На оном форуму било је, у неколико наврата, приче о кући господара Јеврема Обреновића. Пошто је тема интересантна, а имамо, од скоро, међу нама и једног од његових потомака, било би лепо да се и на овом форуму, у једној заједничкој акцији, комплетно сложе коцкице о овој теми. Наравно, молим све учеснике да слике ставе у резолуцији која одговара теми.
Тему ћу отпочети цитирањем текста Полексије Д. Димитријевић - Стошић из књиге Посела у староме Београду
ПОСЕЛА У КОНАКУ ТОМАНИЈЕ И ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА
Главни културни живот Београда почео је да се развија од 1832. године, када почиње у Србији да се заводи модерна организација државне власти и када Милошева Србија добија државноправни карактер, односно када је за управника вароши Београда дошао рођени брат кнеза Милоша, господар Јеврем.
Од своје браће, кнеза Милоша и господар Јована, господар Јеврем био је најинтелигентнији и најамбициознији. У погледу просвећивања, господар Јеврем увек је имао велике аспирације, што се најбоље види по томе, како је лепо и за оно доба велико образовање дао својој деци. Имао је пет кћери: Јелену - Јелку, Симку (биле су близнакиње), Анку, Јекатарину и Стану и сина јединца, Милоша.
Као управник вароши Београда, господар Јеврем је подигао велику кућу од „једног боја“ на углу данашње Пролетерских бригада (некада Крунске) и Милоша Великог улице. И цео тај крај деценијама у Београду звао се „Ћоше госпоја Томаније“. Та кућа је до пре неколико година постојала, а данас се на том месту уздиже једна лепа палата. Дом господар Јеврема имао је леп велики цветни врт, први и најлепши врт у Београду, украшен разноврсним и ретким цветовима, који до тада нису у Београду били познати. Расаде су по Турској, Бугарској, Румунији и Аустрији набављали трговци, који су ради трговине одлазили у те земље. Врт је неговала амбициозна и вредна жена господара Јеврема, госпоја Томанија, (тако је њу у Србији народ звао).
У своме пространом конаку, господар Јеврем је имао једну собу, коју је звао „учителна вежбаоница“, која је служила деци за учење. Сваке вечери, у присуству родитеља, дечји домаћи учитељ, књижевник Димитрије Тирол (1793-1857) деци господар Јеврема је читао и тумачио разне приче, највише дидактичког карактера из француске и немачке књижевности и то им је читао приче у оригиналу. Деца су морала да препричавају приче на француском и немачком језику, затим су у кратким потезима те исте приче препричаване на српском језику.
Жена књижевника Димитрија Тирола, Христина, чији је био задатак, да, као образована и лепо васпитана жена, по „јевропском вкусу“, води рачуна о васпитању деце господар-Јеврема и госпоја Томаније, сваке вечери говорила је деци о лепом понашању у друштву.
Све своје послове господар-Јеврем је остављао у шест часова по подне, улазио је у дечју вежбаоницу и са својом женом, са пуно пажње је пратио дечје часове, врло „поучителне по сербску јуност“.
Али, прави уметнички живот се у Београду развио у јесен 1836. године, када је за аустријског конзула на српски двор дошао књижевник Антун Михановић, (1796-1861), аутор хрватске химне: „Лепа наша домовино“.
Када је децембра месеца 1836. године енглеска краљевина послала на двор кнеза Милоша свог посланика, Џорџа Хоџеса, који је тако исто посећивао посведневно дом господар-Јеврема, уметнички живот Београда почео је увелико да цвета, јер ова два просвећена човека и врло интелигентне дипломате, настојале су да пренесу западноевропску културу у Београд, патријархалну касабу на граници Балкана.
