На првој слици су две куће саграђене у XIX веку. У кући десно на једној страни је био дућан, а на другој кафана позната
по добром јелу и пићу, Тричкова кафана. Водио ју је Илија Михаиловић Тричко.
Исте две куће у ширем окружењу почетка Теразија код Коларчеве улице. Обе слике су снимљене око 1909. године.
Изногуд је, нехотице, окачио једну слику која Радио-телеграфску станицу Београд-Раковица приказује од стране железничке пруге Београд-Ниш. Да бисте препознали делове комплекса радио станице означио сам емисиону зграду (РС), а десно од ње видите три стуба (пилона) који су носили жичану антену, која је била између њих разапета. Жица се на слици не види, због малог пресека.
Зграда данашњег Југословенског драмског позоришта подигнута је око 1865. године као Школа јахања - Мањеж,
у склопу Коњичке касарне, а на плацу оивиченим улицама Краља Милана, Ресавском, Немањином и Светозара
Марковића. Прва мапа је Шкаламерин план, направљен знатно касније, али показује објекте у том делу града
изграђене до 1862. године.
На Зарићевој мапи из 1878. године појављује се зграда Мањежа. Крагујевачка улица на мапи је Краља Милана.
А на мапи из 1884. године зграда се већ зове Манеж, или у свакодневном говору, Мањеж.
Још пре I светског рата дошло се на идеју да се у зграду усели позориште, али рат је то спречио. Крајем 1919. године,
"...за непуна три месеца...у четири напуштена зида празне сале за јахање, конструисана је једна позоришна сала,
акустична и ретко интимна." У зграду се усељава трупа Народног позоришта, које због ратних разарања није радило.
Наредне две године Мањеж ће бити једино позориште у граду.
Фотографија зграде из тог периода и цртеж Ирене Сретеновић даје бар неку слику како је зграда тада изгледала.
После обнове зграде Нардоног позоришта, Мањеж постаје његова друга сцена, названа Сала у Манежу. Тако је
било све до 11. септембра 1927. године када је дрвени Мањеж изгорео после представе Девојачка клетва.
По пројекту Николаја Краснова, после две године, подићи ће се нови Мањеж.
На главном прочељу је у природној величини стајало једанаест скулптура, а према Официрском дому још једна.
Рад вајара Војислава Ритомировића Шикопарије, фигуре су представљале поједине врсте уметности.
Две панораме са почетка тридесетих година приказују Мањеж и околне касарне Гардијског коњичког пука...
...и једна фотографија из велике великомокролушке Касинине колекције, поглед низ Светозара Марковића, ка Немањиној.
Позориште Мањеж прекида са радом 27. септембра 1931. године после одлуке да се зграда преуреди за потребе
Народне скупштине. Следећа слика је беседа Краља Александра Карађорђевића 1932. године у делимично
преуређеној сали Мањежа. На слици се виде и производи фирме "Пиротски ћилими, домаћа индустрија браће Гаротић".
Друга слика је заседање скупштине 1934. године.
Рад Народне скупштине довео је до хитног уређења околних површина. Већ 1931. године нестали су објекти касарне,
а подигнуте су још две зграде поред Мањежа, прва у којој се данас налази Факултет музичких уметности и друга
за потребе скупштинске жандармерије, касније мала сцена "Бојан Ступица".
Радови на парку, по пројекту инжењера Александра Крстића и архитекте А. Челпамбајева, завршени су 1934. године.
После више од шест година у неудобној дворани биоскопа Луксор (20. октобар), друга сцена Народног позоришта
се 1937. године вратила у Мањеж, јер се скупштина уселила у ново здање које се и данас користи. Ту ће се задржати
до почетка II светског рата.
Бедни сајт Југословенског драмског позоришта о свему овоме не нуди ништа, али преноси копију блога архитекте
Ђорђа Бобића.
Мала допуна овом лепом прилогу:
ово поставих давно на ССЦ, дал` је почетак рушења касарни, или уређење Немањине...
...цртеж Краснова...
...а овде је нека неуобичајена гужва, можда се људи разилазе после представе...
Браћа Радовановић, Михаило, Милан и Алекса, преводиоци научних и књижевних дела, синови
Маринка Радовановића, судије и Јелке, рођене Спужић. Најстарији брат Михаило је у својој 23. години
изабран за члана Друштва српске словесности 1863. године. Сва тројица умрли су у својим двадесетим
годинама. Капела породице Радовановић саграђена је 1882. године на Ташмајданском гробљу
по пројекту Александра Бугарског. Заједно са три брата у капели је сахрањена и једна од три сестре,
Катарина. Савременици су је сматрали једном од најобразованијих девојака у Београду.
