Као што то бива, тешко су се Београђани одрицали старих добрих погона, који су их тако предано деценијама служили:
Последњи часови Општинске централе
Она прва електрична централа која је отпочела свој рад 1893. године и која је непрекидно радила, и дању и ноћу, пуних 40 година, престала је да осветљава Београд тачно 14. маја 1933. године.
Вредно је изнети овом приликом и те последње тренутке рада општинске централе, када су све њене машине биле заустављене и даље осветљење престонице прешло на нову централу „Снага и Светлост".
Особље које је радило у општинскојцентрали ноћу између суботе и недеље, 14 маја 1933. године, добило је наредбу да заустави машине тачно у 4 часа изјутра. Кад је наступио тај последњи тренутак, г. Крстић, шеф одељења парних машина и ложионице, прекинуо је пару, а дежурни инжењер г. Никола Милошевић, пребацио је њен рад на нову централу. Турбина је услед свога залета ишла још скоро петнаест минута, све слабије и слабије док се најзад није сасвим зауставила. И онда је настао један дирљив тренутак у машинском одељењу...
Осећајући своје симпатије наспрам ових машина као да су оне биле какво живо биће, које их је кроз дуги низ година хранило и од зла бранило, ложачи Петрушевић и Анђелковић, који су у тој служби још од 1908. године — заплакаше, као да им је неко од најближих умро. А за њима то исто учинише и машинисти Берић и Јуришић, и чувар Копчалић.
Ни остали присутни нису могли остати равнодушни.
Видећи како плачу они који су се већ били, тако рећи, сродили са машинама, у многогодишњој служби, инжињери г. г. Илић и Дуканац, ражалише се и, живо трепћући, овлажених очију, окретоше главу, на другу страну да то не примете радници.
Али они су то приметили, што их је дирнуло још више.
И они су под таквим утисцима остали неми и непомични још неко време.
А кад су се разишли из машинског одељења електричне централе, онако тужни и невесели, изгледало је као да су се враћали са гробља, где су сахранили свога најмилијег пријатеља...
Кад је било 6 часова ујутру, сирена са централе, која је увек у то време будила и поздрављала Београђане, својим снажним свирањем, које се далеко чуло, сада је то исто учинила — последњи пут.
Али, овога пута сирена није имала ону редовну, снажну јачину. Остало јој, је снаге још само под притиском од 4 атмосфере. А то је било мало...
И тада је пустила од себе тако слаб глас, да се једва могао чути у најближој околини...
То је био њен последњи дах!...
(Слика лево, Димитрије Ц Ђорђевић, стари београдски телеграфиста и сарадник Политике, Радио Београда и многих других листова...)
... a i Bogoslovija je tamo, budite uvereni da to nije slučajno ... Dobro jutro :) ...
Nova Električna centrala fotografija iz 1932.g.
Као што то бива, тешко су се Београђани одрицали старих добрих погона, који су их тако предано деценијама служили:
Последњи часови Општинске централе
Она прва електрична централа која је отпочела свој рад 1893. године и која је непрекидно радила, и дању и ноћу, пуних 40 година, престала је да осветљава Београд тачно 14. маја 1933. године.
Особље које је радило у општинској централи ноћу између суботе и недеље, 14 маја 1933. године, добило је наредбу да заустави машине тачно у 4 часа изјутра. Кад је наступио тај последњи тренутак, г. Крстић, шеф одељења парних машина и ложионице, прекинуо је пару, а дежурни инжењер г. Никола Милошевић, пребацио је њен рад на нову централу. Турбина је услед свога залета ишла још скоро петнаест минута, све слабије и слабије док се најзад није сасвим зауставила. И онда је настао један дирљив тренутак у машинском одељењу...
Осећајући своје симпатије наспрам ових машина као да су оне биле какво живо биће, које их је кроз дуги низ година хранило и од зла бранило, ложачи Петрушевић и Анђелковић, који су у тој служби још од 1908. године — заплакаше, као да им је неко од најближих умро. А за њима то исто учинише и машинисти Берић и Јуришић, и чувар Копчалић.
Ни остали присутни нису могли остати равнодушни.
Видећи како плачу они који су се већ били, тако рећи, сродили са машинама, у многогодишњој служби, инжињери г. г. Илић и Дуканац, ражалише се и, живо трепћући, овлажених очију, окретоше главу, на другу страну да то не примете радници.
Али они су то приметили, што их је дирнуло још више.
И они су под таквим утисцима остали неми и непомични још неко време.
А кад су се разишли из машинског одељења електричне централе, онако тужни и невесели, изгледало је као да су се враћали са гробља, где су сахранили свога најмилијег пријатеља...
Кад је било 6 часова ујутру, сирена са централе, која је увек у то време будила и поздрављала Београђане, својим снажним свирањем, које се далеко чуло, сада је то исто учинила — последњи пут.
Али, овога пута сирена није имала ону редовну, снажну јачину. Остало јој, је снаге још само под притиском од 4 атмосфере. А то је било мало...
И тада је пустила од себе тако слаб глас, да се једва могао чути у најближој околини...
То је био њен последњи дах!...
(Слика лево, Димитрије Ц Ђорђевић, стари београдски телеграфиста и сарадник Политике, Радио Београда и многих других листова...)