Zapanjen sam! Ove tri velike vanzemaljske letilice koje su se nadčulno spustile kod „Ruskog cara“ pravo su mi otkrovenje. Sav sam zbunjet. Pa, jel’ moguće da ste vi, dragi moj gos’n Kasina, snimili ih baš u času kad’ su se meko spustile jedna pored druge. Praćajte odma’ fotos (ud’rite „iz Zbirke Kasina“ – autorisanja radi, jel’te, da se zna), strogo po nekome, pa na ruke nekoj sveckoj agenciji – pare ima da namlatite! Mož’ jos usput da oborite i kopernikansku naučnu teoriju Sunčevog sistema. Eeee, nema ni’ više naše ovekovečene kafane „Ruski car“ a nestale su i sve okolne zgrade sa Pozorišniog trga. Cela okolina. Tužno, u stvari, tragedija jedna, eto šta je! Pa jel’ su baš sve zbrisali? Imate li i vazdušne snimke? Auuuuuuuuu... !
Oni su se, znate, ako dobro cenim perspektivu, spustili negde oko Delijske česme. Jer ovaj ne može da trči i menja stav i poziciju u ovakvom stanju – on je bio i ostao kod „Cara“. Bre ljudi, nigde ni jedne zgrade (ni traga od „Gece Kona“) , samo se neki ljudi motaju oko letilica, razgledaju valjda – na volj im? Ma’ jel’ ono medju njima Vukoman? – znači, živ je! osevapio se! Gde je nekada bio početak knez-Mihajlove, totalno je neprepoznatljivo. Eto to je, recimo, za forenzičare! Mož’ će’ postanemo neka nji’ova prefektura. Pa ’el moguće, bre, da je ovaj balavander ( naravno, uz izvinjenje, moliću fino, g-dinu vanzemaljacu, ET – pros’ sam čovek ), u položaju džudo zahvata sa ovom svojom nabreklinom, u stvari, bio ubačeni vanzemaljac? Ubacili nam ga. Možda nam nešto poručuje? Delov’o mi je k’o neka okultna zver – ali delikventska. Nekakva paganska radost izbijala je iz njega. Može biti da je to neki nji’ov napev likovanja? Možda je on i ranije, dok je grad još bio nedirnut, ceremonijalno poručivao na nji’ovom jeziku da će ni satru centar sa okolinom. Šatro, da se blagovremeno evakuišemo. Samo mi nismo shvatali šta je on poručivao. A sad mora Beograd ponovo da naseljavamo.
Nestali su oni najlepši delovi grada, najlepse kafane, pa crkve – sve kremirano do temelja, do temelja. Za njih su to bile samo lažne ruine vremena. Što se ne spustiše negde u Košutnjak, Barič ili Kijevo ( odmah pored jezera, imali bi vodu na korak ). Nema, brate mili, svet sposobnost uviđanja, da uvidi jednom. Odavno sam ja sumnjao na to. Eeee, bilo me je slusati za vremena al’ ... eto, ne dade mi se ( a i ko bi mi verovao ). Nego, nešto mlogo mali' prozorčića imaju ovi poveliki im „leteći tanjiri“. Što, brate, ne viknu dva - tri veća prozora i mirna Bačka, što da se nadgviruju, imali bi i vise svetla? Paz’te, milosti prosim, evo seti' se tek sad, znate!; a ko je vama rek’o uvaženi i štovanja vredni kreposni gos’n Kasina, da snimate onoga kod „Ruskog cara“. Znali ste unapred! Nemoj da me pogrešno shvatite, ovaj ... povlačim ono što sam ranije postovao, znate. Šala, dozvol’cete, znate! Vi ste izgleda s njima ... ovaj, ... kako da vi reknem, ... ... pritvor’te vrata! ... ... dakle, ako treba tuj sam prvi, stojim vi dobar, i da pomognem, i da platim ako treba, evo, šta košta?, ... ’ma uzim’o sam časove iz svih jezika ... imam isplaniranu mrežu hodnika ... povlačim ono što sam ranije postov'o. Pokorno ve pozdravljam, mili Kasina, a i vi ne zaboravite da pozdravite ljubljenog gos’n Vukomana ( gos’n Vukomane, eve, pozdravljam Ve’! ). Ma znao sam, bre, da ste obojica nji’ovi. A i moj otac i žena’mi vika’u, ovaj, da ..... gradjank
Саграђена 1935. године. Новију слику поставио раније mmilovan.
Зграда је никла на месту ове куће лево са Јеремијине фотографије сликане између 1929. и 1932. године.
