На путу за Бајлонијеву пијацу, у суботу, стоји на тротоару прљаво ћебе и на њему кутија са фотографијама. Поред кутије- полуистрошена пена за купање, исхабане фротирске папуче са амблемом неког америчког хотела, употребљавани кармини, марама од старе, „љуте“ пластике- полиамида, шампони за косу на дну паковања, ужегле креме за сунчање- све из Америке...Незаинтересована продавачица ове непотребне робе мало је живнула када сам пришла и упитала могу ли да прегледам слике. Спремно је рекла да је свака „ десет кинти“ и да „ слободно метем на страну све шта ми се допадне“, одједном добивши наду да ћу нешто и купити.

У кутији је било око пет стотина слика, неке криве, изувијане и расуте, а друге-

 у „ Кодак“ жутим картонским кутијама. Нисам их све пажљиво прегледала, и то ми је сада жао. Али, неке гомиле сам прегледала- слику по слику. На свим сликама писало је позади „Мића“. Он је причу о свом животу, преко фотографија, слао некоме у Београд. Тај „неко“, Мићи очигледно драг, је недавно умро, а наследници су све оно што су сматрали непотребним, неупотребљивим или што их се, једноставно, није тицало, бацили у контејнер. А како знам да је умрла особа Мићи била драга? Па, било је ту слика од Мићиног рођења, у Ваљеву, па све до година када је већ сед и држи унуке.

Предамном се, неспремном,  одвијала прича о Мићином животу: он се родио вероватно 1929. године прошлог века, у Ваљеву. Бројне су фотографије на којима га држе родитељи; фотографије родне куће, рођака, пријатеља, родног града. После рата је Мића студирао у Београду. Његови другови, студенти, та послератна генерација, сви имају одела и изгледају исто- одраслији су и озбиљнији него данашња младеж на факултету. Стоје у групама у аули факултета који не могу да препознам. Можда је Мића студирао грађевину, архитектуру или машинство...видим, интересовале су га зграде, конструкције и машине. А онда је, око шездесет пете, шесте, отишао у Америку. На неким сликама пише само „Америка“, ништа прецизније- кућа коју је купио, жена, један син па други; посете Нијагариним водопадима, шопинг центрима, нов ауто...Све важне промене у животу Мића је документовао и слао овде некоме ко га је волео. Видела сам, непозвани сведок, како расту његова два сина; видела га да добија признања на пословном плану и како му нешто честитају...

Понекад, неких година, Мића је посећивао родно Ваљево и Београд; остале су слике истих оних кућа у Ваљеву његовог детињства- само сада уређенијих, обнављаних. Виде се и остарели рођаци и пријатељи, свима је драго што их је посетио. Видим да се много сликао и на Калемегдану, Авали. Водио је пријатеље, можда и америчке, да виде знаменитости Београда седамдесетих година. Слике су овековечиле те сусрете, пријатеље и посетиоце издалека. На полароидима је датум, „ авг 65“.

Последње, хронолошки посматрано, су фотографије Миће са сасвим малом децом. Седе косе, у тренерци, у башти покрај роштиља, овековечио је овај човек и раст својих унука....

Драги Форумаши, да није било вас и овог Форума никада не бих застала да потражим слике Београда кога више нема. Захваљујући вама, ето, постала сам сведок живота особе коју никада нећу упознати. Ове фотографије делим са вама.