Уједно (и такође занимљиво) - џез у прво време (док се снаге нису "прегруписале") није био проскрибован као музика са тог трулог запада, већ увелико емитовао све негде до 1947. са програма радија.
Бубиша Симић је чак изнео податак да је први филм који је емитован у Београду приказиван је у биоскопу који се налазио у "Занатском дому". Њега су донели Руси, а био је то "Серенада у долини сунца" са познатим оркестром Глена Милера.
Првих пар година после рата могли су у програму Радио Београда да се чују најчувенији амерички џез-оркестри и певачи, наравно из репертоара од пре и за време рата. То може у првом реду да се захвали томе што се у то време нова власт још није осећала сигурном у седлу, па је била врло толерантна према западним савезницима. С друге стране, Американци су били врло „издашни“ у поклањању грамофонских плоча (плоча намењених њиховој армији за време рата које су сад претекле). Истовремено је и СССР још увек толерисао културне утицаје западних савезника, колико због савезништва толико и због материјалне зависности од САД за време рата. Не би ме чудило да је Југославија добила филм „Серенада у долини сунца“ управо од Руса. Уосталом Глен Милер је пао у рату за општу ствар.
Филм је снимљен 1941. године и посвећен је углавном Глен Милеру и његовој музици. Вероватно је да се он приказивао и у Немачкој већ за време нациста, јер су Американци касније ушли у рат. Следеће композиције се изводе у њему:
It Happened in Sun Valley
Moonlight Serenade
I Know Why (And So Do You)
In the Mood
The Farmer in the Dell
Chatanooga Choo Choo
The Kiss Polka
У Београду (а вероватно и у другом свету) најпопуларнија је била Chatanooga Choo Choo и сви су је врло радо певушили. У то време енглески језик код нас није био распрострањен, па је омладина извртала текст онако како јој се чинило да чује. Сећам се да су почетак текста „Pardon, the boy...“ углавном интерпретирали као „I am a boy…“. Можда то није било случајно. Наиме, многи су почињали да уче енглески, а користио се после рата издати уџбеник професора Недића за почетнике. Прва лекција је почињала са „I am a boy…“, а то су сви савладали.
Ко је заинтересован за Chatanooga Choo Choo може да види и чује на youtube (онај, ко је поставио, направио је две половине):
Ма колико да је овај филм био леп, за оно време није представљао неку огромну сензацију за Београђане. У Београду се, наиме, затекао велик број филмова од пре рата и ти филмови су се приказивали једно време (дистрибуција није могла тако брзо да затрпа биоскопе совјетским филмовима). Међу њима било је и врхунских остварења филмске уметности. У Киноклубу се после причало да је Комисија за кинематографију спалила све те филмове (као штетне), не дајући их чак ни Кинотеци. Не знам колико је то истина.
Узгред речено, биоскоп у згради „Занатског дома“ звао се „Авала“. Био је то леп биоскоп, са застакљеном таваницом, кроз коју је улазило дневно светло у салу. Пред почетак пројекције навлачили су се застори и тиме се сала замрачивала. Имао је врло добар репертоар. Зажалили смо кад га је Радио Београд шћапио. Крајем 50-их година чуо сам да је био преуређен у велик студио за стереофонске снимке. Кад су радови били готови, појавио се у минералној вуни неке зидне облоге један – зричак. Зри-зри-зри. Ову причу сам чуо од виолинисте народног оркестра, сниматеља и инжењера-акустичара Милета Марјановића (све ми се чини да сам на овом форуму видео и његову слику, али не могу више да је нађем). Не знам како су после решили проблем. Можда Божја казна за то што су Београђанима одузели леп биоскоп.
Заоштравања културне и политичке сцене у Југославији дошло је после резолуције ИБ-а из 1948, када су Руси почели да оптужују Тита да је довео до дегенерације социјализма и до ситнобуржоаских скретања. Овај је на то реаговао заоштравањем и скретањем у тврди комунизам како би доказао да је у свему исправан и на линији. Гуше се остаци демократије, продубљује национализација, сељаци утерују у задруге, побеђује соцреализам, укида џез...
Бубиша ми је рекао да су Руси малтене одмах по крају борби донели "Серенаду..." у Авалу, и приказали је скоро полудивље. Није то била некаква званична дистрибуција.
Оно што је интересантно јесте да је "Серенада у долини сунца" (између осталих филмова које су Американци тада продуковали) снимљена на оптичкој траци са осам канала где је сваки канал представљао одређени угао камере (и коришћен према потреби финалне режије и монтаже).
Пре пар година неколико вредних људи синхронизовало је све канале који су неким чудом преживели у архиви и тако данас можете чути Милера у стерео техници (ово није вештачки ефекат):
Хвала Вам на помињању имена Милета Марјановића! Он је пре рата био и вођа једног забавног радио оркестра и оркестра који је повремено изводио џез, а после рата се, колико ми је познато, посветио сниматељском и акустичарском послу.