[Енглески конзул Џорџ Лојд Хоџес се у Београду први пут појавио у мају 1837. године. Прим. Гаврилова]
Дом госпоја Томаније, и господар Јеврема, под руководством књижевника Димитрија Тирола, постаје прави интелектуални кружок малога Београда, који је тада посведневно насељаван не само српским живљем, већ и страним, и тиме је бројно растао. Овај кружок у дому господар Јеврема представља зачетак уметничких посела у старом Београду 19. века. У таквој атмосфери, Димитрије Тирол је, 1837 године, покренуо лист „Уранију“, лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Београду две године.
Нарочито су биле лепе вечери у богатом и гостољубивом дому господар-Јеврема. Собе су биле велике, простране, топле и богато осветљене милихерц свећама. На великом столу увек је било пуно слатких и сланих ђаконија за јело, које су се тада у Србији могле наћи само у конаку господар Јеврема. Лепо расположење владало је међу домаћинима и присутним лицима. Читало се, причало се, певало се и свирало се. Јелка, Симка и Анка са Христином Тирол наизменично су свирале на клавиру и то су били први часови музичке забаве у Београду. Читала су се дела немачких и француских писаца, расправљала су се разна књижевна питања и свирале се на клавиру композиције тада најпознатијих европских композитора.
Кнез Милош, као врло конзервативни и патријархални човек, са извесним негодовањем пратио је тада просветни живот у кући свог брата, господар Јеврема, коме је пуно пута за то строго замерио.
С краја1837. године ова књижевна посела у конаку господар-Јеврема повремено је посећивао и у њима узимао учешћа и Константин Ранос (1812-1866) који је био професор француског језика и књижевности синовима кнеза Милоша, Милану и Михаилу. Ранос је био лични пријатељ француског песника Ламартина, чије је стихове на тим поселима највише читао а и о Ламартину је говорио. Али тако исто говорио је и о другим француским књижевницима, нарочито о књижевницима романтичарима. Ранос је неколико предавања одржао и о старим грчким песникињама, нарочито о песникињи Сапфо.
Попечитељ народног просвештенија, Димитрије Давидовић (1789-1838) је ова посела посећивао све до своје смрти 1838. године, па и онда када више није био активни министар. Он је кочијама господар-Јеврема из Смедерева, где је живео повучено, као опозиција кнеза Милоша, у Београд долазио само да би присуствовао тим поселима. За Давидовића, који је за српски народ представљао веома велику духовну вредност, Скерлић је рекао: „Димитрије Давидовић је један од најобразованијих и најактивнијих јавних радника српских у првим деценијама 19. века“.
Професор лицеја у Крагујевцу Исидор Стојановић, када је долазио на кратко време у Београд, увек је посећивао ова посела, јер је био заљубљен у ћерку господар-Јеврема, Анку.
Енглески козул, Џорџ Хоџес, говорио је добро немачки језик и на тим поселима учествовао је у дискусији на немачком језику.
Нарочиту живост тим поселима дао је културни и врло темпераметни, Антун Михановић, и то су били моменти, када се у њему зачела велика љубав према трећој кћери госпа Томаније и господар-Јеврема, према Анки... Надахнут великом љубављу према Анки, у част Анкине лепоте, младости и отмености, Михановић је испевао свој чувени сонет „Виђење“ и песму „Камена дјева“, која је била компонована и као врло популарна песма, певала се по целој Србији и Војводини у 19 веку.
Оваква дивна уметничка посела у конаку господар-Јеврема и госпоја Томаније, трајала су све до одласка Антуна Михановића из Србије крајем 1838. године, када је, на захтев кнеза Милоша, бечки двор морао да опозове Михановића из чисто политичких разлога, јер је на двору кнеза Милоша преовладао тада утицај француске и енглеске дипломације. Михановић је са великом тугом напустио Београд и са својом великом љубави, Анком Ј. Обреновић, растао се заувек. Њихови се животни путеви више никад нису срели.
После Михановићевог одласка из Србије, у дому господар Јеврема и даље су се држала уметничка посела, под руководством Димитрија Тирола, али, она више нису имала ни онога елана, ни оног шарма, која су имала за време Михановићевог боравка. Посела у дому господар-Јеврема у Београду трајала су све до одласка династије Обреновића у емиграцију, 1842. године.
