Prelepa predratna slika ove škole koja je tada izgledala veoma zanimljivo, dok je danas nadzidana čime je uništen njen upečatljiv krov koji je ujedno i bio jedan od glavnih arhitektonskih motiva građevine. Školu je projektovao arhitekta Rajko Tatić kao službenik tehničkog odeljka beogradske opštine. Tatićev sin Darko, ugledni dramski reditelj i profesor fakulteta dramskih umetnosti u penziji, minuciozno čuva gomilu uspomena na delatnost svog oca u jednoj od najznačajnijih arhitektonskih zaostavština viđenih na "ovim našim prostorima".
Prelepa predratna slika ove škole koja je tada izgledala veoma zanimljivo, dok je danas nadzidana čime je uništen njen upečatljiv krov koji je ujedno i bio jedan od glavnih arhitektonskih motiva građevine. Školu je projektovao arhitekta Rajko Tatić kao službenik tehničkog odeljka beogradske opštine. Tatićev sin Darko, ugledni dramski reditelj i profesor fakulteta dramskih umetnosti u penziji, minuciozno čuva gomilu uspomena na delatnost svog oca u jednoj od najznačajnijih arhitektonskih zaostavština viđenih na "ovim našim prostorima".
Миловане, само мала корекција: ово није предратна слика школе, на прочељу се, ако боље погледаш, вијори застава Трећег рајха са све свастиком у средини! Дакле, слика је окупацијска.
Ова школа је била изузетно јако брањени пункт током битке за Београд октобра 1944-е, и око ње су се водиле огорчене борбе Немаца и совјетских војника, углавном. Прелазила је неколико пута из руке у руку, и остала је незаузета и након што су Црвена армија и НОВЈ освојили читав остатак Београда. Са ове тачке је брањена одступница "Борбеној групи Витман" која је држала положаје у чукаричкој Шећерани, све до 22. октобра 1944.
Погинули совјетски војници, углавном Украјинци, су били сахрањени прекопута школе, у данашњем парку, тик изнад садашњег тротоара Пожешке улице - тачно на оном месту где се данас налази споменик борца са аутоматом у рукама, иначе пролазницима све теже видљив због густих четинара на ивици тог парка...
Летња позорница, подигнута 1947. год., архитекта Рајко Татић, средином седамдесетих престаје да се користи.
Две слике из Заоставштине Рајка Татића...
Поздрав нашем новом члану Буку!
Како не знам да ли је пратио од почетка дешавања на овом форуму, ето згодне прилике да га упознамо са нашим разговорима везаним за ову изузетно занимљиву тему...
"Odmah posle oslobođenja Beograda, nove vlasti su prema arhivski utemeljenim procenama, likvidirale između pet i sedam hiljada „narodnih neprijatelja“.
Glavni grad bio je označen kao centar srpske reakcije u očima vodećih komunista i sa posebnom pažnjom ga je trebalo očistiti od svih „nenarodnih elemenata“.
Odmah nakon ulaska partizana sredinom oktobra 1944. godine, započet je obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu.
- Većina žrtava likvidirana je bez presude, a samo za jedan deo stradalnika, fingirane presude su po nalogu Ozne, izricane posle streljana - objašnjava za „Novosti“ mr Srđan Cvetković, saradnik istraživač Instituta za savremenu istoriju.
„Divlja čišćenja“ obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, po pravilu bez pisanih tragova.
Glavni grad je bio izdeljen na 16 rejona i svaki je imao svoj zatvor u čijoj blizini su bila strelišta i tajne grobnice, koje ni dan-danas nisu pronađene i otkopane. Komisijske „presude“ bile su po kratkom postupku - Banjica ili streljanje!
Egzekucije su bile noću u potaji!
Kao najveća stratišta pominju se: Ambasada Turske - gde su streljana pretežno uniformisana lica; Belimarkovićev voćnjak (gde su iskorišćene nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici pretežno Italijani); Banjička šuma; Košutnjak (oko nemačkog groblja), Lisičji potok - možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita; kod stadiona Grafičara (Senjak); Park Manjež; Park Tašmajdan; kod hale ”Pionir”; Nebojša kula; Veliko ratno ostrvo; Ada Ciganlija; stadion FK Obilić; naselje Braća Jerković, Rakovica; letnja pozornica Topčider; Jajinci, Železnička kolonija, Šarena ćuprija, teren ispod Avale i druga.
