Eto kako nesporazum može da bude i kreativan i da iznedri nove podatke. Ova druga Goldnerova kuća koju je V. A. prikazao je jako zanimljiva pa ću se potruditi da ustanovim ko je arhitekta. Nisam preterano siguran da ju je projektovao baš Oto Goldner.
Nego, kada sam rekao da je Goldner i većina drugih preduzimača u Beogradu zanemarena mislio sam na istoriografiju koja im do danas nije posvetila adekvatnu pažnju. Poznato je da su neki preduzimači istovremeno i projektovali i estetki uobličavali fasade svojih kuća (Borošić, Sekulić, Dingarac, Granić, Goldner, Tuner, Barna, Apro i dr.) ali ih domaći istraživači ne cene preterano što je nonsens.
Podatak o Goldnerovom autorstvu sopstvene kuće u Carigradskoj je prema zapisima u štampi onog doba i Srpskom neimaru. Ono što je ovde ostavljeno kao pretpostavka i mogućnost jeste da je, možda, na oblikovanje fasade ove kuće mogla imati uticaja Jelisaveta Načić koja je kao istaknuta i talentovana žena arhitekta svog doba u slično vreme projektovala već Crkvu Aleksnadra Nevskog u istom stilu (srpskovizantijskom), a crkvu izvodio sam Oto Goldner.
Tako je lako moguće da je Načićeva uplela svoj kreativni zamah i na kući u Carigradskoj, koja odaje jedan viši red u korišćenju arhitektonskog rečnika svog doba, solidno poznavanje istorijskih stilova i vezu sa tada popularnom secesijom, što nije moralo biti nužno u slučaju jednog - graditelja koji nije morao poznavati niti biti školovan za arhitektonsku struku.
Da napomenem da su u slučaju sopstvenih kuća Borošića i Sekulića sami arhitekti bili njihovi projektanti i da su ih estetski uobličavali, što se ne bi baš moglo reći za Dušana Dingarca, Stevana Apro i druge. Borošićeva sopstvena kuća je, tako, arhitektonski skoro beznačajna, ali je Borošić nju projektovao radeći u birou Svetozara Jovanovića celo naselje - Profesorsku koloniju i ta kuća u Smederevskoj se odlično uklapa u niz i tip kuća projektovanih u tom naselju. Borošićeva vila na Zlatiboru je već rasno delo, i ona je nastala sigurno iz ruke ovog značajnog arhitekte.
Sopstvena kuća Milana Sekulića u neobaruku u Uzun Mirkovoj je pre svega odraz zajedničkog rada dvojice ortaka - Sekulića i Brašovana i u literaturi se pominje kao Brašovanovo delo. Drugačije stoji sa vilom ovog arhitekte projektovane u unutrašnjosti, za koju su mi Sekulićevi naslednici rekli da je uobličena od strane Milana Sekulića, lično.
Da napomenem da su u slučaju sopstvenih kuća Borošića i Sekulića sami arhitekti bili njihovi projektanti i da su ih estetski uobličavali, što se ne bi baš moglo reći za Dušana Dingarca, Stevana Apro i druge. Borošićeva sopstvena kuća je, tako, arhitektonski skoro beznačajna, ali je Borošić nju projektovao radeći u birou Svetozara Jovanovića celo naselje - Profesorsku koloniju i ta kuća u Smederevskoj se odlično uklapa u niz i tip kuća projektovanih u tom naselju. Borošićeva vila na Zlatiboru je već rasno delo, i ona je nastala sigurno iz ruke ovog značajnog arhitekte.
Sopstvena kuća Milana Sekulića u neobaruku u Uzun Mirkovoj je pre svega odraz zajedničkog rada dvojice ortaka - Sekulića i Brašovana i u literaturi se pominje kao Brašovanovo delo. Drugačije stoji sa vilom ovog arhitekte projektovane u unutrašnjosti, za koju su mi Sekulićevi naslednici rekli da je uobličena od strane Milana Sekulića, lično.
Inž. Dingarac je projektovao zaista veliki broj kuća u Beogradu i to dve trećine u saradnji sa arhitektom dok je značajan broj izveo samostalno. Ove kuće nemaju preteranu arhitektonsku ili istorijsku vrednost ali to ne znači da treba da ostanu sasvim marginalizovane. Njegove kuće su bile veoma udobne, porodične kuće u zelenilu namenjene srednjem staležu. Stevan Apro je enigma, kao i Jovan Barna, Stevan Lango i drugi stoga što se ponekad javljaju kao kao arhitekti, projektanti i izvođači radova.