Слике Јеврема и Томаније Обреновић насликао је Аристид Економа, и налазе се у Народном музеју у Београду.
Трећа слика представља Анку Јевремову Обреновић.
Хрватску химну „Лијепа наша домовино“ написао је Антун Михановић, а углазбио је Србин из Глине, иначе официр аустријске војске, Јосиф Руњанин. Ову песму је први пут извео хор српске православне цркве у Глини, 1846. године. Судбину цркве у којој је први пут отпевана хрватска химна, као и судбину православног становништва из Глине, за време Другог светског рата, ваљда сви знате.
Интересантно је да је Руњанин написао и песму "Радо Србин иде у војнике"
Јосиф Руњанин (1821-1878) сахрањен је у Новом Саду.
Антун Михановић (1796-1861)
За његову песму "Виђења" тврди се да је најлепша песма Илиризма.
Михановићеву песму "Камена дјева" углазбио је Јаков Готовац.
Ето како је Анка Обреновић утицала на хрватску културу.
Лепо пише да је у питању Доњи град а раније је наведено да је у питању Београд. Интересује ме одакле је фотографисано; објекат сасвим десно ми је непознат. Да ли је то негде код клуба ''Андреграунд'' или је у питању доњи део Париске улице?
[quote=Сокол] Лепо пише да је у питању Доњи град а раније је наведено да је у питању Београд. Интересује ме одакле је фотографисано; објекат сасвим десно ми је непознат. Да ли је то негде код клуба ''Андреграунд'' или је у питању доњи део Париске улице?[quote]
Пошто су нам форензичари заузети брчкањем, ајде да и ми из администрације нешто пробамо. Дакле Соколе, укључи своје соколово око:
Требало би да обележен простор буде поље где се налазе бугарски заробљеници.
Ако издвојимо само тај део видећемо:
Од зидина Горњег града одвајао се зид означен бројем 1, кроз тај зид се пролазило капијом Карла Шестог (2), зид је пролазио поред тополивнице и завршавао се негде око Куле Небојше. Наравно, то је било некад, а од то зида остали су само делови 1 и 2.
Куће које се виде на слици, означене су бројевима 3 и 4 (апроксимативно), а Бугари су седели на пољанчету означеном бројем 5.
Да то поновимо на слици:
Дакле 1 је зид који се одваја од Горњег града, 2 је Капија која је негде левље, па се не види, 3 и 4 су, као, куће, а 5 су заробљеници. Е, сад што тих кућа можда нема криве су штеточине од прекопута, Аустијанци. Мало су пуцкарали почетком Првог светског рата, па су кућице мало порушили. Шта ћеш, штеточине су то!
Ах, да све се гледа са супротне стране, обрнуто за 180 степени (не Целзијуса).
Надам се да и ми дежурни административци нисмо коџа погрешили по питању проналажења ситуације на терену. Хм?
Слажем се са Гавриловом анализом, мада бих ја то објаснио малко другојачије...
На слици са заробљеницима (позиција 5) лево од војника који стоји и гледа у камеру види се стаза која води узбрдо ка извору и цркви Свете Петке, објекат са позицијом 1 је источна капија Доњег града (разорена у савезничком бомбардовању 16. априла 1944. године), а скроз десно рекао бих да се назире зграда амама - данас је ту планетаријум.
Слажем се са Гавриловом анализом, мада бих ја то објаснио малко другојачије... На слици са заробљеницима (позиција 5) лево од војника који стоји и гледа у камеру види се стаза која води узбрдо ка извору и цркви Свете Петке, објекат са позицијом 1 је источна капија Доњег града (разорена у савезничком бомбардовању 16. априла 1944. године), а скроз десно рекао бих да се назире зграда амама - данас је ту планетаријум.
Слажем се, Изи.