ŠTABOVI OZNE
Odmah u blizini sedišta Ozne (Zmaj Jovina 21) u Francuskoj 5, radio je „punom parom“ preki Vojni sud, dok se centrala OZN-e za Beograd nalazila na Obilićevom vencu br. 48 (studentska menza Tri kostura).
Štab savezne Ozne nalazio se pri Vrhovnom štabu i istovremeno u štabu II korpusa smeštenom u Maglajskoj ulici na Dedinju, a kasnije je premešten u centar grada (tačnije na uglu Zmaj Jovine i Simine). Korišćeni su ponegde i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice."
Ту је и прича о судбини Крсмана Виторовића...
"Vitorović Krsman (1899–1944).
Poreklom iz sela Murtenice kod Užica, predratni radikal, vlasnik fabrike špiritusa na Topčiderskom brdu i direktor Zlatiborske banke.
Tokom rata politički neangažovan, proveo je na Topčiderskom brdu privređujući i materijalno pomažući književnicu Isidoru Sekulić (živela u susedstvu) koja mu je podučavala decu.
Prema svedočenju njegovog sina, akademika Dragomira Vitorovića, već narednog dana po oslobođenju Topčiderskog brda 16. oktobra 1944. »dok su se čule eksplozije granata kojima su Nemci uzvraćali sa zemunske strane«, došla su dva partizana u pratnji crvenoarmejaca s ceduljom u ruci i oštro pozvali: »Krsman Vitorović?! Pođi sa nama !«.
Pre toga već je dobio upozrenje da se skloni na šta je samouvereno odgovarao »Zašto bi se sklanjao«.
Prema svedočenju očevidaca, streljan je u kamenolomu u blizini današnje Kovnice novca.
Kada se njegova žena »razletela« po okolini ne bi li nekako našla i spasila muža, obratila se porodičnom prijatelju, inače visoko cenjenom komunisti, moleći ga da se založi za puštanje, ali je dobila odgovor – »Nije na mom spisku!«.
Njegova imovina je potpuno konfiskovana, a porodici je preostao samo jedan stari barometar."
Ето Буче, и то је део историје нашег Београда...сада би неко, као ономад, могао да покаже нашем новом саговорнику оне фотографије раздраганих фолклораша који играју Danse Macabre над костима Летње сцене у Топчидеру...
Не сећам се да ли је то било на "оном" или овом форуму, али питање грозоте која се одвијала на појединим местима у Београду која су доцније служила у "весељачке" сврхе претресана су већ. Мислим да смо тада дошли до закључка, да заправо не постоји кутак града у којем злочини нису чињени. Многе куће су постале мучионице, па, факат људи и данас живе тамо. Најупечатљивије је од свих тих места Старо сајмиште и можда најтрагичније судбине: на месту некадашњег логора данас се одвијају журке, води ноћни живот, постоје чак и ресторани, а поједини људи буквално станују у павиљонима у којима су се звери иживљавале и мучиле логораше струјом, убијале на најсвирепије начине итд (такав је случај са мађарским павиљоном).
Међутим, уверен сам да се и за остала места која се данас воде као безазлена може пронаћи претходна тужна судбина: ако су људи убијани на месту хале Пионир, онда је то место ништа мање грозно, а ако добро памтим - у самој хали су често гостовали и циркуси.
Најзад, толико је страшних судбина да је просто немогуће написати објективан списак свих мучилишта која су после рата била у Београду. Било их је и познатих, а било их је и тајних, тамо где су људи довођени и трпани у подруме са само једном сијалицом да преживе у сапетом погуреном положају. Такав је случај са Новинарским домом у Ресавској, али их је сигурно бивало још. Ја знам причу о Новинарском дому.
Такође, било је дворишта стамбених зграда где су се обављале прве егзекуције. То се све могло дешавати првих дана по 20. октобру 1944. када су људи ликвидирани тихо, без икаквог суђења и пресуда. Једно од таквих је и двориште оивичено Његошевом, Алексе Ненадовића, Крунском и Проте Матеје. Тамо су вршена стрељања уз неки зид у току ноћи. Вероватно да нико то више не памти, људи су одсељени, зграде су нове (послератне) и скоро да више ништа не подсећа на страшне дане.
Од других неких људи сам слушао приче да је једно од главних места ужаса из чијих се подрума чуо свакодневни јецај и вапај била некадашња зграда Општине (једна од) у Змај Јовиној (Књ. Љубице), тамо где је данас Патентни завод.
Тако да Летња позорница није нека специфичност. Засигурно да би неко педантнији могао пронаћи још много таквих места.