Напред се види угао са Молеровом, где се Његошева некад завршавала.
Угао улица Албанске споменице и Никодима Милаша. Радионица и стамбена зграда Солид Петра Jанковића.
Подигнута од 1931. до 1933. године. Метална радионица Солид запошљавала је у просеку 25 радника,
а већина је и становала у згради. Пројектант зграде: Јан Дубови.
Рељеф на згради који и данас постоји вероватно говори о години оснивања и гашења Јанковићеве фирме.
Зграда је једно време била седиште штампарског предузећа Јован Поповић, данас је ту смештена фирма Графопројект.
Чиста знатижеља,кућа је тотално запуштена и пуна мачака.У дворишту је прелеп ауто,мотор позади,непозната марка.Наравно сам ауто нисам сликао,пошто сам био са клинцима који су ми бежали по Врачару и крили се по улазима.Љуби их тата...
Ovo je potpuno fascinantno otkrice, mnogo hvala. Po prvi put se pominje ime arhitekte M. Jovanovica, koji je ocigledno bio zaposlen u vojsci. Pretpostavljam da je to "drugi" M. Jovanovic u odnosu na arhitektu Milutina Jovanovica koji je u to doba radio dosta privatnih zgrada po Beogradu.
Steta sto ova zgrada i dan danas podseca na rusevinu, jer nije obnovljena posle bombardovanja u celosti. Za mene je to jedna od najznacajnijih zgrada predratnog Beograda/Zemuna, i svakako jedno od najznacajnijih dela srpske arhitekture iz opusa arhitekte Brasovana. Toliko znacenja, toliko simbolike, toliko prvoklasnih detalja. Brasovan se pokazao kao izuzetan poznavalac modernih tendencija koje je oplemenio svojim veoma posebnim pristupom. Ulazna kapija objekta (sa ulice) je citava poezija cudesnih ekspresionistickih oblika, zaobljenih i kubicnih formi, kratkih stubica koji se nalaze izmedju dvaju ploca ulaza... Neponovljivo...
Nije preterano poveznano sa ovim prelepim slikama, ali moram da primetim da mi nikada nece biti jasna savremena politika vracanja naziva ulica. Koliko mi je poznato, vecina ulica koje imaju puna imena i prezimena licnosti koje nose, pre rata su imale sasvim drugi oblik. Tako je na primer, Ilije Garasanina bila samo Garasaninova, Zmaj Jovina bila je Zmajeva (ove ulicce bile su razlicite od danasnjih) a u slucaju Nikodima Milasa, ulica je nosila naziv Milaseva. Koliko razaznajem datu problematiku, ranije se, ipak, racunalo, sa odredjenom elementarnom kulturom i cinjenicom da pojedine licnosti nacionalne istorije nece predstavljati problem za razaznavanje, ukoliko se nazovu samo prezimenom. Pasiceva je bila Pasiceva, a ne ulica Nikole Pasica, Spasiceva se bas tako zvala, a ne ulica Nikole Spasica itd, itd.
Zbog cega se danas radi drugacije, ne znam. Verovatno je u pitanju inat, neobavestenost ili cak poriv da se po svaku cenu bude drugaciji "od vremena onog". Slicno je ucinjeno sa nazivom Kolarcevog narodnog univerziteta., ali su se ovde uplasili da bi problem mogao biti u razumevanju onog "narodni" (valjda je zvucalo isuvise komunistcki) pa su se brze bolje dosetili da sve to promene u Dvorana Kolarceve zaduzbine (ili Dvorana zaduzbine Ilije M. Kolarca).
Spomenuh ulice, pa moram da primetim da mi je jos manje jasna praksa onog "dvojnog" vracanja naziva, kakve imaju ulice Knjeginje Ljubice i Zmaj Jovina, kao i 27. Marta i Kraljice Marije. Solomonsko resenje (i potreba da se, valjda, nikako ne "povrede" necija osecanja, sta li) samo je naizgled logicno. Naime, kucni brojevi su zadrzani na identicnim pozicijama, pa tako ulica Kraljice Marije pocinje od neke dvocifrene vrednosti, a zavrsava se trocifrenom. Cudo kakvo smo samo mi u stanju da napravimo...
