Путниче, изгледа да ниси морао да идеш далеко да нађеш мајстора.
Ево једне снимљене 3. јуна 1944, за време америчког бомбардовања. Поглед са Вождовца, а гори Шелов магацин нафте на Чукарици.
Pogrešan mesec (verovatno samo omaška - slovna greška).
Šelovo stovarište goriva na Čukarici saveznici su bombardovali 3. jula 1944.
Bila je to 45. misija 464. bombarderske grupe iz sastava 15. američke vazduhoplovne armije.
U bombardovanju je učestvovalo 28 bombardera. Na skladište su bacili 70 tona bombi.
Milica Antonović je bila unuka Jordana Antonovića, kojoj je on u miraz sazidao kuću na uglu Cvijićeve i Jaše Prodanovića. Nažalost, Milica je vrlo mlada preminula od galopirajuće tuberkuloze, što je pogubno uticalo na staru i uglednu porodicu Antonović koja se nakon toga seli u Rakovicu gde doživljava svoj finansijski krah. Kratko vreme nakon njene smrti je na toj lokaciji bio smešten "Orač", a držao ju je njen rođeni brat Ratomir Antonović.
... ja nemam pojma ... a kad je to otprilike bilo ? ...
Evo, 1934., pa 1938., naručilac je (po svemu sudeći) ista porodica Antonović...
Milica Antonović je unuka Jordana Antonovića, kojoj je on u miraz izgradio objekat na uglu Cvijićeve i Jaše Prodanovića. Nažalost, Milica je mlada umrla od galopirajuće tuberkuloze, što je delovalo razarajuće po ovu staru beogradsku porodicu. Kratko vreme je na toj lokaciji bila kafana "Orač" koju je držao rođeni Miličin brat, Ratomir Antonović.
Ту су нам поново оба шјора!
П.С.
Обојца живе у земљи... Немаца, ''немих људи" јер не говоре српски, илити у земљи "битанги" од '' bitte-danke''!
Кад су крсташи пролазили кроз Србију, по легенди су, тражећи успут, нашим сељацима храну на продају, стално понављали ''bitte'' и ''danke''...
Ali nisu plaćali, i tako nastade nova srpska reč kao kovanica dve nemačke....
Да тачно али када се вратимо мало у та времена и погледамо ко је чинио крсташку војску, ''bitte'' и ''danke'' без плаћања је најмања штета која је могла да се деси.
Даље, свет у то време не функционише на принципу нација него на принципу вере и строгих друштвених подела па тако и ореол који је та војска имала у борби за ослобођење Христовог гроба не можемо себи баш лако дочарати а истовремено однос сељака према страном племићу није био ништа другачији него према свом властелину.
Међутим, када су видели да уз властелу иде и читава војска авантуриста, плаћеника и разбојника који само узимају, сељаци осмислише нову реч на основу ове две германске па тако насташе битанге од ових који су бар захваљивали а остали негермани који су ћутке узимали не споменуше се више.
Све ово подсећа на причу о Вуку Бранковићу и Краљевићу Марку...
Народна перцепција великих историјских догађаја је увек била погрешна за разлику од перцепције живота и свакодневних ствари која је била бриљантна.
Можда ту можемо пронаћи и трагове освете према властелинима од којих је народ зависио.
Ради бољег сагледавања тог света ево цитата из једне студије о Душановом законику која описује сталеж зависног становништва тог времена:
„Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име: себри. У сталеж себара улазили су дакле: феудално зависни земљорадници — меропси, феудално зависни сточари — Власи, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци — средњовековни робови и један део сеоских попова. Становници градова — невластела (трговци и занатлије) нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима.”
... ja nemam pojma ... a kad je to otprilike bilo ? ...
Evo, 1934., pa 1938., naručilac je (po svemu sudeći) ista porodica Antonović...