Али, можда је и боље не копати. Можда је боље да то негде буде забележено и нека на папиру и остане. Раскопавање прошлости и костију, очигледно, доноси са собом мноштво нових погледа, а резултати раскопавања не морају, у оном духовном смислу, да резултују позитивним исходом. Отварају се нове омразе, људи једни другима постају непријатељи... тешко је то све. Веома тешко.
Најбитније је да се ми сами потрудимо да што више негујемо лепе успомене и сећања на људе које смо упамтили, који су нешто значили у овом граду па били они чак и обични грађани, без неког специфичног и важног занимања.
Не сећам се да ли је то било на "оном" или овом форуму, али питање грозоте која се одвијала на појединим местима у Београду која су доцније служила у "весељачке" сврхе претресана су већ. Мислим да смо тада дошли до закључка, да заправо не постоји кутак града у којем злочини нису чињени. Многе куће су постале мучионице, па, факат људи и данас живе тамо. Најупечатљивије је од свих тих места Старо сајмиште и можда најтрагичније судбине: на месту некадашњег логора данас се одвијају журке, води ноћни живот, постоје чак и ресторани, а поједини људи буквално станују у павиљонима у којима су се звери иживљавале и мучиле логораше струјом, убијале на најсвирепије начине итд (такав је случај са мађарским павиљоном).
Међутим, уверен сам да се и за остала места која се данас воде као безазлена може пронаћи претходна тужна судбина: ако су људи убијани на месту хале Пионир, онда је то место ништа мање грозно, а ако добро памтим - у самој хали су често гостовали и циркуси.
Најзад, толико је страшних судбина да је просто немогуће написати објективан списак свих мучилишта која су после рата била у Београду. Било их је и познатих, а било их је и тајних, тамо где су људи довођени и трпани у подруме са само једном сијалицом да преживе у сапетом погуреном положају. Такав је случај са Новинарским домом у Ресавској, али их је сигурно бивало још. Ја знам причу о Новинарском дому.
Такође, било је дворишта стамбених зграда где су се обављале прве егзекуције. То се све могло дешавати првих дана по 20. октобру 1944. када су људи ликвидирани тихо, без икаквог суђења и пресуда. Једно од таквих је и двориште оивичено Његошевом, Алексе Ненадовића, Крунском и Проте Матеје. Тамо су вршена стрељања уз неки зид у току ноћи. Вероватно да нико то више не памти, људи су одсељени, зграде су нове (послератне) и скоро да више ништа не подсећа на страшне дане.
Од других неких људи сам слушао приче да је једно од главних места ужаса из чијих се подрума чуо свакодневни јецај и вапај била некадашња зграда Општине (једна од) у Змај Јовиној (Књ. Љубице), тамо где је данас Патентни завод.
Тако да Летња позорница није нека специфичност. Засигурно да би неко педантнији могао пронаћи још много таквих места.
Али, можда је и боље не копати. Можда је боље да то негде буде забележено и нека на папиру и остане. Раскопавање прошлости и костију, очигледно, доноси са собом мноштво нових погледа, а резултати раскопавања не морају, у оном духовном смислу, да резултују позитивним исходом. Отварају се нове омразе, људи једни другима постају непријатељи... тешко је то све. Веома тешко.
Најбитније је да се ми сами потрудимо да што више негујемо лепе успомене и сећања на људе које смо упамтили, који су нешто значили у овом граду па били они чак и обични грађани, без неког специфичног и важног занимања.
Отворили сте ужасно тешку тему а мислим да ммилован даје најбоље закључке. Кроз историју смо имали на овом (ипак невеликом) простору многа стратишта, знана и незнана, па на тим местима данас приређујемо забаве и журке. Ето примера као из рукава: Народно позориште нема на репортоару само трагедије а налази се одмах до некадашње Стамбол капије, темељи су му од срушене капије. А списак страдалника (чак и веома знаних) на Стамбол капији је подужи. Колико је крви проливено, колико је невиних побијено на зидинама и унутар Београдске тврђаве а већ деценијама то је место забаве свих врста, од тениса преко кошарке, игранки, фестивала ... Ако нешто меримо једним аршином, онда аршин не смемо да мењамо чак ни кад су у питању локације и забавни садржаји на који смо навикли и за нас су сасвим нормални. Да ли нам је аршин прекратак? Могуће. Јер живот иде даље, свако време носи своје бреме. Места страдања праведника, као и гробља, за хришћане су света места. Београд је пун таквих места и (нормално) то га не чини ништа светијим од било ког другог града на свету, свуда је то мање-више исто. Али зарад те светости не можемо ни Београд ни било који други град да учинимо мртвим. Копати или не? Ммилован сматра да не, да не отварамо старе ране. Мислим да ће кад - тад старе кости несрећника бити ископане било којом приликом. Можда је боље то плански одрадити без икакве помпе и ако је могуће предати земне остатке родбини (уколико постоји неко од родбине). На крају крајева, не само из верских разлога већ и из хуманих, свако има право да буде сахрањен достојно човека а не као бесно псето.
