Danas u blizini Carigrdskog (Smederevsko-VML) druma naleteh na ovo?! Šta to beše? Čini mi se da se tu neko istakao?!
Skulptura Ivana Meštrovića “Anđeo smrti” iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, nastala pred veliku Međunarodnu izložbu u Rimu 1911. godine. Danas je dosta ušuškana i prikrivena i okrenuta leđima VML-u.
Sa jučerašnjeg skupa: Tri ćevapa: za Dunde, Rundea i Putnika koji je neopravdano izostao
Dunde, ćevapi su bili pravi, beogradski. Ali, luk nisu znali da iseckaju kako treba. Od svih kafana koje smo do sada zajedno obišli, luk, po meni, najbolje seckaju u Orašcu. Šta misle ostali?
Е, паде ми камен са срца! Нису били само клакери и цигарете, јели су се, брате, и ћевапчићи . И хвала Вам пуно што сте мислили и на нас јаднике (ја сам, рецимо, у то време вечерао свињски мас – додуше топљен са чварцима – на тосту намазаном белим луком). И ја сам мислио на вас. Часна реч.
Него оно са луком, боље рећи без лука. Лоше насецкан као и да га нема. Кажу „ћевапчићи без лука, као пољубац без бркова“. Јел' тако? Има на овом формуму стручњака за те ствари.
Још кад бих знао whoiswhoна оним лепим сликама, била би ствар комплетна. Овако морамо да поведемо истрагу (да не кажем форензику).
Р. Ѕ. Ej, вала, неће ме нико натерати да кажем ћевååååпи. Кад говорим са Турцима, онда кажем kebap.
Danas u blizini Carigrdskog (Smederevsko-VML) druma naleteh na ovo?! Šta to beše? Čini mi se da se tu neko istakao?!
Skulptura Ivana Meštrovića “Anđeo smrti” iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, nastala pred veliku Međunarodnu izložbu u Rimu 1911. godine. Danas je dosta ušuškana i prikrivena i okrenuta leđima VML-u.
Nisam sumnjao u Dorćolska posla, ali ovo je bilo za one ledjne iz VML, nešto staro neotplaćeno kreditno, koji su opet pravili (zna se već šta) u kafani i to do neka doba kada je intervenisala interventna! Bruka i sramota! Doduše, zbog nepažnje i propusta, nisu povatani oni ispod stola, prema tome, nije postojala opasnost za neke potencijalne ispostolne iz donjeg dela grada.
Znao sam da su posle rata postojali rejoni, ali ono što je interesantno to je da je neko izgleda sačuvao original, a po njemu izlio ovu od plastike, koju je ušrafio holšrafom, a možda je samo prefarbao i osvežio.
Пре рата су се табле са именима улица правиле од дебелог конвексног емајлираног лима. После рата табле су биле пресоване од танког лима, слично регистарским таблицама за возила. Оне прве имале су недостатак да је емајл пуцао и отпадао кад га погоди неки камен (из праћке), док су друге остајале читке чак и после оштећења. Табла на слици ми не личи на пластику. На десној ивици види се да је рђа добро нагризла лим. Очигледно ју је неко освежио лаком. За похвалу.
Tačno, u pravu ste, nekada se govorilo ćevapćiči,i zvučalo je nekako starovremski. Kada je došlo do promene i zašto, ne znam. A da li neko zna?.
Pogledao sa Net i pronašao sledeće:
Корен речи (етимологија)
Назив ћевапчићи, ћевапи и ћевап изворно потичу из персијског језика, (перс. كباب - kebab, kebap, kabab, kebob, kabob, kibob, kebhav, kephav,qabab)[1] и у изворном облику су кориштене за месо које није печено већ пржено. Употреба истог назива у арапском језику највероватније потиче из арамејског (арам.כבבא - kabbābā), а који опет има корен у акадском језику (акадkabābu - оно што је изгорено, испрежено, угљенисано)[2]. У 14. веку се ћевап помиње као синоним за персијску реч (перс. tabahajah - јело које се састоји од испржених комадића меса). Помен ћевапа у персијском језику је чешћи у средњем веку, где се у сачуваним куварима из тог доба помиње у слислу месних кугли од млевеног пилећег или јагњећег меса. У новијем добу назив се асоцира са шишћевапом, који делом потиче од арапске речи (арап. شواء- shiwa - месо са роштиља).
Иако корен садашњег назива јела потиче из неевропских језика, ово јело је присутно у Европи од античког времена. Најранија верзија ћевапа се помиње у Старој Грчкој, чак у 8. веку пне. Јело од меса у облику „обелиска“[3] се помиње у ХомеровојИлијади[4], Одисеји[5], као и у делима Аристофана[6], Ксенофонта[7] и Аристотела[8].
У Србији ћевапчићи су нешто дужи, око 5, а некад и више cm, а традиционално се најбољи припремају у Лесковцу који је иначе познат по специјалитетима са роштиља, мада су познати и они у Новом Пазару. Не служе се у лепињи и не једу у ходу, као врста брзе хране, већ искључиво на тањиру, углавном са луком. У Лесковцу се називају ћевапчићи, што је само деминутив од речи ћевапи.