Да ипак поновим ја пост нашег пријатеља Дунде који сам успео пре краха сервера да сачувам:
Првих пар година после рата могли су у програму Радио Београда да се чују најчувенији амерички џез-оркестри и певачи, наравно из репертоара од пре и за време рата. То може у првом реду да се захвали томе што се у то време нова власт још није осећала сигурном у седлу, па је била врло толерантна према западним савезницима. С друге стране, Американци су били врло „издашни“ у поклањању грамофонских плоча (плоча намењених њиховој армији за време рата које су сад претекле). Истовремено је и СССР још увек толерисао културне утицаје западних савезника, колико због савезништва толико и због материјалне зависности од САД за време рата. Не би ме чудило да је Југославија добила филм „Серенада у долини сунца“ управо од Руса. Уосталом Глен Милер је пао у рату за општу ствар.
Филм је снимљен 1941. године и посвећен је углавном Глен Милеру и његовој музици. Вероватно је да се он приказивао и у Немачкој већ за време нациста, јер су Американци касније ушли у рат. Следеће композиције се изводе у њему:
It Happened in Sun Valley
Moonlight Serenade
I Know Why (And So Do You)
In the Mood
The Farmer in the Dell
Chatanooga Choo Choo
The Kiss Polka
У Београду (а вероватно и у другом свету) најпопуларнија је била Chatanooga Choo Choo и сви су је врло радо певушили. У то време енглески језик код нас није био распрострањен, па је омладина извртала текст онако како јој се чинило да чује. Сећам се да су почетак текста „Pardon, the boy...“ углавном интерпретирали као „I am a boy…“. Можда то није било случајно. Наиме, многи су почињали да уче енглески, а користио се после рата издати уџбеник професора Недића за почетнике. Прва лекција је почињала са „I am a boy…“, а то су сви савладали.
Ко је заинтересован за Chatanooga Choo Choo може да види и чује на youtube (онај, ко је поставио, направио је две половине):
Ма колико да је овај филм био леп, за оно време није представљао неку огромну сензацију за Београђане. У Београду се, наиме, затекао велик број филмова од пре рата и ти филмови су се приказивали једно време (дистрибуција није могла тако брзо да затрпа биоскопе совјетским филмовима). Међу њима било је и врхунских остварења филмске уметности. У Киноклубу се после причало да је Комисија за кинематографију спалила све те филмове (као штетне), не дајући их чак ни Кинотеци. Не знам колико је то истина.
Узгред речено, биоскоп у згради „Занатског дома“ звао се „Авала“. Био је то леп биоскоп, са застакљеном таваницом, кроз коју је улазило дневно светло у салу. Пред почетак пројекције навлачили су се застори и тиме се сала замрачивала. Имао је врло добар репертоар. Зажалили смо кад га је Радио Београд шћапио. Крајем 50-их година чуо сам да је био преуређен у велик студио за стереофонске снимке. Кад су радови били готови, појавио се у минералној вуни неке зидне облоге један – зричак. Зри-зри-зри. Ову причу сам чуо од виолинисте народног оркестра, сниматеља и инжењера-акустичара Милета Марјановића (све ми се чини да сам на овом форуму видео и његову слику, али не могу више да је нађем). Не знам како су после решили проблем. Можда Божја казна за то што су Београђанима одузели леп биоскоп.
Ја још напоменух:
Хвала драги пријатељу на овој изванредној причи.
Бубиша ми је рекао да су Руси малтене одмах по крају борби донели "Серенаду..." у Авалу, и приказали је скоро полудивље. Није то била некаква званична дистрибуција.
Оно што је интересантно јесте да је "Серенада у долини сунца" (између осталих филмова које су Американци тада продуковали) снимљена на оптичкој траци са осам канала где је сваки канал представљао одређени угао камере (и коришћен према потреби финалне режије и монтаже).
Пре пар година неколико вредних људи синхронизовало је све канале који су неким чудом преживели у архиви и тако данас можете чути Милера у стерео техници (ово није вештачки ефекат):
Хвала Вам на помињању имена Милета Марјановића! Он је пре рата био и вођа једног забавног радио оркестра и оркестра који је повремено изводио џез, а после рата се, колико ми је познато, посветио сниматељском и акустичарском послу.
Збогове збирке, која садржи отворене негативне алузије на Тита, Гојко је 1981. осуђен
на две године затвора због наводне непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ. Сећам се да ми је тада било жао што га бране са "није он то мислио", а не са "има права да напише шта хоће".
Уједно (и такође занимљиво) - џез у прво време (док се снаге нису "прегруписале") није био проскрибован као музика са тог трулог запада, већ увелико емитовао све негде до 1947. са програма радија.