Kada je autorska atribucija u pitanju treba biti veoma posebno oprezan i nikada isključiv jer je to sigurni put ka neobjektivnosti i nedovoljno šrokom shvatanju cele situacije. Nedavno je otkriveno da je ''legendarni'' Frenk Lojd Rajt pokrao oko desetak Štajnerovih projekata dok je neke jednostavno prekopirao ali pošto je imao veću medijsku podršku i bogatije mecene, postavio se kao novi Gospod savremene arhitekture. Ima on svojih kvaliteta ali opet, nikada ne treba biti isključiv niti preterano siguran bez obzira na izvore.
Kada smo već zašli u sitna crevca, da nemaš možda fotografiju Borošićeve ''rasne'' kuće?
МЗ, зна ли се ко је ова будућа (а већ одавно прошла) лепотица? Пише ли нешто на слици?
Sic transit gloria mundi!
Piše na tarabi: ćerka franc. inž. iz Borskog rudnika
Видим ја да није наше горе лист. Без намере да даље скрећем тему, ово је заиста изузетна фотографија. (Волео бих и да чујем шта Рунде и остали фотографи мисле о њој). На мене посебан утисак оставља што девојчици десна страна лица има много киселији израз, некако сетан и уплашен, него лева, окренута камери, која је скоро весела захваљујући овом измамљеном осмеху.
Ovo bi bio odgovor na tvoje pitanje:
Sva lica (kao i funkcijski areali mozga) su asimetrična i u tome leži fascinacija ljudskog karaktera! Samo modne lutke u izlozima robnih kuća su simetrične - kao maske...
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
На почетку немачког филма посвећеног Олимпијади 1936. године носиоци олимпијске бакље трче од Грчке до Берлина кроз разне земље и главне градове међу којима је и Југославија, односно Београд. Ево како нас је Лени Рифенштал умонтирала:
... svojevremeno stavljao Goldi, pa Dr Vu, al eto prilike da uz neku Rundu prođe i kroz našu, tako reći , oficijelnu radionicu 8) ...
Pa jeste Zemun, Gospodska ulica :)
Eto kako nesporazum može da bude i kreativan i da iznedri nove podatke. Ova druga Goldnerova kuća koju je V. A. prikazao je jako zanimljiva pa ću se potruditi da ustanovim ko je arhitekta. Nisam preterano siguran da ju je projektovao baš Oto Goldner.
Nego, kada sam rekao da je Goldner i većina drugih preduzimača u Beogradu zanemarena mislio sam na istoriografiju koja im do danas nije posvetila adekvatnu pažnju. Poznato je da su neki preduzimači istovremeno i projektovali i estetki uobličavali fasade svojih kuća (Borošić, Sekulić, Dingarac, Granić, Goldner, Tuner, Barna, Apro i dr.) ali ih domaći istraživači ne cene preterano što je nonsens.
Podatak o Goldnerovom autorstvu sopstvene kuće u Carigradskoj je prema zapisima u štampi onog doba i Srpskom neimaru. Ono što je ovde ostavljeno kao pretpostavka i mogućnost jeste da je, možda, na oblikovanje fasade ove kuće mogla imati uticaja Jelisaveta Načić koja je kao istaknuta i talentovana žena arhitekta svog doba u slično vreme projektovala već Crkvu Aleksnadra Nevskog u istom stilu (srpskovizantijskom), a crkvu izvodio sam Oto Goldner.
Tako je lako moguće da je Načićeva uplela svoj kreativni zamah i na kući u Carigradskoj, koja odaje jedan viši red u korišćenju arhitektonskog rečnika svog doba, solidno poznavanje istorijskih stilova i vezu sa tada popularnom secesijom, što nije moralo biti nužno u slučaju jednog - graditelja koji nije morao poznavati niti biti školovan za arhitektonsku struku.
Da napomenem da su u slučaju sopstvenih kuća Borošića i Sekulića sami arhitekti bili njihovi projektanti i da su ih estetski uobličavali, što se ne bi baš moglo reći za Dušana Dingarca, Stevana Apro i druge. Borošićeva sopstvena kuća je, tako, arhitektonski skoro beznačajna, ali je Borošić nju projektovao radeći u birou Svetozara Jovanovića celo naselje - Profesorsku koloniju i ta kuća u Smederevskoj se odlično uklapa u niz i tip kuća projektovanih u tom naselju. Borošićeva vila na Zlatiboru je već rasno delo, i ona je nastala sigurno iz ruke ovog značajnog arhitekte.