Само има ту једна зачкољица. Једно је објашњавати човеку који све то има у глави, а друго је објаснити човеку који на слици не види ни цркву Свете Петке, ни капију Доњег града, ни Капију Карла Шестог, нити претпоставља да она црна сенка десно може бити планетаријум (хамам).
Ономе који зна све оно горе наведено не треба објашњење.
А шта ћемо са оним који то не зна, или са оних 16 гостију који тог тренутка гледају форум, или оних пар стотина који ће у току следећих неколико дана то погледати?
Њима је то потребно показати са широм перспективом, да сами сагледају околину и укапирају где је то.
Рекох једном, не разговарајмо само између себе, имајмо у виду да из таме око нас блиста стотинак пари очију
Тему ћу отпочети цитирањем текста Полексије Д. Димитријевић - Стошић из књиге Посела у староме Београду
ПОСЕЛА У КОНАКУ ТОМАНИЈЕ И ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА
Главни културни живот Београда почео је да се развија од 1832. године, када почиње у Србији да се заводи модерна организација државне власти и када Милошева Србија добија државноправни карактер, односно када је за управника вароши Београда дошао рођени брат кнеза Милоша, господар Јеврем.
Од своје браће, кнеза Милоша и господар Јована, господар Јеврем био је најинтелигентнији и најамбициознији. У погледу просвећивања, господар Јеврем увек је имао велике аспирације, што се најбоље види по томе, како је лепо и за оно доба велико образовање дао својој деци. Имао је пет кћери: Јелену - Јелку, Симку (биле су близнакиње), Анку, Јекатарину и Стану и сина јединца, Милоша.
Као управник вароши Београда, господар Јеврем је подигао велику кућу од „једног боја“ на углу данашње Пролетерских бригада (некада Крунске) и Милоша Великог улице. И цео тај крај деценијама у Београду звао се „Ћоше госпоја Томаније“. Та кућа је до пре неколико година постојала, а данас се на том месту уздиже једна лепа палата. Дом господар Јеврема имао је леп велики цветни врт, први и најлепши врт у Београду, украшен разноврсним и ретким цветовима, који до тада нису у Београду били познати. Расаде су по Турској, Бугарској, Румунији и Аустрији набављали трговци, који су ради трговине одлазили у те земље. Врт је неговала амбициозна и вредна жена господара Јеврема, госпоја Томанија, (тако је њу у Србији народ звао).
У своме пространом конаку, господар Јеврем је имао једну собу, коју је звао „учителна вежбаоница“, која је служила деци за учење. Сваке вечери, у присуству родитеља, дечји домаћи учитељ, књижевник Димитрије Тирол (1793-1857) деци господар Јеврема је читао и тумачио разне приче, највише дидактичког карактера из француске и немачке књижевности и то им је читао приче у оригиналу. Деца су морала да препричавају приче на француском и немачком језику, затим су у кратким потезима те исте приче препричаване на српском језику.
Жена књижевника Димитрија Тирола, Христина, чији је био задатак, да, као образована и лепо васпитана жена, по „јевропском вкусу“, води рачуна о васпитању деце господар-Јеврема и госпоја Томаније, сваке вечери говорила је деци о лепом понашању у друштву.
Све своје послове господар-Јеврем је остављао у шест часова по подне, улазио је у дечју вежбаоницу и са својом женом, са пуно пажње је пратио дечје часове, врло „поучителне по сербску јуност“.
Али, прави уметнички живот се у Београду развио у јесен 1836. године, када је за аустријског конзула на српски двор дошао књижевник Антун Михановић, (1796-1861), аутор хрватске химне: „Лепа наша домовино“.
Када је децембра месеца 1836. године енглеска краљевина послала на двор кнеза Милоша свог посланика, Џорџа Хоџеса, који је тако исто посећивао посведневно дом господар-Јеврема, уметнички живот Београда почео је увелико да цвета, јер ова два просвећена човека и врло интелигентне дипломате, настојале су да пренесу западноевропску културу у Београд, патријархалну касабу на граници Балкана.