Морам да приметим да је уследила ерозија Карабураца, некако запостависмо Палилулу. Захваљујући мом другару Игору (са Робиновом маском) ево једне фотографије из Хомољске улице од пре педесет година, жестоки момци београдског асфалта на претечама ролера, ролшуама (молим језички верзираније форумаше да ме исправе по питању правилног имена овог "гаџета"):
С обзиром на велико интересовање које је овде измамила ред је да кажемо коју и о даљој судбини ове школе која је остала на Сењаку уместо пресељене "Бранко Радичевић", а која је поново имала једног Бранка у имену: овог пута уместо (одесељеног) романтичарског песника Радичевића, школа добија ново име занатског шегрта из краја, комунисте Бранка Параћа, који је погинуо у грађанском рату у Србији 1942. године у обрачуну са четницима негде у близини Ваљева...
С обзиром да се у оближњој улици Василије Гаћеше (данас Љубе Јовановића) још 1961. године наменски изградила нова школска зграда, која иницијално носи име "Бранко Параћ", обе зграде се након одсељења "Радичевића" деле на "Горњу школу Бранко Параћ" (то је ова госн Дундова, на овим сликама) и "Доњу школу Бранко Параћ" у В.Гаћеше, тик уз манастир Ваведење.
За разлику од госн Дунда, ја сам ишао у доњи Параћ. Школу су похађали у то време и унук Јосипа Броза-Тита, као и деца многих народних хероја и највиших политичара те епохе (О.Карабега, Цвијетина Мијатовића...). Приликом великих празника, углавном 25. маја, имали смо као деца прилику да из прве руке слушамо ратне приче високих гостију који су долазили да нам увеличају догађај.
Мој друг С. Ристић, син чувеног београдског архитекте, и унук предратног професора који је саградио кућу на Сењаку још 1935. године, често нам је говорио да његови код куће и даље "одбијају да прихвате" да он иде у школу која носи име Бранка Параћа, сењачког мангупа који је његовом деди пре рата "украо мотор испред куће и слупао га у Васе Пелагића"...
Поштовани господине Гајићу, Ваш напис о школама „Бранко Параћ“ побудио је велико интересовање код мене. Дуго нисам знао шта се ту догађало. Кад су ми неки другови или познаници рекли да су њихови синови ишли у исту школу као и ја, мислио сам да је све остало као што је некад било. Тек кад сам потражио своју некадашњу школу на интернету, видео сам да jeона далеко од свог некадашњег места. Захваљујући дискусијама последњих дана поново сам се запослио овим питањем, а Ваши подаци постали су врло драгоцени за мене и дошао сам у нову фазу претраживања.
Морам да Вам признам да сам се већ у почетку сукобио са појмом „Сењак“ што ми је отежавало сређивање неких других појмова. У време мог детињства „Сењаком“ се називао део Београда од Мостарске раскрснице па негде до близу Шест топола, а узбрдо „пар корака“ даље од Ситничке и Улице Косте Главинића. Оно даље на горе звало се Топчидерско Брдо , које се после још финије делило на мање крајеве. Некадашња школа „Бранко Радичевић“ , као и њене претече, сматрале су се топчидерским школама. Да би забуна била још већа, некада је постојала Сењачка основна школа одмах изнад Сењачке пијаце (не знам шта се десило са њом).
Данашња ситуација на терену у Улици Петра Чајковског јасно се види на плану В92:
У згради некадашње школе „Бранко Радичевић“ данас се налази нека спортска гимназија (појма немам зашта је то добро). „Нова“ на овом земљишту је зграда основне школе (наводно подигнута 1956.) у којој се од 1967. налази основна школа за децу са менталним сметњама у развоју „Антон Скала“. У историјату ове школе http://www.askala.edu.rs/istorijat.htm
не види се да се она икад звала по сењачком скојевцу Бранку Параћу. Тако нисам могао да уђем у траг „горњој“ школи.
Основна школа у Улици Љубе Јовановића била ми је потпуно непозната. Потражио сам податке на Интернету. Основана је 1959. године. 1972. године, по исељењу школе „Бранко Радичевић“ добија школа „Бранко Параћ“ на коришћење и зграду те школе у Улици Петра Чајковског, да би ту зграду 2002. године уступила Спортској гимназији. И још један податак: 1993. име школе се мења у „Стефан Немања“. Могу сад срца породице Вашег друга С. Ристића (као и моје срце) да буду на месту.
Има још нешто:
Према свим индицијама Ваш друг С. Ристић се зове по деди Светомир, а отац му је Вукан Ристић, мој школски друг из ОШ „Бранко Радичевић“. Вукана сам већ поменуо пре неколико дана, постављајући две фотографије ученика мог некадашњег разреда. Прву ђушку добио сам управо од Вукана, а и прво казнено стајање у ћошку обавио сам заједно са Вуканом. А и наши очеви су се врло добро познавали и били пријатељи. Док је мој отац седео у клупама Српске гимназије у Болијеу (Француска, 1917 – 1919.), Вуканов отац, професор Ристић (у то време студент) предавао му је латински. Ристићи су становали повише виле др. Рајса „Добро Поље“, по којој се звао цео тај део Топчидерског Брда.