Одлична је табла изнад улаза: вероватно дрвена и пише само НАРОДНА СКУПШТИНА. Без сувишних керефека.
Ideja je predivna, sećamo se onih koji su već davno nestali i koje više niko ne pamti...
Prelepa predratna slika ove škole koja je tada izgledala veoma zanimljivo, dok je danas nadzidana čime je uništen njen upečatljiv krov koji je ujedno i bio jedan od glavnih arhitektonskih motiva građevine. Školu je projektovao arhitekta Rajko Tatić kao službenik tehničkog odeljka beogradske opštine. Tatićev sin Darko, ugledni dramski reditelj i profesor fakulteta dramskih umetnosti u penziji, minuciozno čuva gomilu uspomena na delatnost svog oca u jednoj od najznačajnijih arhitektonskih zaostavština viđenih na "ovim našim prostorima".
Prelepa predratna slika ove škole koja je tada izgledala veoma zanimljivo, dok je danas nadzidana čime je uništen njen upečatljiv krov koji je ujedno i bio jedan od glavnih arhitektonskih motiva građevine. Školu je projektovao arhitekta Rajko Tatić kao službenik tehničkog odeljka beogradske opštine. Tatićev sin Darko, ugledni dramski reditelj i profesor fakulteta dramskih umetnosti u penziji, minuciozno čuva gomilu uspomena na delatnost svog oca u jednoj od najznačajnijih arhitektonskih zaostavština viđenih na "ovim našim prostorima".
Миловане, само мала корекција: ово није предратна слика школе, на прочељу се, ако боље погледаш, вијори застава Трећег рајха са све свастиком у средини! Дакле, слика је окупацијска.
Ова школа је била изузетно јако брањени пункт током битке за Београд октобра 1944-е, и око ње су се водиле огорчене борбе Немаца и совјетских војника, углавном. Прелазила је неколико пута из руке у руку, и остала је незаузета и након што су Црвена армија и НОВЈ освојили читав остатак Београда. Са ове тачке је брањена одступница "Борбеној групи Витман" која је држала положаје у чукаричкој Шећерани, све до 22. октобра 1944.
Погинули совјетски војници, углавном Украјинци, су били сахрањени прекопута школе, у данашњем парку, тик изнад садашњег тротоара Пожешке улице - тачно на оном месту где се данас налази споменик борца са аутоматом у рукама, иначе пролазницима све теже видљив због густих четинара на ивици тог парка...
Две слике из Заоставштине Рајка Татића...
Поздрав нашем новом члану Буку!
Како не знам да ли је пратио од почетка дешавања на овом форуму, ето згодне прилике да га упознамо са нашим разговорима везаним за ову изузетно занимљиву тему...
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1647
За сваки случај, ево и једног цитата:
"Odmah posle oslobođenja Beograda, nove vlasti su prema arhivski utemeljenim procenama, likvidirale između pet i sedam hiljada „narodnih neprijatelja“.
Glavni grad bio je označen kao centar srpske reakcije u očima vodećih komunista i sa posebnom pažnjom ga je trebalo očistiti od svih „nenarodnih elemenata“.
Odmah nakon ulaska partizana sredinom oktobra 1944. godine, započet je obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu.
- Većina žrtava likvidirana je bez presude, a samo za jedan deo stradalnika, fingirane presude su po nalogu Ozne, izricane posle streljana - objašnjava za „Novosti“ mr Srđan Cvetković, saradnik istraživač Instituta za savremenu istoriju.
„Divlja čišćenja“ obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, po pravilu bez pisanih tragova.
Glavni grad je bio izdeljen na 16 rejona i svaki je imao svoj zatvor u čijoj blizini su bila strelišta i tajne grobnice, koje ni dan-danas nisu pronađene i otkopane. Komisijske „presude“ bile su po kratkom postupku - Banjica ili streljanje!
Egzekucije su bile noću u potaji!