Бубиша Симић је чак изнео податак да је први филм који је емитован у Београду приказиван је у биоскопу који се налазио у "Занатском дому". Њега су донели Руси, а био је то "Серенада у долини сунца" са познатим оркестром Глена Милера.
Првих пар година после рата могли су у програму Радио Београда да се чују најчувенији амерички џез-оркестри и певачи, наравно из репертоара од пре и за време рата. То може у првом реду да се захвали томе што се у то време нова власт још није осећала сигурном у седлу, па је била врло толерантна према западним савезницима. С друге стране, Американци су били врло „издашни“ у поклањању грамофонских плоча (плоча намењених њиховој армији за време рата које су сад претекле). Истовремено је и СССР још увек толерисао културне утицаје западних савезника, колико због савезништва толико и због материјалне зависности од САД за време рата. Не би ме чудило да је Југославија добила филм „Серенада у долини сунца“ управо од Руса. Уосталом Глен Милер је пао у рату за општу ствар.
Филм је снимљен 1941. године и посвећен је углавном Глен Милеру и његовој музици. Вероватно је да се он приказивао и у Немачкој већ за време нациста, јер су Американци касније ушли у рат. Следеће композиције се изводе у њему:
У Београду (а вероватно и у другом свету) најпопуларнија је била Chatanooga Choo Choo и сви су је врло радо певушили. У то време енглески језик код нас није био распрострањен, па је омладина извртала текст онако како јој се чинило да чује. Сећам се да су почетак текста „Pardon, the boy...“ углавном интерпретирали као „I am a boy…“. Можда то није било случајно. Наиме, многи су почињали да уче енглески, а користио се после рата издати уџбеник професора Недића за почетнике. Прва лекција је почињала са „I am a boy…“, а то су сви савладали.
Ко је заинтересован за Chatanooga Choo Choo може да види и чује на youtube (онај, ко је поставио, направио је две половине):
http://www.youtube.com/watch?v=-XQybKMXL-k&feature=player_embedded
http://www.youtube.com/watch?v=QzHIn5S-RbY&feature=related
Ма колико да је овај филм био леп, за оно време није представљао неку огромну сензацију за Београђане. У Београду се, наиме, затекао велик број филмова од пре рата и ти филмови су се приказивали једно време (дистрибуција није могла тако брзо да затрпа биоскопе совјетским филмовима). Међу њима било је и врхунских остварења филмске уметности. У Киноклубу се после причало да је Комисија за кинематографију спалила све те филмове (као штетне), не дајући их чак ни Кинотеци. Не знам колико је то истина.
Узгред речено, биоскоп у згради „Занатског дома“ звао се „Авала“. Био је то леп биоскоп, са застакљеном таваницом, кроз коју је улазило дневно светло у салу. Пред почетак пројекције навлачили су се застори и тиме се сала замрачивала. Имао је врло добар репертоар. Зажалили смо кад га је Радио Београд шћапио. Крајем 50-их година чуо сам да је био преуређен у велик студио за стереофонске снимке. Кад су радови били готови, појавио се у минералној вуни неке зидне облоге један – зричак. Зри-зри-зри. Ову причу сам чуо од виолинисте народног оркестра, сниматеља и инжењера-акустичара Милета Марјановића (све ми се чини да сам на овом форуму видео и његову слику, али не могу више да је нађем). Не знам како су после решили проблем. Можда Божја казна за то што су Београђанима одузели леп биоскоп.
Хвала драги пријатељу на овој изванредној причи.
Бубиша ми је рекао да су Руси малтене одмах по крају борби донели "Серенаду..." у Авалу, и приказали је скоро полудивље. Није то била некаква званична дистрибуција.
Оно што је интересантно јесте да је "Серенада у долини сунца" (између осталих филмова које су Американци тада продуковали) снимљена на оптичкој траци са осам канала где је сваки канал представљао одређени угао камере (и коришћен према потреби финалне режије и монтаже).
Пре пар година неколико вредних људи синхронизовало је све канале који су неким чудом преживели у архиви и тако данас можете чути Милера у стерео техници (ово није вештачки ефекат):
http://www.youtube.com/watch?v=7k7L82LxiBY
http://www.youtube.com/watch?v=3ZPRgYroIIg
http://www.youtube.com/watch?v=31u617IHhdo
Хвала Вам на помињању имена Милета Марјановића! Он је пре рата био и вођа једног забавног радио оркестра и оркестра који је повремено изводио џез, а после рата се, колико ми је познато, посветио сниматељском и акустичарском послу.
Да ли знате шта се десило са њим?
... Bondjorno :)...
... PS ... a Orinoko se izgleda jopeta izliva ...
Опет.