Цртеж Луке Младеновића из 1926. године.
Капела се приближно налазила на месту данашње трамвајске окретнице код цркве светог Марка. Снимио Милан Шимић са терасе
зграде ресторана Мадера, 1939. године. Капела се назире лево од цркве.
Још неколико слика из разних периода...
Капела је требало да буде порушена одмах по почетку изградње цркве светог Марка али је то општина спречила,
да би 1940. године ипак била срушена. Породица је однела уметничке предмете из капеле, а посмртни остаци
Радовановића су пренети на Ново гробље.
Фотографија непосредно после рушења.
Народни музеј у својој збирци поседује портрете Миахила, Милана и Алексе Радовановића, рад Стеве Тодоровића.
Претпоставља се да су то исти портрети који су некад красили унутрашњост капеле. Народни музеј је затворен од 2003. године.
Оригинално Дедиње се простирало на падинама Топчидерског брда јужно од данашњих улица Теодора Драјзера и Љутице Богдана према Бањици, западно од Бањичке шуме и источно од долине Топчидерске реке. Последњих деценија се појам Дедиња проширио на север све до Сењака, Мостара и Прокопа.
Пише Милан Ђ. Милићевић: "Оно брдо које се међу падином Мокрог луга и долином Топчидерске реке,
најлак спушта ка Сави, зове се Дедија или Дедина. Било је једно мање брдашце које се звало Мала Дедија,
па је то брдашце раскопано кад се градио пут у Топчидер. Тако се има Мала Дедија изгубило, а остало
само име Дедија или Дедина. То је оно брдо где су данас виногради и летњиковци Ђоке Симића,
Н. З. Поповића, браће Ђорђевића, Рајовића, Ђурића, Павловића и других Београђана. У новије време
ретко се и чује има Дедија или Дедина, него се обично назива Топчидерско брдо."
Кад смо већ на Дедињу, две сличице породичне куће Александра Дерока, изграђене 1936. године
у улици Доктора Јована Данића 3. Кућа је грађена од ока, да би се опонашало аутентично народно
неимарство.
На истом блоку, на адреси Толстојева 25 је опет Дероково дело, кућа Обрада Симића, изграђена 1931. год.
Да ли је могуће да је ово сунчани сат на прочељу? У кући је данас Египатска амбасада.
Одмах до претходне куће попречно иде улица Миленка Веснића. На бројевима 6 и 8 су ове две мени непознате виле, већ постављане раније.
... da ne bude samo VML, evo i malo Kasine, al one sporedne, Terazijske 8) ...
по добром јелу и пићу, Тричкова кафана. Водио ју је Илија Михаиловић Тричко.
Исте две куће у ширем окружењу почетка Теразија код Коларчеве улице. Обе слике су снимљене око 1909. године.
у склопу Коњичке касарне, а на плацу оивиченим улицама Краља Милана, Ресавском, Немањином и Светозара
Марковића. Прва мапа је Шкаламерин план, направљен знатно касније, али показује објекте у том делу града
изграђене до 1862. године.
На Зарићевој мапи из 1878. године појављује се зграда Мањежа. Крагујевачка улица на мапи је Краља Милана.
А на мапи из 1884. године зграда се већ зове Манеж, или у свакодневном говору, Мањеж.
Још пре I светског рата дошло се на идеју да се у зграду усели позориште, али рат је то спречио. Крајем 1919. године,
"...за непуна три месеца...у четири напуштена зида празне сале за јахање, конструисана је једна позоришна сала,
акустична и ретко интимна." У зграду се усељава трупа Народног позоришта, које због ратних разарања није радило.
Наредне две године Мањеж ће бити једино позориште у граду.
Фотографија зграде из тог периода и цртеж Ирене Сретеновић даје бар неку слику како је зграда тада изгледала.
После обнове зграде Нардоног позоришта, Мањеж постаје његова друга сцена, названа Сала у Манежу. Тако је
било све до 11. септембра 1927. године када је дрвени Мањеж изгорео после представе Девојачка клетва.
По пројекту Николаја Краснова, после две године, подићи ће се нови Мањеж.
На главном прочељу је у природној величини стајало једанаест скулптура, а према Официрском дому још једна.
Рад вајара Војислава Ритомировића Шикопарије, фигуре су представљале поједине врсте уметности.
Две панораме са почетка тридесетих година приказују Мањеж и околне касарне Гардијског коњичког пука...