Kao najveća stratišta pominju se: Ambasada Turske - gde su streljana pretežno uniformisana lica; Belimarkovićev voćnjak (gde su iskorišćene nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici pretežno Italijani); Banjička šuma; Košutnjak (oko nemačkog groblja), Lisičji potok - možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita; kod stadiona Grafičara (Senjak); Park Manjež; Park Tašmajdan; kod hale ”Pionir”; Nebojša kula; Veliko ratno ostrvo; Ada Ciganlija; stadion FK Obilić; naselje Braća Jerković, Rakovica;
letnja pozornica Topčider; Jajinci, Železnička kolonija, Šarena ćuprija, teren ispod Avale i druga.
ŠTABOVI OZNE
Odmah u blizini sedišta Ozne (Zmaj Jovina 21) u Francuskoj 5, radio je „punom parom“ preki Vojni sud, dok se centrala OZN-e za Beograd nalazila na Obilićevom vencu br. 48 (studentska menza Tri kostura).
Štab savezne Ozne nalazio se pri Vrhovnom štabu i istovremeno u štabu II korpusa smeštenom u Maglajskoj ulici na Dedinju, a kasnije je premešten u centar grada (tačnije na uglu Zmaj Jovine i Simine). Korišćeni su ponegde i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice."
Ту је и прича о судбини Крсмана Виторовића...
"Vitorović Krsman (1899–1944).
Poreklom iz sela Murtenice kod Užica, predratni radikal, vlasnik fabrike špiritusa na Topčiderskom brdu i direktor Zlatiborske banke.
Tokom rata politički neangažovan, proveo je na Topčiderskom brdu privređujući i materijalno pomažući književnicu Isidoru Sekulić (živela u susedstvu) koja mu je podučavala decu.
Prema svedočenju njegovog sina, akademika Dragomira Vitorovića, već narednog dana po oslobođenju Topčiderskog brda 16. oktobra 1944. »dok su se čule eksplozije granata kojima su Nemci uzvraćali sa zemunske strane«, došla su dva partizana u pratnji crvenoarmejaca s ceduljom u ruci i oštro pozvali: »Krsman Vitorović?! Pođi sa nama !«.
Pre toga već je dobio upozrenje da se skloni na šta je samouvereno odgovarao »Zašto bi se sklanjao«.
Prema svedočenju očevidaca, streljan je u kamenolomu u blizini današnje Kovnice novca.
Kada se njegova žena »razletela« po okolini ne bi li nekako našla i spasila muža, obratila se porodičnom prijatelju, inače visoko cenjenom komunisti, moleći ga da se založi za puštanje, ali je dobila odgovor – »Nije na mom spisku!«.
Njegova imovina je potpuno konfiskovana, a porodici je preostao samo jedan stari barometar."
Ето Буче, и то је део историје нашег Београда...сада би неко, као ономад, могао да покаже нашем новом саговорнику оне фотографије раздраганих фолклораша који играју Danse Macabre над костима Летње сцене у Топчидеру...
Требало би да је Београд, али не знам где...
Међутим, уверен сам да се и за остала места која се данас воде као безазлена може пронаћи претходна тужна судбина: ако су људи убијани на месту хале Пионир, онда је то место ништа мање грозно, а ако добро памтим - у самој хали су често гостовали и циркуси.
Најзад, толико је страшних судбина да је просто немогуће написати објективан списак свих мучилишта која су после рата била у Београду. Било их је и познатих, а било их је и тајних, тамо где су људи довођени и трпани у подруме са само једном сијалицом да преживе у сапетом погуреном положају. Такав је случај са Новинарским домом у Ресавској, али их је сигурно бивало још. Ја знам причу о Новинарском дому.
Такође, било је дворишта стамбених зграда где су се обављале прве егзекуције. То се све могло дешавати првих дана по 20. октобру 1944. када су људи ликвидирани тихо, без икаквог суђења и пресуда. Једно од таквих је и двориште оивичено Његошевом, Алексе Ненадовића, Крунском и Проте Матеје. Тамо су вршена стрељања уз неки зид у току ноћи. Вероватно да нико то више не памти, људи су одсељени, зграде су нове (послератне) и скоро да више ништа не подсећа на страшне дане.
Од других неких људи сам слушао приче да је једно од главних места ужаса из чијих се подрума чуо свакодневни јецај и вапај била некадашња зграда Општине (једна од) у Змај Јовиној (Књ. Љубице), тамо где је данас Патентни завод.
Тако да Летња позорница није нека специфичност. Засигурно да би неко педантнији могао пронаћи још много таквих места.
