Zato ima struja pored stola :-) može dase puni mobilni i baterije za laptop, znali ljudi još onda za komodaciju.
Nego Putniče namerniče, vidim ja da ti iskropova ovaj detalj sa nećeg žešćeg! Daj komšijama, pusti da uživaju u ovom tmurnom, postprvomajskom popodnevu.
Znaš kako je, kad se nakrkaš junećeg paprikaša ne valja se odma u horizontalu, sabiješ neki špricer i dok CO2 dopre do mozga valja malo još biti na forumu, a posle - zbogom pameti, i tako će biti 0 korisnika i 0 gostiju.
A večeraske jopet...

Što bi rekao Gradjank: HVALA. (fini čovek, ima lepi maniri, odma se vidi da nije sa Dorćola)

 

Ма, Дорћолац, ја сам то само изоштро детаљ са твоје фотографије. Имам и ја Пхотосхоп.


  А Грађанко јесте фини човек и има лепе манире. Само је мало наопак: од три поста мисли да је један, а Смедеревци обично виде обрнуто - од једног да је три.  

A otkad se to prilikom kropovanja pojavljuju žrvlje od crvene hemijske? No, dobro, ti si mi komšija.

Gradjanko je genije, samo mu fali motivacije.

Moje izvinjenje! Nije islo odma' pa iskliktah greskom trired uz neke izmene (nisam odma' vido'  prugu - vozovi tad valjda sporo isli pa svaka kafana kraj pruge sluzila kao vagon-restoran). Nesto sam i korigovao (ppp... oslednja je ppp...rava). E, da sam Smererevac bilo bi i' 9, daklem osam. gradjank 

Orinet Express, vagonza ručavanje, 1883.



Faksimil reda vožnje iz 1889.



Orient Express na granici sa Turskom avgust 1894. - karantin zbog kolere



Orient 1902.



Ovo necu ni da komentarisem da ne bih klecao na kukuruzu.

Inženjeri i tehničari koji su 1879. trasirali prugu



...i obilazak radova na pruzi

Изазван овом Дорћолчевом навалом, ставићу, да простите, део једног свог старог текста о изградњи привих железница:

Уговори о финансирању, изградњи и експлоатацијиtc

             Један од првих послова била је изградња железнице у Србији, а према обавези Србије са Берлинског конгреса и из железничке конвенције Ристић-Андраши из 1878. године. Напредњачка влада повела је озбиљне разговоре са неколико друштава. Већ почетком новембра је Евжен Бонту, директор Генералне уније, једног тада добростојећег и експанзивног француског друштва из Париза, показао озбиљан интерес за железничке послове у Србији и врло брзо дошао у Београд. Аустроугарска влада, у чијој је интересној сфери Србија била, "живо" је подстицала Бонтуа да се упусти у посао са српском железницом. Понуде су доставиле још две енглеске групе, једна француска, једна руска и једна белгијско-руска.

            Најбоље услове понудила је, према оцени владе, Генерална унија. Врло брзо су постигути, и потписани јануара 1881. године, споразуми о зајму, о изградњи железнице и о њеној експлоатацији. И на последњој седници владе још је било недоумица: Чедомиљ Мијатовић, министар финансија и иностраних дела, предложио је да се одбије понуда Генералне уније, иако најповољнија, због њених корупционашких покушаја и због напада опозиције на Двор и владу због наводног примања мита, као и да се прихвати понуда белгијско-руског друштва Терслен-Монжо-Баранов уколико оно докаже да располаже довољним капиталом. Међутим, представник овог друштва није могао дати гаранцију да ће успети да уложи 80 милиона франака, већ је споменуо могућност обезбеђења само половине зајма, и посао је ипак добила Генерална унија.