Skulptura Ivana Meštrovića “Anđeo smrti” iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, nastala pred veliku Međunarodnu izložbu u Rimu 1911. godine. Danas je dosta ušuškana i prikrivena i okrenuta leđima VML-u.
Dunde, ćevapi su bili pravi, beogradski. Ali, luk nisu znali da iseckaju kako treba. Od svih kafana koje smo do sada zajedno obišli, luk, po meni, najbolje seckaju u Orašcu. Šta misle ostali?
Е, паде ми камен са срца! Нису били само клакери и цигарете, јели су се, брате, и ћевапчићи . И хвала Вам пуно што сте мислили и на нас јаднике (ја сам, рецимо, у то време вечерао свињски мас – додуше топљен са чварцима – на тосту намазаном белим луком). И ја сам мислио на вас. Часна реч.
Него оно са луком, боље рећи без лука. Лоше насецкан као и да га нема. Кажу „ћевапчићи без лука, као пољубац без бркова“. Јел' тако? Има на овом формуму стручњака за те ствари.
Још кад бих знао who is who на оним лепим сликама, била би ствар комплетна. Овако морамо да поведемо истрагу (да не кажем форензику).
Р. Ѕ. Ej, вала, неће ме нико натерати да кажем ћевååååпи. Кад говорим са Турцима, онда кажем kebap.
Skulptura Ivana Meštrovića “Anđeo smrti” iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, nastala pred veliku Međunarodnu izložbu u Rimu 1911. godine. Danas je dosta ušuškana i prikrivena i okrenuta leđima VML-u.
Nisam sumnjao u Dorćolska posla, ali ovo je bilo za one ledjne iz VML, nešto staro neotplaćeno kreditno, koji su opet pravili (zna se već šta) u kafani i to do neka doba kada je intervenisala interventna! Bruka i sramota! Doduše, zbog nepažnje i propusta, nisu povatani oni ispod stola, prema tome, nije postojala opasnost za neke potencijalne ispostolne iz donjeg dela grada.
Пре рата су се табле са именима улица правиле од дебелог конвексног емајлираног лима. После рата табле су биле пресоване од танког лима, слично регистарским таблицама за возила. Оне прве имале су недостатак да је емајл пуцао и отпадао кад га погоди неки камен (из праћке), док су друге остајале читке чак и после оштећења. Табла на слици ми не личи на пластику. На десној ивици види се да је рђа добро нагризла лим. Очигледно ју је неко освежио лаком. За похвалу.
Б. Гајић са шећерлемом...
Ммилован, Јуниор, Бук...Девојка из Косовске, Касина, М.З., В.А...
Бук, Гаврило, Девојка, три фртаља Касине...
У средини Изногуд, службени фотограф пленума...
У средини Падобранац....
Tačno, u pravu ste, nekada se govorilo ćevapćiči,i zvučalo je nekako starovremski. Kada je došlo do promene i zašto, ne znam. A da li neko zna?.
Pogledao sa Net i pronašao sledeće:
Корен речи (етимологија)
Назив ћевапчићи, ћевапи и ћевап изворно потичу из персијског језика, (перс. كباب - kebab, kebap, kabab, kebob, kabob, kibob, kebhav, kephav,qabab)[1] и у изворном облику су кориштене за месо које није печено већ пржено. Употреба истог назива у арапском језику највероватније потиче из арамејског (арам. כבבא - kabbābā), а који опет има корен у акадском језику (акад kabābu - оно што је изгорено, испрежено, угљенисано)[2]. У 14. веку се ћевап помиње као синоним за персијску реч (перс. tabahajah - јело које се састоји од испржених комадића меса). Помен ћевапа у персијском језику је чешћи у средњем веку, где се у сачуваним куварима из тог доба помиње у слислу месних кугли од млевеног пилећег или јагњећег меса. У новијем добу назив се асоцира са шишћевапом, који делом потиче од арапске речи (арап. شواء- shiwa - месо са роштиља).
[уреди]Историја
Иако корен садашњег назива јела потиче из неевропских језика, ово јело је присутно у Европи од античког времена. Најранија верзија ћевапа се помиње у Старој Грчкој, чак у 8. веку пне. Јело од меса у облику „обелиска“[3] се помиње у Хомеровој Илијади[4], Одисеји[5], као и у делима Аристофана[6], Ксенофонта[7] и Аристотела[8].
[уреди]
- У Србији ћевапчићи су нешто дужи, око 5, а некад и више cm, а традиционално се најбољи припремају у Лесковцу који је иначе познат по специјалитетима са роштиља, мада су познати и они у Новом Пазару. Не служе се у лепињи и не једу у ходу, као врста брзе хране, већ искључиво на тањиру, углавном са луком. У Лесковцу се називају ћевапчићи, што је само деминутив од речи ћевапи.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Ћевапчићиhttp://www.starosajmiste.info/sr/
... podvožnjak posle više nije zakrpljen, valjda će prethodne dve strane ipak da se pojave :)...