Надам се да ћете потврдити тачност ове моје хипотезе и радоваћу се томе што је свет тако мали.
Р. Ѕ. Да ли је О. Карабег Омер Карабег са РТС и Радија Слободна Европа?
Само за нашег Падобранца:
Зграда је никла на месту ове куће лево са Јеремијине фотографије сликане између 1929. и 1932. године.
Напред се види угао са Молеровом, где се Његошева некад завршавала.
Подигнута од 1931. до 1933. године. Метална радионица Солид запошљавала је у просеку 25 радника,
а већина је и становала у згради. Пројектант зграде: Јан Дубови.
Рељеф на згради који и данас постоји вероватно говори о години оснивања и гашења Јанковићеве фирме.
Зграда је једно време била седиште штампарског предузећа Јован Поповић, данас је ту смештена фирма Графопројект.
Само за нашег Падобранца:
Ovo je potpuno fascinantno otkrice, mnogo hvala. Po prvi put se pominje ime arhitekte M. Jovanovica, koji je ocigledno bio zaposlen u vojsci. Pretpostavljam da je to "drugi" M. Jovanovic u odnosu na arhitektu Milutina Jovanovica koji je u to doba radio dosta privatnih zgrada po Beogradu.
Steta sto ova zgrada i dan danas podseca na rusevinu, jer nije obnovljena posle bombardovanja u celosti. Za mene je to jedna od najznacajnijih zgrada predratnog Beograda/Zemuna, i svakako jedno od najznacajnijih dela srpske arhitekture iz opusa arhitekte Brasovana. Toliko znacenja, toliko simbolike, toliko prvoklasnih detalja. Brasovan se pokazao kao izuzetan poznavalac modernih tendencija koje je oplemenio svojim veoma posebnim pristupom. Ulazna kapija objekta (sa ulice) je citava poezija cudesnih ekspresionistickih oblika, zaobljenih i kubicnih formi, kratkih stubica koji se nalaze izmedju dvaju ploca ulaza... Neponovljivo...
Nije preterano poveznano sa ovim prelepim slikama, ali moram da primetim da mi nikada nece biti jasna savremena politika vracanja naziva ulica. Koliko mi je poznato, vecina ulica koje imaju puna imena i prezimena licnosti koje nose, pre rata su imale sasvim drugi oblik. Tako je na primer, Ilije Garasanina bila samo Garasaninova, Zmaj Jovina bila je Zmajeva (ove ulicce bile su razlicite od danasnjih) a u slucaju Nikodima Milasa, ulica je nosila naziv Milaseva. Koliko razaznajem datu problematiku, ranije se, ipak, racunalo, sa odredjenom elementarnom kulturom i cinjenicom da pojedine licnosti nacionalne istorije nece predstavljati problem za razaznavanje, ukoliko se nazovu samo prezimenom. Pasiceva je bila Pasiceva, a ne ulica Nikole Pasica, Spasiceva se bas tako zvala, a ne ulica Nikole Spasica itd, itd.
Zbog cega se danas radi drugacije, ne znam. Verovatno je u pitanju inat, neobavestenost ili cak poriv da se po svaku cenu bude drugaciji "od vremena onog". Slicno je ucinjeno sa nazivom Kolarcevog narodnog univerziteta., ali su se ovde uplasili da bi problem mogao biti u razumevanju onog "narodni" (valjda je zvucalo isuvise komunistcki) pa su se brze bolje dosetili da sve to promene u Dvorana Kolarceve zaduzbine (ili Dvorana zaduzbine Ilije M. Kolarca).
Spomenuh ulice, pa moram da primetim da mi je jos manje jasna praksa onog "dvojnog" vracanja naziva, kakve imaju ulice Knjeginje Ljubice i Zmaj Jovina, kao i 27. Marta i Kraljice Marije. Solomonsko resenje (i potreba da se, valjda, nikako ne "povrede" necija osecanja, sta li) samo je naizgled logicno. Naime, kucni brojevi su zadrzani na identicnim pozicijama, pa tako ulica Kraljice Marije pocinje od neke dvocifrene vrednosti, a zavrsava se trocifrenom. Cudo kakvo smo samo mi u stanju da napravimo...
