Топчидерци, кад сиђу у град, то је да сврше једно десет послова и да се врате кући тек увече. У драга времена, свраћали смо на ручак код „Коларца", јер је то било усред града. Сада, „Коларац" је срушен. Ручка нигде нема, а ако га има, мало их је који га могу платити. Кренем на Калемегдан. Бриди хладно. Побрзам корак и уморим се. Клупе нигде. Полуприседнем уз један камен. Издржати се не може: камен као самати лед, а капут мој без зимске поставе. Стресох се од студени до у мозак, и устадох. Сетим се: понела сам комад хлеба да се стомак, до мрака, не би узмучио. Само два залогаја, и одмах боље, мање глади мање зиме... Србијо, Србијо! Сваку невољу су твоја деца трпела, али гладан до сада у теби нико није био. Сада смо гладни... Упрем поглед у град, тврђаву: сура, смрзнута, обијена, изрупана... Београде, јеси ли и ти гладан? Је ли ти зима? Имаш ли шињел? Гладан си и зима ти је. Мршав си, зелен, окрзан, таман ветрина ваља преко тебе дању ноћу с реке на реку... Држи се, Београде, и држи нас! Држи се, светски граде и знано име, српски граде мој, карауло наша!... Опет ће те палити и разбијати! Хоће, јер ниси бу-џак ужирен и у перине замотан, него се видиш са свих страна, караула си, преко тебе води пут у свет, у борбе, у будућности... Сече ветар, хуји пустош. Бежим у Коларчеву задужбину, некада топао српски дом, и моја кућа. Све хладно, нико ме више не познаје, нема ми ту места. Скупим скуте шињела и хајд' опет на улицу. Отворише међутим неке радње: што тражим, нема; што ми нуде, не могу платити. Само зебем, мислим на кућу, и чудим се у лудилу што уопште силазим у град и још нешто тражим и хоћу.
... u izvanrednoj Bulvitinoj seriji, malko me zaintrigirala ova terazijska ... na prvi pogled mi se učinilo da je zgrada sa desne strane na samom uglu, odnosno poznata Plzenska pivnica koja se graniči sa hotelom Balkan, ali ubrzo sam shvatio da nije o njoj reč ... tačno je da se i u ovoj drugoj zgradi jedno vreme nalazila kafana, ali po imenu Albanez ...
... do zabune dolazi jer upravo na tom mestu Terazije malo zakrivljuju, tako da je prvi utisak da se zgrada na Bulvitinoj slici nalazi na uglu ...
... ali, zapravo moju prvu pažnju privukle su skele u epicentru fotke ... mislim da još nismo videli neku drugu sa izgradnjom hotela Moskve - mada bih voleo da me neko demantuje ;) ... neverovatno je da se to najcentralnije mesto tako uspešno sakrivalo od fotkanja ... znam, apsolovirali smo to odavno, ali ipak da ponovim ...
... jedna od najlepših - Gromanova iz 1876. godine, gde proviruje ćoše ...
... ovde su drvo i trambelaj učinili svoje, ali ipak, sada vidimo drugi deo zgrade ...
... i jedina fotka do sada gde je zgrada u komadu ...
... a kad sam već kod fotografija iz serije Chusseau-Flaviens-a , još jedna sa približno iste udaljenosti kao i Bulvitina ...
Топчидерци, кад сиђу у град, то је да сврше једно десет послова и да се врате кући тек увече. У драга времена, свраћали смо на ручак код „Коларца", јер је то било усред града. Сада, „Коларац" је срушен. Ручка нигде нема, а ако га има, мало их је који га могу платити. Кренем на Калемегдан. Бриди хладно. Побрзам корак и уморим се. Клупе нигде. Полуприседнем уз један камен. Издржати се не може: камен као самати лед, а капут мој без зимске поставе. Стресох се од студени до у мозак, и устадох. Сетим се: понела сам комад хлеба да се стомак, до мрака, не би узмучио. Само два залогаја, и одмах боље, мање глади мање зиме... Србијо, Србијо! Сваку невољу су твоја деца трпела, али гладан до сада у теби нико није био. Сада смо гладни... Упрем поглед у град, тврђаву: сура, смрзнута, обијена, изрупана... Београде, јеси ли и ти гладан? Је ли ти зима? Имаш ли шињел? Гладан си и зима ти је. Мршав си, зелен, окрзан, таман ветрина ваља преко тебе дању ноћу с реке на реку... Држи се, Београде, и држи нас! Држи се, светски граде и знано име, српски граде мој, карауло наша!... Опет ће те палити и разбијати! Хоће, јер ниси бу-џак ужирен и у перине замотан, него се видиш са свих страна, караула си, преко тебе води пут у свет, у борбе, у будућности... Сече ветар, хуји пустош. Бежим у Коларчеву задужбину, некада топао српски дом, и моја кућа. Све хладно, нико ме више не познаје, нема ми ту места. Скупим скуте шињела и хајд' опет на улицу. Отворише међутим неке радње: што тражим, нема; што ми нуде, не могу платити. Само зебем, мислим на кућу, и чудим се у лудилу што уопште силазим у град и још нешто тражим и хоћу.
(Исидора Секулић, "Мој шињел")
;)
Dali još uvek postoji u današnjoj gradskoj skupštini ova "BALLROOM"
filmhiradok.nava.hu/watch.php
http://www.archive.org/details/neareastpresents00lequ
;)
... u izvanrednoj Bulvitinoj seriji, malko me zaintrigirala ova terazijska ... na prvi pogled mi se učinilo da je zgrada sa desne strane na samom uglu, odnosno poznata Plzenska pivnica koja se graniči sa hotelom Balkan, ali ubrzo sam shvatio da nije o njoj reč ... tačno je da se i u ovoj drugoj zgradi jedno vreme nalazila kafana, ali po imenu Albanez ...
... do zabune dolazi jer upravo na tom mestu Terazije malo zakrivljuju, tako da je prvi utisak da se zgrada na Bulvitinoj slici nalazi na uglu ...
... ali, zapravo moju prvu pažnju privukle su skele u epicentru fotke ... mislim da još nismo videli neku drugu sa izgradnjom hotela Moskve - mada bih voleo da me neko demantuje ;) ... neverovatno je da se to najcentralnije mesto tako uspešno sakrivalo od fotkanja ... znam, apsolovirali smo to odavno, ali ipak da ponovim ...
... jedna od najlepših - Gromanova iz 1876. godine, gde proviruje ćoše ...
... ovde su drvo i trambelaj učinili svoje, ali ipak, sada vidimo drugi deo zgrade ...
... i jedina fotka do sada gde je zgrada u komadu ...
... a kad sam već kod fotografija iz serije Chusseau-Flaviens-a , još jedna sa približno iste udaljenosti kao i Bulvitina ...
... Bonđorno :)...
... putovala 1954. ...
... deset godina kasnije ...
... i jedna sfumato-dortmundska :)...