Да ипак поновим ја пост нашег пријатеља Дунде који сам успео пре краха сервера да сачувам:
Првих пар година после рата могли су у програму Радио Београда да се чују најчувенији амерички џез-оркестри и певачи, наравно из репертоара од пре и за време рата. То може у првом реду да се захвали томе што се у то време нова власт још није осећала сигурном у седлу, па је била врло толерантна према западним савезницима. С друге стране, Американци су били врло „издашни“ у поклањању грамофонских плоча (плоча намењених њиховој армији за време рата које су сад претекле). Истовремено је и СССР још увек толерисао културне утицаје западних савезника, колико због савезништва толико и због материјалне зависности од САД за време рата. Не би ме чудило да је Југославија добила филм „Серенада у долини сунца“ управо од Руса. Уосталом Глен Милер је пао у рату за општу ствар.
Филм је снимљен 1941. године и посвећен је углавном Глен Милеру и његовој музици. Вероватно је да се он приказивао и у Немачкој већ за време нациста, јер су Американци касније ушли у рат. Следеће композиције се изводе у њему:
It Happened in Sun Valley
Moonlight Serenade
I Know Why (And So Do You)
In the Mood
The Farmer in the Dell
Chatanooga Choo Choo
The Kiss Polka
У Београду (а вероватно и у другом свету) најпопуларнија је била Chatanooga Choo Choo и сви су је врло радо певушили. У то време енглески језик код нас није био распрострањен, па је омладина извртала текст онако како јој се чинило да чује. Сећам се да су почетак текста „Pardon, the boy...“ углавном интерпретирали као „I am a boy…“. Можда то није било случајно. Наиме, многи су почињали да уче енглески, а користио се после рата издати уџбеник професора Недића за почетнике. Прва лекција је почињала са „I am a boy…“, а то су сви савладали.
Ко је заинтересован за Chatanooga Choo Choo може да види и чује на youtube (онај, ко је поставио, направио је две половине):
http://www.youtube.com/watch?v=-XQybKMXL-k&feature=player_embedded
http://www.youtube.com/watch?v=QzHIn5S-RbY&feature=related
Ма колико да је овај филм био леп, за оно време није представљао неку огромну сензацију за Београђане. У Београду се, наиме, затекао велик број филмова од пре рата и ти филмови су се приказивали једно време (дистрибуција није могла тако брзо да затрпа биоскопе совјетским филмовима). Међу њима било је и врхунских остварења филмске уметности. У Киноклубу се после причало да је Комисија за кинематографију спалила све те филмове (као штетне), не дајући их чак ни Кинотеци. Не знам колико је то истина.
Узгред речено, биоскоп у згради „Занатског дома“ звао се „Авала“. Био је то леп биоскоп, са застакљеном таваницом, кроз коју је улазило дневно светло у салу. Пред почетак пројекције навлачили су се застори и тиме се сала замрачивала. Имао је врло добар репертоар. Зажалили смо кад га је Радио Београд шћапио. Крајем 50-их година чуо сам да је био преуређен у велик студио за стереофонске снимке. Кад су радови били готови, појавио се у минералној вуни неке зидне облоге један – зричак. Зри-зри-зри. Ову причу сам чуо од виолинисте народног оркестра, сниматеља и инжењера-акустичара Милета Марјановића (све ми се чини да сам на овом форуму видео и његову слику, али не могу више да је нађем). Не знам како су после решили проблем. Можда Божја казна за то што су Београђанима одузели леп биоскоп.
Ја још напоменух:
Хвала драги пријатељу на овој изванредној причи.
Бубиша ми је рекао да су Руси малтене одмах по крају борби донели "Серенаду..." у Авалу, и приказали је скоро полудивље. Није то била некаква званична дистрибуција.
Оно што је интересантно јесте да је "Серенада у долини сунца" (између осталих филмова које су Американци тада продуковали) снимљена на оптичкој траци са осам канала где је сваки канал представљао одређени угао камере (и коришћен према потреби финалне режије и монтаже).
Пре пар година неколико вредних људи синхронизовало је све канале који су неким чудом преживели у архиви и тако данас можете чути Милера у стерео техници (ово није вештачки ефекат):
http://www.youtube.com/watch?v=7k7L82LxiBY
http://www.youtube.com/watch?v=3ZPRgYroIIg
http://www.youtube.com/watch?v=31u617IHhdo
Хвала Вам на помињању имена Милета Марјановића! Он је пре рата био и вођа једног забавног радио оркестра и оркестра који је повремено изводио џез, а после рата се, колико ми је познато, посветио сниматељском и акустичарском послу.
Да ли знате шта се десило са њим?
А онда је сервер гецркгт!
Због ове збирке, која садржи отворене негативне алузије на Тита, Гојко је 1981. осуђен на две године затвора због наводне непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ. Сећам се да ми је тада било жао што га бране са "није он то мислио", а не са "има права да напише шта хоће".