...и једна фотографија из велике великомокролушке Касинине колекције, поглед низ Светозара Марковића, ка Немањиној.
Позориште Мањеж прекида са радом 27. септембра 1931. године после одлуке да се зграда преуреди за потребе
Народне скупштине. Следећа слика је беседа Краља Александра Карађорђевића 1932. године у делимично
преуређеној сали Мањежа. На слици се виде и производи фирме "Пиротски ћилими, домаћа индустрија браће Гаротић".
Друга слика је заседање скупштине 1934. године.
Рад Народне скупштине довео је до хитног уређења околних површина. Већ 1931. године нестали су објекти касарне,
а подигнуте су још две зграде поред Мањежа, прва у којој се данас налази Факултет музичких уметности и друга
за потребе скупштинске жандармерије, касније мала сцена "Бојан Ступица".
Радови на парку, по пројекту инжењера Александра Крстића и архитекте А. Челпамбајева, завршени су 1934. године.
После више од шест година у неудобној дворани биоскопа Луксор (20. октобар), друга сцена Народног позоришта
се 1937. године вратила у Мањеж, јер се скупштина уселила у ново здање које се и данас користи. Ту ће се задржати
до почетка II светског рата.
Бедни сајт Југословенског драмског позоришта о свему овоме не нуди ништа, али преноси копију блога архитекте
Ђорђа Бобића.
Мала допуна овом лепом прилогу:
ово поставих давно на ССЦ, дал` је почетак рушења касарни, или уређење Немањине...
...цртеж Краснова...
...а овде је нека неуобичајена гужва, можда се људи разилазе после представе...
Значи, сутра од 19 код Тозе? Долазим!
Маринка Радовановића, судије и Јелке, рођене Спужић. Најстарији брат Михаило је у својој 23. години
изабран за члана Друштва српске словесности 1863. године. Сва тројица умрли су у својим двадесетим
годинама. Капела породице Радовановић саграђена је 1882. године на Ташмајданском гробљу
по пројекту Александра Бугарског. Заједно са три брата у капели је сахрањена и једна од три сестре,
Катарина. Савременици су је сматрали једном од најобразованијих девојака у Београду.
Цртеж Луке Младеновића из 1926. године.
Капела се приближно налазила на месту данашње трамвајске окретнице код цркве светог Марка. Снимио Милан Шимић са терасе
зграде ресторана Мадера, 1939. године. Капела се назире лево од цркве.
Још неколико слика из разних периода...
Капела је требало да буде порушена одмах по почетку изградње цркве светог Марка али је то општина спречила,
да би 1940. године ипак била срушена. Породица је однела уметничке предмете из капеле, а посмртни остаци
Радовановића су пренети на Ново гробље.
Фотографија непосредно после рушења.
Народни музеј у својој збирци поседује портрете Миахила, Милана и Алексе Радовановића, рад Стеве Тодоровића.
Претпоставља се да су то исти портрети који су некад красили унутрашњост капеле. Народни музеј је затворен од 2003. године.
Оригинално Дедиње се простирало на падинама Топчидерског брда јужно од данашњих улица Теодора Драјзера и Љутице Богдана према Бањици, западно од Бањичке шуме и источно од долине Топчидерске реке. Последњих деценија се појам Дедиња проширио на север све до Сењака, Мостара и Прокопа.
Пише Милан Ђ. Милићевић: "Оно брдо које се међу падином Мокрог луга и долином Топчидерске реке,
најлак спушта ка Сави, зове се Дедија или Дедина. Било је једно мање брдашце које се звало Мала Дедија,
па је то брдашце раскопано кад се градио пут у Топчидер. Тако се има Мала Дедија изгубило, а остало
само име Дедија или Дедина. То је оно брдо где су данас виногради и летњиковци Ђоке Симића,
Н. З. Поповића, браће Ђорђевића, Рајовића, Ђурића, Павловића и других Београђана. У новије време
ретко се и чује има Дедија или Дедина, него се обично назива Топчидерско брдо."
Кад смо већ на Дедињу, две сличице породичне куће Александра Дерока, изграђене 1936. године
у улици Доктора Јована Данића 3. Кућа је грађена од ока, да би се опонашало аутентично народно
неимарство.
На истом блоку, на адреси Толстојева 25 је опет Дероково дело, кућа Обрада Симића, изграђена 1931. год.
Да ли је могуће да је ово сунчани сат на прочељу? У кући је данас Египатска амбасада.
Одмах до претходне куће попречно иде улица Миленка Веснића. На бројевима 6 и 8 су ове две мени непознате виле, већ постављане раније.