилици ми дугујемо благодарност г. Добриновићу, на његовом труду и успеху, јер је игра у томе комаду испала неочекивано. Ђаци ове гимназије одиграли су своје улоге са великом вољом и разумевањем.
После тога настала је игранка. У пространом дворишту дивног хотела „Панорама-Палас“, вило се Краљево Коло. У средини великог омладинског кола, уместо каквог оркестра, два ђака свирала су на виолини разна српска народна кола. Млади играчи, хитро и лако, весело и безбрижно, подскакиваху у колу, тренутно заборављајући на горку Српску Садашњост.
А ми посматрачи?... Ми смо тада помислили: боже, сачувај нам бар овај остатак наше омладине, – да се имамо са чим вратити у нашу слободну Отаџбину!
Ница, 23. јануара 1918.
(Објављено у Српским Новинама од 17. фебруара 1918. год.)
[/quote]
Горњи чланак је датиран по старом (јулијанском) календару. По истој тој рачуници св. Сава је био 14. јануара 1918. Погледао сам шта стоји за тај период у забелешкама мог оца. Такође по старом календару:
3. јануара долазио је владика Варнава.
10. јануара 1918. год. смањена нам је количина хлеба од 700 на 500 грама.
15. јануара 1918. год. смањена нам је количина хлеба од 500 на 300 грама дневно.
(След. забелешка тек 1. марта).
Сувише телеграфски и прозаично.
Две фотографије са прославе св. Саве у хотелу „Бристол“:
Interesantno je da je kuća Bugarskog još pre Drugog svetskog rata delimično porušena i "presečena", što je detalj na koji je vrlo malo skretana pažnja.
На иницијативу велетрговца Владимира Матијевића из Горњег Будачког на Кордуну, 1897. године се у Загребу оснива
Српско привредно друштво "Привредник". Друштво ће до 1941. године радити на збрињавању и образовању надарене,
а сиромашне деце из српских крајева у оквиру Аустроугарске. На слици је седиште друштва у Прерадовићевој 18
у Загребу.
Исто друштво постаће активно и у Београду од 1923. године., а осам година касније подиже своју зграду у тесној Лазаревићевој
улици између Кнеза Милоша и Ресавске.
Лазаревићева данас, поглед из Кнеза Милоша.
И зграда Шегртског дома Владимира Матијевића.
Друштво је обновило рад у Загребу 1993. године. Више о историјату друштва овде.
quote=Гаврило]
Светосавска прослава у Болие-у
Иако се у српским круговима у Ници знало за ову одлуку школске управе, ипак су на дан Св. Саве српска срца јаче закуцала: и старо и младо, и мушко и женско, сетило се тога дана својега детињства, сетило се ђачке славе, прослављане у слободној Краљевини Србији. И тада су многи похитали у Болие, да својим присуством увеличају ову скромну српску свечаност, да „Ускликну с љубављу Светитељу Сави,“ и да у тим свечаним тренутцима, макар и за најкраће време, забораве на велику трагедију српскога народа и на своју несрећну судбину, а у исто време и да се тренутно у мислима врате на своје безбрижно детињство, на своје ђаковање.
И не би било те силе, која би их могла спречити да пропусте овај свечани тренутак. На лепом и пространом тргу у Ници, на Масени, још рано изјутра виђале су се овде-онде групе Срба и Српкиња, који су похитали да за времена уграбе места у трамвајима, који иду за Болие. Међу њима је било народних посланика, виших официра, чиновника, трговаца, учитеља, војника...
На азурној страни лепе Француске Ривиере, освануо је диван дан, бистар као стакло. Ривиерско јануарско сунце почело је од ранога јутра просипати своје топле зраке, као код нас у мају месецу. Непрегледно море, које је овде у ово годишње доба увек узнемирено, сад је било скоро сасвим мирно. Нигде поветарца, нигде таласа, И сама природа као да је осетила овај свечан српски тренутак, па је обуздала и притајила своје џиновске силе да га не ремети. Жарко сунце мирно се огледало у неизмерно морско огледало, и својим интензивним зрацима оцртавало бриљантну путању од видика ка копну, од истока ка западу - од Србије ка нама... И као да је тиме хтело рећи: Надајте се! Скоро ћете поћи овим светлим путем и доћи ћете тамо куда одавно желите, доћи ћете на своје огњиште, у своју слободну Отаџбину!...
Простран и високи коридор величанствене палате хотела „Бристол“ у Болие-у, који је својина једног енглеског акционарског друштва, представљао је на дан Св. Саве богомољу оних изгнаника, који су сада далеко од своје Отаџбине, и који су се овде сакупили да скромно прославе дан свога највећег народног просветитеља и првог црквеног поглавара. Високи и дебели стубови, који се у већем броју налазе у овом коридору и свечан изглед присутника, давали су овом локалу тип правог Божјег Храма.
На служби Божјој, која је овде одржана, чинодејствовала су три наша свештеника: прота Здравко Пауновић, свештеник Богомир Петровић и протођакон Љуба Поповић. На јектенија је одговарао ђачки мешовити хор, који броји преко сто чланова. За време богослужења, поп Богомир је прочитао као друго јеванђеље, познату „Молитву Српског Ратника“ коју су сви присутни слушали клечећи. Силне речи из те молитве, отпеване као што се то чини у јеванђељу и изговорене кроз уста свештеникова тоном пуним туге и душевног бола, – до врхунца су узбуђивале душу изгнаника, који су своје сузне очи често управљали небу, придружујући се искрено Молитви Српског Ратника.
