Хвала нашем Гаврилу на овом лепом и дирљивом тексту о последњим данима старе централе на Дорћолу... толико је значила том делу града и људима око ње.
То није тек само пролазна прича и сећање, заиста, ето, тако је и било.
Говорили смо о почетку и завршетку прве електричне централе. Сада мало о преисторији, о претходнику централе:
Пре него што се будемо упознали, макар и сасвим површно, са условима и уређењем електричне централе и мреже за осветљење, неће бити без интереса, ако поменемо овом приликом један случај који је у старом Београду, у своје време, направио велику сензацију. А цео тај догађај има и своју занимљиву историју, која илуструје оно доба у коме се то десило...
На име, једном београдском ресторатеру пало је на памет да за свој рачун уведе у локалима свога ресторана електрично осветљење и то много раније него што је престоница добила. такво осветљење после жмиркавих општинских фењера.
То се, дакле, догодило у оној згради која још и данас постоји и која се налази на углу улице Милоша Великог. и Масарикове, баш наспрам улаза у Министарство грађевина. Она лежи баш поред саме трамвајске пруге за Топчидер и изгледа данас као да је упала у какву рупу, због нивелације топчидерског друма. Данас се у њој налазе: кројачка радња за војничка одела, једна мала крчма са бифеом, једна фризерска радња и велико стовариште аутомобила.
У тој истој згради, која данас изгледа онако необична, седамдесетих година прошлога века била је кафана са пространом баштом и дугачким салоном, која је, не знам зашто, носила име „кафана Хамбург“.
Кад је 1881. године, на углу улице Милоша Великог и Краљице Наталије, - а то је баш преко пута кафане „Хамбург“, - назидана зграда у необичном облику за Народну Скупштину, у којој се данас налази биоскоп „Одеон“, и у којој је, као што смо раније видели, кнежевина Србија 1882. године проглашена Краљевином, — онда је та кафана изменила назив и добила име „Кафана код Нове Скупштине.“
Доцније, приликом пада једне Владе, која се мало дуже одржала на управи земље, ондашњи ресторатер нашао је за сходно да промени и то име. И тако је постала „Кафана код Нове Владе“...
Још доцније и тај назив је промењен. Нова влада је већ била остарела и онда је фирма изгубила смисао. Зато је један од ресторатера поправио ствар. Вратио је стари назив, али само мало измењен. И рнда је била „Кафана код Скупштине“. ,
Чини ми се да је та кафана под таквим именом и завршила свој живот као кафана у којој су се мешали, поред разних назива, и разни гости, кроз дуги низ година. А некада је ту био скуп елите београдске.
У своје време пало је у очи да су ту кафану и њену лепу башту са израслим липама и разгранатим кестеновима, посећивали су и многи професори који су свакога дана носили цилиндер на глави, и одмарали се у оној лепој хладовини. То је било у доба цилиндера.
Стари Београђани сећaју се врло добро оних старих професора који су у своје време увек носили цилиндре, а то су били: Ђорђе Малетић, Јован Ђорђевић — писац српске народне химне „Боже правде...“ — па онда Пера Кречаревић, Живко Недељковић - „конжигезон", Живко Поповић, Светислав Вуловић, Јован Ђаја, Тома Модун, Андра Книћанин и друга...
Кад је Прво београдско певачко друштво прослављало своју тридесетогодишњицу, с пролећа 1882. године, онда је у овој истој кафани и башти био приређен велики банкет, на коме су суделовале многе певачке дружине из свих крајева Српства...
Вредно је забележити још и ово: можда зато што се онда звала кафана „Хамбург", - ова кафана била је прва у којој су почеле да свирају стране капеле са певачицама, под познатим називом „Тингл-тангл", где су се могле чути разне песме на свима европским језицима. То је било почетком осамдесетих година, када су такве стране трупе преплавиле Београд као „Култур-трегери". И онда је „Стари господин", Милош Ж. Петровић, који је посведневно носио цилиндер на глави, казао за ову кафану: „То је капија кроз коју је прошла западна култура за блиски Исток!"
А ко би данас рекао за ту зграду, према њеном данашњем изгледу и забачености, да су се некад у њој тако лепо проводили стари Београђани, да је у њој некада владала отменост и господство, и да је она оставила тако лепе успомене, које сада освежавамо ради карактеристике онога времена...
И ето у тој истој згради, стари Београђани имали су прилике да виде први пут у своме веку, давно очекивано електрично осветљење, које је приредио тај ресторатер својим гостима. А ево шта је он радио.