[Енглески конзул Џорџ Лојд Хоџес се у Београду први пут појавио у мају 1837. године. Прим. Гаврилова]
Дом госпоја Томаније, и господар Јеврема, под руководством књижевника Димитрија Тирола, постаје прави интелектуални кружок малога Београда, који је тада посведневно насељаван не само српским живљем, већ и страним, и тиме је бројно растао. Овај кружок у дому господар Јеврема представља зачетак уметничких посела у старом Београду 19. века. У таквој атмосфери, Димитрије Тирол је, 1837 године, покренуо лист „Уранију“, лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Београду две године.
Нарочито су биле лепе вечери у богатом и гостољубивом дому господар-Јеврема. Собе су биле велике, простране, топле и богато осветљене милихерц свећама. На великом столу увек је било пуно слатких и сланих ђаконија за јело, које су се тада у Србији могле наћи само у конаку господар Јеврема. Лепо расположење владало је међу домаћинима и присутним лицима. Читало се, причало се, певало се и свирало се. Јелка, Симка и Анка са Христином Тирол наизменично су свирале на клавиру и то су били први часови музичке забаве у Београду. Читала су се дела немачких и француских писаца, расправљала су се разна књижевна питања и свирале се на клавиру композиције тада најпознатијих европских композитора.
Кнез Милош, као врло конзервативни и патријархални човек, са извесним негодовањем пратио је тада просветни живот у кући свог брата, господар Јеврема, коме је пуно пута за то строго замерио.
С краја 1837. године ова књижевна посела у конаку господар-Јеврема повремено је посећивао и у њима узимао учешћа и Константин Ранос (1812-1866) који је био професор француског језика и књижевности синовима кнеза Милоша, Милану и Михаилу. Ранос је био лични пријатељ француског песника Ламартина, чије је стихове на тим поселима највише читао а и о Ламартину је говорио. Али тако исто говорио је и о другим француским књижевницима, нарочито о књижевницима романтичарима. Ранос је неколико предавања одржао и о старим грчким песникињама, нарочито о песникињи Сапфо.
Попечитељ народног просвештенија, Димитрије Давидовић (1789-1838) је ова посела посећивао све до своје смрти 1838. године, па и онда када више није био активни министар. Он је кочијама господар-Јеврема из Смедерева, где је живео повучено, као опозиција кнеза Милоша, у Београд долазио само да би присуствовао тим поселима. За Давидовића, који је за српски народ представљао веома велику духовну вредност, Скерлић је рекао: „Димитрије Давидовић је један од најобразованијих и најактивнијих јавних радника српских у првим деценијама 19. века“.
Професор лицеја у Крагујевцу Исидор Стојановић, када је долазио на кратко време у Београд, увек је посећивао ова посела, јер је био заљубљен у ћерку господар-Јеврема, Анку.
Енглески козул, Џорџ Хоџес, говорио је добро немачки језик и на тим поселима учествовао је у дискусији на немачком језику.
Нарочиту живост тим поселима дао је културни и врло темпераметни, Антун Михановић, и то су били моменти, када се у њему зачела велика љубав према трећој кћери госпа Томаније и господар-Јеврема, према Анки... Надахнут великом љубављу према Анки, у част Анкине лепоте, младости и отмености, Михановић је испевао свој чувени сонет „Виђење“ и песму „Камена дјева“, која је била компонована и као врло популарна песма, певала се по целој Србији и Војводини у 19 веку.
Оваква дивна уметничка посела у конаку господар-Јеврема и госпоја Томаније, трајала су све до одласка Антуна Михановића из Србије крајем 1838. године, када је, на захтев кнеза Милоша, бечки двор морао да опозове Михановића из чисто политичких разлога, јер је на двору кнеза Милоша преовладао тада утицај француске и енглеске дипломације. Михановић је са великом тугом напустио Београд и са својом великом љубави, Анком Ј. Обреновић, растао се заувек. Њихови се животни путеви више никад нису срели.