            Уговор о зајму закључен је на номиналних 100 милиона франака/динара, уз курс од 71,4% и каматну стопу од 5%. То значи да се Србија задужила за 100 милиона, а да је стварно примила само 71,4 милиона. Таква рачуноводствена техника подиже каматну стопу са уговорених 5% на стварних више од 7% за кредит од 71,4 милиона динара. Технички је зајам изведен на уобичајен начин за тадашње европско кредитирање: српска влада је издала 200.000 обвезница од по 500 франака свака, које носе годишење камате по 25 франака, а исплаћују се полугодишње. Сваку обвезницу Бонту је откупио по 317 динара, и тако их примио по курсу од 71,4%. Рок отплате обвезница био је 50 година. Српска држава пристала је да као гаранцију заложи саму железницу и приходе од железнице, ђумрука (царине) и, до нужне суме, од грађанског данка. Своте зајма које тренутно нису биле искоришћене за изградњу пруге српска влада могла је поверити Генералној унији по каматној стопи од 4,5% или Француској банци.

            Код овог зајма Генерална унија није, видимо, била прави зајмодавац, већ је само посредовала између кредитно недовољно угледне српске државе и западног тржишта капитала: на номиналну вредност зајма Србија је издала обвезнице које је Генерална унија даље пласирала по вишој цени него што је била она исплаћивана српској држави. Купци обвезница упоређивали су висину курса и степен ризика који обвезнице носе и одлучивали да ли да их купе или не. Дискусија о висини курса је у Србији започела одмах, где су противници (радикали и либерали) тврдили да је такав курс превише низак пошто држава обезбеђује повериоце сигурним фискалним приходима, односно да је ризик за повериоце минималан и да би, стога, курс морао бити знатно повољнији.

            Преостала два уговора предвиђала су, прво, да Генерална унија сагради пругу од Београда до Врања по цени од 198 хиљада динара по километру и да положи кауцију од 4 милиона динара; да српска држава подигне мост на Сави и пругу од моста до београдске станице и да изврши експропријацију потребног земљишта за целу пругу; и друго, да Генерална унија преузме екслоатацију те пруге за следећих 25 година, при чему би се она старала само о техничкој страни посла, док би влада доносила финансијске и остале одлуке. За два "влака" дневно влада је требало да плаћа Генералној унији 2,8 милиона динара годишње, 5% интереса и 2% амортизације на вредност материјала употребљеног на прузи и 2% бруто ("нечистог") прихода.

 

 

Ovde se mrak zgušnjava sve više i više. Sve se ponavlja;  plagioskopija jučeranjeg dana. Kao u febrilnom snu, ma’čak  i u bezprobudnom pijanstvu, probljeskuje antracitni sjaj svetla ali jako prigušen. Ovo suro difuzno svetlo ne uzrokuje vazduh vec vlaga u njemu. Nekada sam bio [ što, uslovno, može reći samo neko ko je putovao brzinom svetlosti ] na visokim vresištima Radana pri zalasku sunca i video i osetio simbiozni efekat višeznačnih senki i sledstvene difuzije asocijacija u trenutku kad i poslednji delic sunca zamiče za horizont. Suton ispunjava krošnje lugova. Sunašce sjajno spava! Sunce  – veliki klasifikator i misionar celine. O’ večnosti punog časka, lažno upisana na raboš vremena! U stvari,  nema sećanja već samo postojanja,  interslojno povezanog. Sve je ovo malo opresivno i splinska (splinska, Runde, ne splitska) dusa čovekova, ko’ sišla  s Tavora, – tera ga da mlatara nogama pod stolom. Zasenčeni objekti sa slike nam se obraćaju krajnje prirodno, pa ipak svesno. Sunce ne volim jer pruza utehu bolesnima ali ih ne leči. Zalasci su pravi trenut. Vreme je mozda jedna neprestano smišljana zavera s krajnjim opakim ciljem da se, masom pogrešnih postupaka, ispune, i uokvire prostorno (jer ako nema prostora, gde je tada vreme?), ljudske sudbine i ostali primeri postojanja – kao tavanica stavljena preko dna. Ajd’ da se sad’ ne ‘vatam u koštac s raznim predstavama prostora! Da me ne prokune Vukoman i oni iz N.-a. Ova fantasticna fotka valjda zasluzuje ovaj osvrt. (MZ nisi zaboravljen, niti je Debeljkovic).  gradjank

Momci stoje ispred hotela "Excelsior", a iza se vidi Kosovska br 49