Ја ћу сада лепо да искористим ову прозивку.

Данас ће бити фина посета форуму, можда и рекордна. Нико од нових чланова се неће враћати уназад скоро 4000 страна,
јер је то постало неизводљиво. Следи да се слике на форуму више не могу делити на оне које су "биле" и на оне које "нису биле",
јер тако форум упада у замку да се радије постави слика дрвета из парка, јер "није била", а кључни призори града чекају месецима
да их неко спомене, најчешће случајно. Форум има смисла само ако се обраћа онима који тек долазе. Јасно је да више нећу
обраћати пажњу на то да ли је нека слика била или није.

Да ово не буде празан пост...

Ресторан Ница на Новом Београду зими, средина тридесетих година.




Исто место током лета.

Говорићемо о кући на углу Палмотићеве и Мајке Јевросиме, коју је обрадио Бук.
Палмотићева улица је некада носила име Поштанска, а приземна кућа, која се налазила на истом месту носила је број 9.
Први документ, који имамо а који се односи на ово место је "сведочанство" из маја 1971. године. Ту пише да је капетан Миленко Матић продао плац Анастасији, супрузи  Живка Христића.  
Анастасија је овај плац 27. априла 1881. године продала професору Борославу Тодоровићу, оснивачу Економске школе. Тодоровић је на овом месту сазидао приземну кућу.
ПрофесорТодоровић је 19. јануара 1902. плац и кућу поклонио као мираз својој кћери Љубици, приликом удаје за Душана Пешића, који је касније постао ђенерал.



Плац и кућу је од ђенерала Пешића, 11. марта 1933. године, за 700.000 динара, купио Крсто Анђић, представник француске фирме ТеСаФи (Telegraphie Sans Fils), која је добила концесију за изградњу велике радио-телеграфске станице у Раковици. Анђић је срушио приземну кућу и сазидао зграду са више станова, намењених рентирању. У једном од станова живео је сам Анђус. Данас ту живи његов унук, који нам је документа дао на увид.



Инжињер Крсто Анђус (1890-1972)

И ја сам гладан...

    

Драги колега Путниче, заборављаш нашег Касину, који се упорно придржава менија: и даље се сабајле појављује са "кобајама". Додуше, лаконски, без речи описа радње, али то је већ ствар стила, егзекуције. Човек мисли да једна слика вреди више од хиљаду речи.
Па онда, Франческо, доктор форензике; ммилован, поета модерне; Врумде, артиста и фејслифтер сликовне грађе; група илегалаца "Бети Буп" из Другог светског рата (ББ, Баук и Бане Гајић)... Заборависмо Душана Напијала, који нас је и овог лета запањио количинама старих фотографија које је најпре постовао, па их  онда испоклањао музејима и архивима у унутрашњости.
Дакле није све тако црно...

Сећам се још неких, да их не именујем, који су почели на исти начин, и по томе били познати, али су одустали од такве праксе кад су схватили да то није у моди, да је интересатније ако се позавађамо, него ако покажемо неку смислену ПРИЧУ, која је илустрована неким новим сликама о старом времену...
Ако ћемо поштено, није било ни неке подршке. Било је интересантније пронаћи неку "грешку" у таквој презентацији, макар словну, ако не суштинску. Резултат: људи су одустајали, један по један.

Лепо је што су млади започели овај летњи плес, а и ми старији, ако смо паметни, требало би да се поватамо.

У коло, а не за гуше...

Ја сам овде њуби. Не знам процедуру. Где сви, ту бих и ја.


Дринчићева 2а-4, стамбена зграда подигнута 1955. године, арх. Михаило Јанковић.




Данас.