После Михановићевог одласка из Србије, у дому господар Јеврема и даље су се држала уметничка посела, под руководством Димитрија Тирола, али, она више нису имала ни онога елана, ни оног шарма, која су имала за време Михановићевог боравка. Посела у дому господар-Јеврема у Београду трајала су све до одласка династије Обреновића у емиграцију, 1842. године.
Слике Јеврема и Томаније Обреновић насликао је Аристид Економа, и налазе се у Народном музеју у Београду.
Трећа слика представља Анку Јевремову Обреновић.
Интересантно је да је Руњанин написао и песму "Радо Србин иде у војнике"
Јосиф Руњанин (1821-1878) сахрањен је у Новом Саду.
Антун Михановић (1796-1861)
За његову песму "Виђења" тврди се да је најлепша песма Илиризма.
Михановићеву песму "Камена дјева" углазбио је Јаков Готовац.
Ето како је Анка Обреновић утицала на хрватску културу.
Kuća Marka Stojanovića
Poština kuća kod Ž. Stanice
Лепо пише да је у питању Доњи град а раније је наведено да је у питању Београд. Интересује ме одакле је фотографисано; објекат сасвим десно ми је непознат. Да ли је то негде код клуба ''Андреграунд'' или је у питању доњи део Париске улице?
Пошто су нам форензичари заузети брчкањем, ајде да и ми из администрације нешто пробамо. Дакле Соколе, укључи своје соколово око:
Требало би да обележен простор буде поље где се налазе бугарски заробљеници.
Ако издвојимо само тај део видећемо:
Од зидина Горњег града одвајао се зид означен бројем 1, кроз тај зид се пролазило капијом Карла Шестог (2), зид је пролазио поред тополивнице и завршавао се негде око Куле Небојше. Наравно, то је било некад, а од то зида остали су само делови 1 и 2.
Куће које се виде на слици, означене су бројевима 3 и 4 (апроксимативно), а Бугари су седели на пољанчету означеном бројем 5.
Да то поновимо на слици:
Дакле 1 је зид који се одваја од Горњег града, 2 је Капија која је негде левље, па се не види, 3 и 4 су, као, куће, а 5 су заробљеници. Е, сад што тих кућа можда нема криве су штеточине од прекопута, Аустијанци. Мало су пуцкарали почетком Првог светског рата, па су кућице мало порушили. Шта ћеш, штеточине су то!
Ах, да све се гледа са супротне стране, обрнуто за 180 степени (не Целзијуса).
Надам се да и ми дежурни административци нисмо коџа погрешили по питању проналажења ситуације на терену. Хм?
Слажем се са Гавриловом анализом, мада бих ја то објаснио малко другојачије...
На слици са заробљеницима (позиција 5) лево од војника који стоји и гледа у камеру види се стаза која води узбрдо ка извору и цркви Свете Петке, објекат са позицијом 1 је источна капија Доњег града (разорена у савезничком бомбардовању 16. априла 1944. године), а скроз десно рекао бих да се назире зграда амама - данас је ту планетаријум.
Слажем се, Изи.
Само има ту једна зачкољица. Једно је објашњавати човеку који све то има у глави, а друго је објаснити човеку који на слици не види ни цркву Свете Петке, ни капију Доњег града, ни Капију Карла Шестог, нити претпоставља да она црна сенка десно може бити планетаријум (хамам).
Ономе који зна све оно горе наведено не треба објашњење.
А шта ћемо са оним који то не зна, или са оних 16 гостију који тог тренутка гледају форум, или оних пар стотина који ће у току следећих неколико дана то погледати?
Њима је то потребно показати са широм перспективом, да сами сагледају околину и укапирају где је то.
Рекох једном, не разговарајмо само између себе, имајмо у виду да из таме око нас блиста стотинак пари очију