Milica Antonović je unuka Jordana Antonovića, kojoj je on u miraz izgradio objekat na uglu Cvijićeve i Jaše Prodanovića. Nažalost, Milica je mlada umrla od galopirajuće tuberkuloze, što je delovalo razarajuće po ovu staru beogradsku porodicu. Kratko vreme je na toj lokaciji bila kafana "Orač" koju je držao rođeni Miličin brat, Ratomir Antonović.
Беше ли Јордан Антоновић власник Орача на углу Таковске и Светогорске?
Данас сам у разговору са другаром који живи у Јајинцима дошао до неколико сазнања о објектима у околини кафане Жупа, крај Бањице, почетак Јајинаца.
Ево Бингове пројекције области око кафане Жупа (3). У кући означеној бројем 1 је живео први српски шофер, Сретен Костић. Пошто је ова кривина била опасна за неискусне возаче он је тридесетих година ставио, данас већ митски, "саобраћајни" знак са ликом Мики Мауса и натписом "Држи десно" преко пута своје куће. Његов сусед у кући под бројем 2 био је Геца Кон, уствари то је био летњиковац Геце Кона.
Недавно беше речи о свињама од 500 килограма, узгајане су код "Земаљског раја" (оно што је остало из тог времена означено је бројем 4). Међутим, то име "Земаљски рај" није завредио својим сточарским подвизима већ је требало да илуструје и место за уживање господи која је долазила из града да се препусти свакојаким ужицима, да не описујем превише. Једно време је ту била и пунионица муниције па је дошло до експлозије тако да је ово оно што је преостало од те зграде.
Неких двеста метара пре кафане Жупа (на самој раскрсници према тролејбуској окретници) је предратна вила Милана Недића (осенчена жутим), некада раскошно здање са базеном. Све је ово на пар стотина метара од области на којој је пронађено неолитско насеље (Усек) које чека неку нову епоху да буде промовисано.
Зграда под бројем 5 је некадашња станица Коњичке полиције 13. кварта, налази се у Јајинцима.
И за крај, ево једне "макете" која се очувала преко 50 година али мало ко зна чему је служила:
Зграда под бројем 6 (здања лево и десно од ње су скоро дозидана) била је огледни полигон за изградњу много познатијег здања, хале 2 Београдског сајма, послужићу се данашњом фотографије Варош капије за илустрацију:
Тада се увелико кретало у конструкције са преднапрегнутим бетоном (хала 1 је још увек светски рекордер по том питању са преко 100м у пречнику!) и ова зграда која се налази на Трошарини крај данашњег ауто сервиса у Војводе Степе је требала да покаже да су прорачуни били тачни.
(Одлично сам се прерушио, после онога. Ваљда ме нико неће препознати.)
Два сељака у Београду
... Hogar Putniković je ovaj što broji parinje 8) ...
... inače, jel ovo beše ispred Klasne lutrije u Vasinoj ...
(Одлично сам се прерушио, после онога. Ваљда ме нико неће препознати.)
Два сељака у Београду
... Hogar Putniković je ovaj što broji parinje 8) ...
.
Обеликс Путниковић, Обеликс!
А овај други, што се клања парињама, је Хомер Симпсон, зар не?
Занимљиво је да су некада из Васине ту постојала бројна врата, ваљда били неки локали, да би их касније затворили, односно претворили у прозоре...
Ево једне снимљене 3. јуна 1944, за време америчког бомбардовања. Поглед са Вождовца, а гори Шелов магацин нафте на Чукарици.
Pogrešan mesec (verovatno samo omaška - slovna greška).
Šelovo stovarište goriva na Čukarici saveznici su bombardovali 3. jula 1944.
Bila je to 45. misija 464. bombarderske grupe iz sastava 15. američke vazduhoplovne armije.
U bombardovanju je učestvovalo 28 bombardera. Na skladište su bacili 70 tona bombi.
Evo, 1934., pa 1938., naručilac je (po svemu sudeći) ista porodica Antonović...
П.С.