С обзиром да се у оближњој улици Василије Гаћеше (данас Љубе Јовановића) још 1961. године наменски изградила нова школска зграда, која иницијално носи име "Бранко Параћ", обе зграде се након одсељења "Радичевића" деле на "Горњу школу Бранко Параћ" (то је ова госн Дундова, на овим сликама) и "Доњу школу Бранко Параћ" у В.Гаћеше, тик уз манастир Ваведење.
За разлику од госн Дунда, ја сам ишао у доњи Параћ. Школу су похађали у то време и унук Јосипа Броза-Тита, као и деца многих народних хероја и највиших политичара те епохе (О.Карабега, Цвијетина Мијатовића...). Приликом великих празника, углавном 25. маја, имали смо као деца прилику да из прве руке слушамо ратне приче високих гостију који су долазили да нам увеличају догађај.
Мој друг С. Ристић, син чувеног београдског архитекте, и унук предратног професора који је саградио кућу на Сењаку још 1935. године, често нам је говорио да његови код куће и даље "одбијају да прихвате" да он иде у школу која носи име Бранка Параћа, сењачког мангупа који је његовом деди пре рата "украо мотор испред куће и слупао га у Васе Пелагића"...
Поштовани господине Гајићу, Ваш напис о школама „Бранко Параћ“ побудио је велико интересовање код мене. Дуго нисам знао шта се ту догађало. Кад су ми неки другови или познаници рекли да су њихови синови ишли у исту школу као и ја, мислио сам да је све остало као што је некад било. Тек кад сам потражио своју некадашњу школу на интернету, видео сам да je она далеко од свог некадашњег места. Захваљујући дискусијама последњих дана поново сам се запослио овим питањем, а Ваши подаци постали су врло драгоцени за мене и дошао сам у нову фазу претраживања.
Морам да Вам признам да сам се већ у почетку сукобио са појмом „Сењак“ што ми је отежавало сређивање неких других појмова. У време мог детињства „Сењаком“ се називао део Београда од Мостарске раскрснице па негде до близу Шест топола, а узбрдо „пар корака“ даље од Ситничке и Улице Косте Главинића. Оно даље на горе звало се Топчидерско Брдо , које се после још финије делило на мање крајеве. Некадашња школа „Бранко Радичевић“ , као и њене претече, сматрале су се топчидерским школама. Да би забуна била још већа, некада је постојала Сењачка основна школа одмах изнад Сењачке пијаце (не знам шта се десило са њом).
Данашња ситуација на терену у Улици Петра Чајковског јасно се види на плану В92:
У згради некадашње школе „Бранко Радичевић“ данас се налази нека спортска гимназија (појма немам зашта је то добро). „Нова“ на овом земљишту је зграда основне школе (наводно подигнута 1956.) у којој се од 1967. налази основна школа за децу са менталним сметњама у развоју „Антон Скала“. У историјату ове школе http://www.askala.edu.rs/istorijat.htm
не види се да се она икад звала по сењачком скојевцу Бранку Параћу. Тако нисам могао да уђем у траг „горњој“ школи.
Основна школа у Улици Љубе Јовановића била ми је потпуно непозната. Потражио сам податке на Интернету. Основана је 1959. године. 1972. године, по исељењу школе „Бранко Радичевић“ добија школа „Бранко Параћ“ на коришћење и зграду те школе у Улици Петра Чајковског, да би ту зграду 2002. године уступила Спортској гимназији. И још један податак: 1993. име школе се мења у „Стефан Немања“. Могу сад срца породице Вашег друга С. Ристића (као и моје срце) да буду на месту.
Има још нешто:
Према свим индицијама Ваш друг С. Ристић се зове по деди Светомир, а отац му је Вукан Ристић, мој школски друг из ОШ „Бранко Радичевић“. Вукана сам већ поменуо пре неколико дана, постављајући две фотографије ученика мог некадашњег разреда. Прву ђушку добио сам управо од Вукана, а и прво казнено стајање у ћошку обавио сам заједно са Вуканом. А и наши очеви су се врло добро познавали и били пријатељи. Док је мој отац седео у клупама Српске гимназије у Болијеу (Француска, 1917 – 1919.), Вуканов отац, професор Ристић (у то време студент) предавао му је латински. Ристићи су становали повише виле др. Рајса „Добро Поље“, по којој се звао цео тај део Топчидерског Брда.
Надам се да ћете потврдити тачност ове моје хипотезе и радоваћу се томе што је свет тако мали.
Р. Ѕ. Да ли је О. Карабег Омер Карабег са РТС и Радија Слободна Европа?