По свршеном богослужењу певачки хор отпевао је светосавску химну, а затим је настало извођење читавог низа тачака из уобичајеног програма за овакве свечаности. Том приликом отпеване су и српска народна химна, и француска марсељеза, и још неколико патриотских песама. Све те песме отпеване су одиста прецизно, и на задовољство свих слушалаца, зашта припада заслуга г. Владимиру Ђорђевићу, вишем учитељу музике.
Кратким и складним говором, госте је поздравио директор гимназије г. Светолик Стевановић, изневши у исто време велики значај данашњег дана. Али, из целог тог програма, најдубљи утисак на присутне учиниле су две ствари: једна декламација, и једна жива слика, коју су извели ђаци.
Војин Ђорђевић декламовао је песму ,,Поздрав из Отаџбине“ од непознатог писца. У тој песми, песник поздравља српске ратнике у име српских градова и планина, у име задужбина и река, у име српског села, њива, ливада, поља и дубрава, у име српског цвећа и дрвећа, које нестрпљиво чека на повратак српских орлова. Ове просте, али за нас изгнанике дирљиве речи – јер је лако тужног расплакати – Ђорђевић је изговорио право декламаторски, и звонким али тужним тоном, који је парао и срце и душу свију слушалаца, натерујући многе да гласно зајецају, и да свој велики бол за изгубљеном Отаџбином утоле у горким сузама.
Жива слика представљала је, како Свети Сава благосиља Српчад. Благодарећи труду г. Добриновића, бившег редитеља Краљевско-Српског Народног Позоришта, присутни гости имали су прилике да виде ову дивну слику. Када се дигла завеса на малој позорници, која је за ову сврху нарочито подигнута, пред нашим очима се указао величанствен призор: Св. Сава, беле косе и браде, у свештеничкој одежди, са правом владичанском митром на глави, благосиља Српчад, која пред њим клече. На десној страни ове дивне групе, напред је истакнут отац српског народног језика, Вук Караџић, са пуним седим брковима, који је у руци држао пергамент, на коме су биле исписане ове речи: ,,Величина душе српскога народа огледа се у народним умотворинама“...
С леве стране стајао је велики народни просветитељ, Доситије Обрадовић, који је такође држао у руци пергамент, на коме су исписане познате Змајеве речи: ,,Знање је светлост, знање је моћ, учите децо и дан и ноћ.“
После подне је приказан Трифковићев комад „Школски надзорник“ под редитељством г. Добриновића. И у овој прилици ми дугујемо благодарност г. Добриновићу, на његовом труду и успеху, јер је игра у томе комаду испала неочекивано. Ђаци ове гимназије одиграли су своје улоге са великом вољом и разумевањем.
После тога настала је игранка. У пространом дворишту дивног хотела „Панорама-Палас“, вило се Краљево Коло. У средини великог омладинског кола, уместо каквог оркестра, два ђака свирала су на виолини разна српска народна кола. Млади играчи, хитро и лако, весело и безбрижно, подскакиваху у колу, тренутно заборављајући на горку Српску Садашњост.
А ми посматрачи?... Ми смо тада помислили: боже, сачувај нам бар овај остатак наше омладине, – да се имамо са чим вратити у нашу слободну Отаџбину!
Ница, 23. јануара 1918.
(Објављено у Српским Новинама од 17. фебруара 1918. год.)
[/quote]
Горњи чланак је датиран по старом (јулијанском) календару. По истој тој рачуници св. Сава је био 14. јануара 1918. Погледао сам шта стоји за тај период у забелешкама мог оца. Такође по старом календару:
3. јануара долазио је владика Варнава.
10. јануара 1918. год. смањена нам је количина хлеба од 700 на 500 грама.
15. јануара 1918. год. смањена нам је количина хлеба од 500 на 300 грама дневно.
(След. забелешка тек 1. марта).
Сувише телеграфски и прозаично.
Две фотографије са прославе св. Саве у хотелу „Бристол“:
Преузете из:
Овде се мало боље види колико је зграда скраћена.
... i da malko još bolje vidimo :)...
... Bonđorno :)...
... da dopuni malo i Kasina 8) ...
... štrafta naše (i vaše 8) ) mladosti ...
... i sledi Lukina koju je postovao Zex, nije baš velika, ali nije ni česta, ako nađem bolju, staviću ...
Замолио сам камермана да се помери пет корака удесно.
На иницијативу велетрговца Владимира Матијевића из Горњег Будачког на Кордуну, 1897. године се у Загребу оснива
Српско привредно друштво "Привредник". Друштво ће до 1941. године радити на збрињавању и образовању надарене,
а сиромашне деце из српских крајева у оквиру Аустроугарске. На слици је седиште друштва у Прерадовићевој 18
у Загребу.
Исто друштво постаће активно и у Београду од 1923. године., а осам година касније подиже своју зграду у тесној Лазаревићевој
улици између Кнеза Милоша и Ресавске.
Лазаревићева данас, поглед из Кнеза Милоша.
И зграда Шегртског дома Владимира Матијевића.
Друштво је обновило рад у Загребу 1993. године. Више о историјату друштва овде.