У приватном власништву у Бечу откривен је портрет младића карактерних црта лица, бујне црне косе са раздељком на страну и крупних очију. Можда би он прошао као један у низу уобичајених портрета непознате особе, да се на полеђини слике на блинд-раму није јасно ишчитао запис: PeterKaradjorgevic 1862./ Pinx. CarlvonBlaas.

„Откриће је дакле несвакидашње, у питању је портрет Петра Првог Карађорђевића као младића од осамнаест година кога је насликао један од водећих сликара бечког назаренског и бидермајер сликарства Карл Блас (1815–1894), најстарији члан познате породице аустријских уметника Блас. У време настанка овог портрета, Карл Блас је био професор на академији у Венецији са које је дошао након професорског места на бечкој Академији (1850–1865). Сусрет и настанак портрета би по томе могао да буде у Венецији, међутим то се за сада не може потврдити. Могући „долазак” овог портрета у нашу земљу покренуо би даље истраживање у овом правцу и можда открио нове податке из живота краља Петра Карађорђевића”, каже Петар Петровић, кустос Народног музеја у Београду кога смо питали за мишљење.

Како сазнајемо, фотографија портрета је послата и на увид у Бели двор, тачније на увид принцу Александру Карађорђевићу.

Од скоро свих српских владара у новијој историји Петар I Карађорђевић (1844–1921) имао је ретку срећу да умре у истој земљи и граду у коме је рођен – у Београду. У народу познат као „чика Пера”, Петар је одмалена био озбиљно припреман за престолонаследника. До поласка у гимназију, васпитачи су му били Фрањо Зах, Матија Бан и Виљем Габлер. Научио је да свира на клавиру, свакодневно да ради гимнастику, јаше коња и игра лопте. У гимназијским годинама подучавао га је Словак Људевит Подгорски, који ће га пратити и по Петровом одласку на даље школовање у Женеву. Није ни слутио да ће тим одласком почети време његовог дугог изгнанства које ће трајати више од четири деценије.

Као унук вожда Карађорђа, престолонаследник династије Карађорђевић и од 1883. озбиљан претендент на српски престо, Петар Карађорђевић није одустајао од намере да се једног дана врати у своју земљу. Током избегличких година он је изградио завидну војничку и ратничку каријеру. Успео је да заврши угледну војну школу у Сен-Сиру, уписао је потом официрску школу у Мецу и као члан Легије странаца учествовао је у Француско-пруском рату, где је добио чин поручника и орден Легије странаца за исказану храброст. Учествовао је и у Париској комуни. Два пута је био заробљен и оба пута је успео да побегне из затвора.

„Петар Карађорђевић је водио буран и динамичан живот који није био нимало лак како по њега самог, тако и по оне који су били око њега. Из периода његовог дечаштва и младости остало је сачувано неколико фотографија као и један портрет који је радио сликар Арсеније Петровић у време када је Петар био дете од годину-две дана (налази се у Народном музеју у Београду). До времена доласка на власт почетком 20. века није се знало за неки други његов портрет, све до oткрића овогу Бечу”, кажеПетар Петровић.