Али, можда је и боље не копати. Можда је боље да то негде буде забележено и нека на папиру и остане. Раскопавање прошлости и костију, очигледно, доноси са собом мноштво нових погледа, а резултати раскопавања не морају, у оном духовном смислу, да резултују позитивним исходом. Отварају се нове омразе, људи једни другима постају непријатељи... тешко је то све. Веома тешко.
Најбитније је да се ми сами потрудимо да што више негујемо лепе успомене и сећања на људе које смо упамтили, који су нешто значили у овом граду па били они чак и обични грађани, без неког специфичног и важног занимања.
Прва слика је разгледница Радничке улице на Чукарици из 1908. год. а онда следи
увеличани детаљ са друге верзије исте слике.
Друга слика је Радничка улица између два рата.
Међутим, уверен сам да се и за остала места која се данас воде као безазлена може пронаћи претходна тужна судбина: ако су људи убијани на месту хале Пионир, онда је то место ништа мање грозно, а ако добро памтим - у самој хали су често гостовали и циркуси.
Најзад, толико је страшних судбина да је просто немогуће написати објективан списак свих мучилишта која су после рата била у Београду. Било их је и познатих, а било их је и тајних, тамо где су људи довођени и трпани у подруме са само једном сијалицом да преживе у сапетом погуреном положају. Такав је случај са Новинарским домом у Ресавској, али их је сигурно бивало још. Ја знам причу о Новинарском дому.
Такође, било је дворишта стамбених зграда где су се обављале прве егзекуције. То се све могло дешавати првих дана по 20. октобру 1944. када су људи ликвидирани тихо, без икаквог суђења и пресуда. Једно од таквих је и двориште оивичено Његошевом, Алексе Ненадовића, Крунском и Проте Матеје. Тамо су вршена стрељања уз неки зид у току ноћи. Вероватно да нико то више не памти, људи су одсељени, зграде су нове (послератне) и скоро да више ништа не подсећа на страшне дане.
Од других неких људи сам слушао приче да је једно од главних места ужаса из чијих се подрума чуо свакодневни јецај и вапај била некадашња зграда Општине (једна од) у Змај Јовиној (Књ. Љубице), тамо где је данас Патентни завод.
Тако да Летња позорница није нека специфичност. Засигурно да би неко педантнији могао пронаћи још много таквих места.
Али, можда је и боље не копати. Можда је боље да то негде буде забележено и нека на папиру и остане. Раскопавање прошлости и костију, очигледно, доноси са собом мноштво нових погледа, а резултати раскопавања не морају, у оном духовном смислу, да резултују позитивним исходом. Отварају се нове омразе, људи једни другима постају непријатељи... тешко је то све. Веома тешко.
Најбитније је да се ми сами потрудимо да што више негујемо лепе успомене и сећања на људе које смо упамтили, који су нешто значили у овом граду па били они чак и обични грађани, без неког специфичног и важног занимања.
Отворили сте ужасно тешку тему а мислим да ммилован даје најбоље закључке. Кроз историју смо имали на овом (ипак невеликом) простору многа стратишта, знана и незнана, па на тим местима данас приређујемо забаве и журке. Ето примера као из рукава: Народно позориште нема на репортоару само трагедије а налази се одмах до некадашње Стамбол капије, темељи су му од срушене капије. А списак страдалника (чак и веома знаних) на Стамбол капији је подужи. Колико је крви проливено, колико је невиних побијено на зидинама и унутар Београдске тврђаве а већ деценијама то је место забаве свих врста, од тениса преко кошарке, игранки, фестивала ... Ако нешто меримо једним аршином, онда аршин не смемо да мењамо чак ни кад су у питању локације и забавни садржаји на који смо навикли и за нас су сасвим нормални. Да ли нам је аршин прекратак? Могуће. Јер живот иде даље, свако време носи своје бреме. Места страдања праведника, као и гробља, за хришћане су света места. Београд је пун таквих места и (нормално) то га не чини ништа светијим од било ког другог града на свету, свуда је то мање-више исто. Али зарад те светости не можемо ни Београд ни било који други град да учинимо мртвим. Копати или не? Ммилован сматра да не, да не отварамо старе ране. Мислим да ће кад - тад старе кости несрећника бити ископане било којом приликом. Можда је боље то плански одрадити без икакве помпе и ако је могуће предати земне остатке родбини (уколико постоји неко од родбине). На крају крајева, не само из верских разлога већ и из хуманих, свако има право да буде сахрањен достојно човека а не као бесно псето.