Обојца живе у земљи... Немаца, ''немих људи" јер не говоре српски, илити у земљи "битанги" од '' bitte-danke''!
Кад су крсташи пролазили кроз Србију, по легенди су, тражећи успут, нашим сељацима храну на продају, стално понављали ''bitte'' и ''danke''...
Ali nisu plaćali, i tako nastade nova srpska reč kao kovanica dve nemačke....
Да тачно али када се вратимо мало у та времена и погледамо ко је чинио крсташку војску, ''bitte'' и ''danke'' без плаћања је најмања штета која је могла да се деси.
Даље, свет у то време не функционише на принципу нација него на принципу вере и строгих друштвених подела па тако и ореол који је та војска имала у борби за ослобођење Христовог гроба не можемо себи баш лако дочарати а истовремено однос сељака према страном племићу није био ништа другачији него према свом властелину.
Међутим, када су видели да уз властелу иде и читава војска авантуриста, плаћеника и разбојника који само узимају, сељаци осмислише нову реч на основу ове две германске па тако насташе битанге од ових који су бар захваљивали а остали негермани који су ћутке узимали не споменуше се више.
Све ово подсећа на причу о Вуку Бранковићу и Краљевићу Марку...
Народна перцепција великих историјских догађаја је увек била погрешна за разлику од перцепције живота и свакодневних ствари која је била бриљантна.
Можда ту можемо пронаћи и трагове освете према властелинима од којих је народ зависио.
Ради бољег сагледавања тог света ево цитата из једне студије о Душановом законику која описује сталеж зависног становништва тог времена:
„Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име: себри. У сталеж себара улазили су дакле: феудално зависни земљорадници — меропси, феудално зависни сточари — Власи, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци — средњовековни робови и један део сеоских попова. Становници градова — невластела (трговци и занатлије) нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима.”
Након ове дигресије, настављамо даље...
Evo, 1934., pa 1938., naručilac je (po svemu sudeći) ista porodica Antonović...
Беше ли Јордан Антоновић власник Орача на углу Таковске и Светогорске?
Ево Бингове пројекције области око кафане Жупа (3). У кући означеној бројем 1 је живео први српски шофер, Сретен Костић. Пошто је ова кривина била опасна за неискусне возаче он је тридесетих година ставио, данас већ митски, "саобраћајни" знак са ликом Мики Мауса и натписом "Држи десно" преко пута своје куће. Његов сусед у кући под бројем 2 био је Геца Кон, уствари то је био летњиковац Геце Кона.
Недавно беше речи о свињама од 500 килограма, узгајане су код "Земаљског раја" (оно што је остало из тог времена означено је бројем 4). Међутим, то име "Земаљски рај" није завредио својим сточарским подвизима већ је требало да илуструје и место за уживање господи која је долазила из града да се препусти свакојаким ужицима, да не описујем превише. Једно време је ту била и пунионица муниције па је дошло до експлозије тако да је ово оно што је преостало од те зграде.
Неких двеста метара пре кафане Жупа (на самој раскрсници према тролејбуској окретници) је предратна вила Милана Недића (осенчена жутим), некада раскошно здање са базеном. Све је ово на пар стотина метара од области на којој је пронађено неолитско насеље (Усек) које чека неку нову епоху да буде промовисано.
Зграда под бројем 5 је некадашња станица Коњичке полиције 13. кварта, налази се у Јајинцима.
И за крај, ево једне "макете" која се очувала преко 50 година али мало ко зна чему је служила:
Зграда под бројем 6 (здања лево и десно од ње су скоро дозидана) била је огледни полигон за изградњу много познатијег здања, хале 2 Београдског сајма, послужићу се данашњом фотографије Варош капије за илустрацију:
Тада се увелико кретало у конструкције са преднапрегнутим бетоном (хала 1 је још увек светски рекордер по том питању са преко 100м у пречнику!) и ова зграда која се налази на Трошарини крај данашњег ауто сервиса у Војводе Степе је требала да покаже да су прорачуни били тачни.