Набавио је једну локомобилу и електромотор, које је сместио у једну башту до Народне скупштине, и онда је одатле пребацио један изолован спроводник преко топчидерског друма и увео у своје локале, па је онда довео у везу са Боген-лампама и Едисоновим сијалицама. И тако је први створио у Београду електрично осветљење, за свој рачун...
Овај случај направио је у Београду читаву сензацију. А нарочито код деце. Многобројни посетиоци овога локала били су дирнути веома пријатно, овом пажњом ресторатеровом...
Првога вечера, кад је требало да блесне електрично осветљење, био се искупио силан свет, да види Аладинова чудотворна кандила из „Хиљаду и једне ноћи“! Нарочито су била радозиала многа деца, која су због електричног осветљења осталабез вечере, а кад су се доцкан вратила кући, поред губитка вечере добили су још и батине. Тако бар данас признаје један стари господин, који је сад претурио своју шездесету и који је тога вечерапонео собом нагарављено стакло, као да хоће да посматра сунце и његово помрачење! Јер, вели, неки су га преварили да ће то електрично осветљење бити толико јако, да може човек од њега да ослепи, ако га буде гледао голим очима!...
И кад је најзад струја била пуштена, онда оне две зашиљене угљене шипке у боген-лампама, које увек стоје једна наспрам друге, зазврјаше силно, полетеше варнице и засија јака светлост.
Публика је светлост поздравила узвиком: А-а-а!...
Неки викнуше: Живела електрика! А други одговарају: Живела!... Смрт фењерима!...
—Као да горе сто свећа! — додаде један.
—Не сто, него хиљаду! — упаде други…
И многи гости остадоше до зоре, да гледају у „лампу“, не само по навици већ и из радозналости, и пило се у „част“ електричног осветљења, првог у Београду. И одржане су здравице за дуг живот и здравље газда Пере Јовановића — Шапчанина, ресторатера „код Скупштине“, који је тада постао претеча прве централе и првог електричног осветљења у Београду...
Локомобила
Боген лампа, за постављаље на привременим местима ("чудотворно кандило")
Прича је, такође, из трезора Димитрија Ц. Ђорђевића.
Хвала нашем Гаврилу на овом лепом и дирљивом тексту о последњим данима старе централе на Дорћолу... толико је значила том делу града и људима око ње.
То није тек само пролазна прича и сећање, заиста, ето, тако је и било.
Увек се човек може окрепити у ливници.
Пре него што се будемо упознали, макар и сасвим површно, са условима и уређењем електричне централе и мреже за осветљење, неће бити без интереса, ако поменемо овом приликом један случај који је у старом Београду, у своје време, направио велику сензацију. А цео тај догађај има и своју занимљиву историју, која илуструје оно доба у коме се то десило...
На име, једном београдском ресторатеру пало је на памет да за свој рачун уведе у локалима свога ресторана електрично осветљење и то много раније него што је престоница добила. такво осветљење после жмиркавих општинских фењера.
То се, дакле, догодило у оној згради која још и данас постоји и која се налази на углу улице Милоша Великог. и Масарикове, баш наспрам улаза у Министарство грађевина. Она лежи баш поред саме трамвајске пруге за Топчидер и изгледа данас као да је упала у какву рупу, због нивелације топчидерског друма. Данас се у њој налазе: кројачка радња за војничка одела, једна мала крчма са бифеом, једна фризерска радња и велико стовариште аутомобила.
У тој истој згради, која данас изгледа онако необична, седамдесетих година прошлога века била је кафана са пространом баштом и дугачким салоном, која је, не знам зашто, носила име „кафана Хамбург“.
Кад је 1881. године, на углу улице Милоша Великог и Краљице Наталије, - а то је баш преко пута кафане „Хамбург“, - назидана зграда у необичном облику за Народну Скупштину, у којој се данас налази биоскоп „Одеон“, и у којој је, као што смо раније видели, кнежевина Србија 1882. године проглашена Краљевином, — онда је та кафана изменила назив и добила име „Кафана код Нове Скупштине.“
Доцније, приликом пада једне Владе, која се мало дуже одржала на управи земље, ондашњи ресторатер нашао је за сходно да промени и то име. И тако је постала „Кафана код Нове Владе“...