Sopstvena kuća Milana Sekulića u neobaruku u Uzun Mirkovoj je pre svega odraz zajedničkog rada dvojice ortaka - Sekulića i Brašovana i u literaturi se pominje kao Brašovanovo delo. Drugačije stoji sa vilom ovog arhitekte projektovane u unutrašnjosti, za koju su mi Sekulićevi naslednici rekli da je uobličena od strane Milana Sekulića, lično.
Da napomenem da su u slučaju sopstvenih kuća Borošića i Sekulića sami arhitekti bili njihovi projektanti i da su ih estetski uobličavali, što se ne bi baš moglo reći za Dušana Dingarca, Stevana Apro i druge. Borošićeva sopstvena kuća je, tako, arhitektonski skoro beznačajna, ali je Borošić nju projektovao radeći u birou Svetozara Jovanovića celo naselje - Profesorsku koloniju i ta kuća u Smederevskoj se odlično uklapa u niz i tip kuća projektovanih u tom naselju. Borošićeva vila na Zlatiboru je već rasno delo, i ona je nastala sigurno iz ruke ovog značajnog arhitekte.
Sopstvena kuća Milana Sekulića u neobaruku u Uzun Mirkovoj je pre svega odraz zajedničkog rada dvojice ortaka - Sekulića i Brašovana i u literaturi se pominje kao Brašovanovo delo. Drugačije stoji sa vilom ovog arhitekte projektovane u unutrašnjosti, za koju su mi Sekulićevi naslednici rekli da je uobličena od strane Milana Sekulića, lično.
Inž. Dingarac je projektovao zaista veliki broj kuća u Beogradu i to dve trećine u saradnji sa arhitektom dok je značajan broj izveo samostalno. Ove kuće nemaju preteranu arhitektonsku ili istorijsku vrednost ali to ne znači da treba da ostanu sasvim marginalizovane. Njegove kuće su bile veoma udobne, porodične kuće u zelenilu namenjene srednjem staležu. Stevan Apro je enigma, kao i Jovan Barna, Stevan Lango i drugi stoga što se ponekad javljaju kao kao arhitekti, projektanti i izvođači radova.
Kada je autorska atribucija u pitanju treba biti veoma posebno oprezan i nikada isključiv jer je to sigurni put ka neobjektivnosti i nedovoljno šrokom shvatanju cele situacije. Nedavno je otkriveno da je ''legendarni'' Frenk Lojd Rajt pokrao oko desetak Štajnerovih projekata dok je neke jednostavno prekopirao ali pošto je imao veću medijsku podršku i bogatije mecene, postavio se kao novi Gospod savremene arhitekture. Ima on svojih kvaliteta ali opet, nikada ne treba biti isključiv niti preterano siguran bez obzira na izvore.
Kada smo već zašli u sitna crevca, da nemaš možda fotografiju Borošićeve ''rasne'' kuće?
МЗ, зна ли се ко је ова будућа (а већ одавно прошла) лепотица? Пише ли нешто на слици?
Sic transit gloria mundi!
Piše na tarabi: ćerka franc. inž. iz Borskog rudnika
Видим ја да није наше горе лист. Без намере да даље скрећем тему, ово је заиста изузетна фотографија. (Волео бих и да чујем шта Рунде и остали фотографи мисле о њој). На мене посебан утисак оставља што девојчици десна страна лица има много киселији израз, некако сетан и уплашен, него лева, окренута камери, која је скоро весела захваљујући овом измамљеном осмеху.
Ovo bi bio odgovor na tvoje pitanje:
Sva lica (kao i funkcijski areali mozga) su asimetrična i u tome leži fascinacija ljudskog karaktera! Samo modne lutke u izlozima robnih kuća su simetrične - kao maske...
На почетку немачког филма посвећеног Олимпијади 1936. године носиоци олимпијске бакље трче од Грчке до Берлина кроз разне земље и главне градове међу којима је и Југославија, односно Београд. Ево како нас је Лени Рифенштал умонтирала:
На шта вас ово асоцира?