Још доцније и тај назив је промењен. Нова влада је већ била остарела и онда је фирма изгубила смисао. Зато је један од ресторатера поправио ствар. Вратио је стари назив, али само мало измењен. И рнда је била „Кафана код Скупштине“. ,
Чини ми се да је та кафана под таквим именом и завршила свој живот као кафана у којој су се мешали, поред разних назива, и разни гости, кроз дуги низ година. А некада је ту био скуп елите београдске.
У своје време пало је у очи да су ту кафану и њену лепу башту са израслим липама и разгранатим кестеновима, посећивали су и многи професори који су свакога дана носили цилиндер на глави, и одмарали се у оној лепој хладовини. То је било у доба цилиндера.
Стари Београђани сећaју се врло добро оних старих професора који су у своје време увек носили цилиндре, а то су били: Ђорђе Малетић, Јован Ђорђевић — писац српске народне химне „Боже правде...“ — па онда Пера Кречаревић, Живко Недељковић - „конжигезон", Живко Поповић, Светислав Вуловић, Јован Ђаја, Тома Модун, Андра Книћанин и друга...
Кад је Прво београдско певачко друштво прослављало своју тридесетогодишњицу, с пролећа 1882. године, онда је у овој истој кафани и башти био приређен велики банкет, на коме су суделовале многе певачке дружине из свих крајева Српства...
Вредно је забележити још и ово: можда зато што се онда звала кафана „Хамбург", - ова кафана била је прва у којој су почеле да свирају стране капеле са певачицама, под познатим називом „Тингл-тангл", где су се могле чути разне песме на свима европским језицима. То је било почетком осамдесетих година, када су такве стране трупе преплавиле Београд као „Култур-трегери". И онда је „Стари господин", Милош Ж. Петровић, који је посведневно носио цилиндер на глави, казао за ову кафану: „То је капија кроз коју је прошла западна култура за блиски Исток!"
А ко би данас рекао за ту зграду, према њеном данашњем изгледу и забачености, да су се некад у њој тако лепо проводили стари Београђани, да је у њој некада владала отменост и господство, и да је она оставила тако лепе успомене, које сада освежавамо ради карактеристике онога времена...
И ето у тој истој згради, стари Београђани имали су прилике да виде први пут у своме веку, давно очекивано електрично осветљење, које је приредио тај ресторатер својим гостима. А ево шта је он радио.
Набавио је једну локомобилу и електромотор, које је сместио у једну башту до Народне скупштине, и онда је одатле пребацио један изолован спроводник преко топчидерског друма и увео у своје локале, па је онда довео у везу са Боген-лампама и Едисоновим сијалицама. И тако је први створио у Београду електрично осветљење, за свој рачун...
Овај случај направио је у Београду читаву сензацију. А нарочито код деце. Многобројни посетиоци овога локала били су дирнути веома пријатно, овом пажњом ресторатеровом...
Првога вечера, кад је требало да блесне електрично осветљење, био се искупио силан свет, да види Аладинова чудотворна кандила из „Хиљаду и једне ноћи“! Нарочито су била радозиала многа деца, која су због електричног осветљења остала без вечере, а кад су се доцкан вратила кући, поред губитка вечере добили су још и батине. Тако бар данас признаје један стари господин, који је сад претурио своју шездесету и који је тога вечера понео собом нагарављено стакло, као да хоће да посматра сунце и његово помрачење! Јер, вели, неки су га преварили да ће то електрично осветљење бити толико јако, да може човек од њега да ослепи, ако га буде гледао голим очима!...
И кад је најзад струја била пуштена, онда оне две зашиљене угљене шипке у боген-лампама, које увек стоје једна наспрам друге, зазврјаше силно, полетеше варнице и засија јака светлост.
Публика је светлост поздравила узвиком: А-а-а!...
Неки викнуше: Живела електрика! А други одговарају: Живела!... Смрт фењерима!...
— Као да горе сто свећа! — додаде један.
— Не сто, него хиљаду! — упаде други…
И многи гости остадоше до зоре, да гледају у „лампу“, не само по навици већ и из радозналости, и пило се у „част“ електричног осветљења, првог у Београду. И одржане су здравице за дуг живот и здравље газда Пере Јовановића — Шапчанина, ресторатера „код Скупштине“, који је тада постао претеча прве централе и првог електричног осветљења у Београду...
Локомобила
Боген лампа, за постављаље на привременим местима ("чудотворно кандило")
Прича је, такође, из трезора Димитрија Ц. Ђорђевића.
... a nekome se izgleda baš i nisu dopadale te lampe ...
... biće još, samo dok se ImageShack smiluje :( ...
... Ajeroplan nad Zemunom ...