Dobro je! Već sam se zabrinuo za tebe! Pokušavam da prikočim ali mi slabo ide! Moramo to da zagladimo uz pet i jedno pivce!
Znači, kod Rašu! A kad je kod Rašu, nemre to biti brez onih Besenjački, VAkovog, slučajnog, iznonezgodnog, čak i oni putujućeg plemićkog porekla, onaj zabavnikovdomaći sa špricerima, a na to i tvRistić, MkaraM, (da se ne razbrajamo dalje) o Drundu i Ivcuzu da ne govorim, a kakva bi bila čast da nam bupne i počasni veteran iz Švapske - fon Dunde!
A??
Кад' сам већ у полемичком драјву да питам и Владу: зар стварно мислиш да су приватне фотографије Горанке Матић довољно занимљиве и значајне за стари Београд да их приказујеш овде? Ја баш не бих рекао.
Pa mogao bi i da se složim sa ovim što kažeš. Ali, opet, gledajući malo šire, sve ovo što kačimo na Forum je nekakav "istorijski" materijal koji svoju "verifikaciju" dobija znatno kasnije. Zato i na ovaj prilog treba gledati kao na jedno, možda i efemerno, parče velikog mozaika zvanog Beograd.
Морам да додам пар речи након постова Путника и МЗ-а:
споменички комплекс немачког војног гробља је постојао у својој оригиналној форми све до 1945. године, то је позната чињеница. У Краљевини Југославији није претрпео оштећења из многих разлога, можда највише јер Немци (за разлику од "мултикултурних" К.у.К снага) нису оставили крвав траг међу српским селима све до ослобођења Србије 1918.
Оно што је такође познато јесте да је ВЕЋ девастирани комплекс, зарастао у шикару и ђубриште, на брзину претворен у парковску површину због посете немачког канцелара Вилија Бранта Београду, мислим, 1973. године. Тада је чак било и дозвољено немачком друштву за бригу о војничким гробљима "Фолксбунд" да на позадину сачуваног споменика постави бакарне табле са именима палих војника. Да ли је то имало везе са потписивањем, за Тита животно важних, уговора између СР Немачке и СФРЈ, остављам другима да процене.
Дакле, комплекс је девастиран негде између 1945. и 1973. године. Да би се схватило шта на тој локацији данас недостаје, и да би се такође схватило да толику количину мермених плоча није могло самостално да однесе неколико "Топаловића" из оближњег Жаркова, нпр., поново прилажем фотографије како је то место изгледало. Обратите пажњу на огромни мермерни постамент са степеништем на првом споменику, од кога данас нема ни трага, затим мермерне степенице на следећем нивоу, па на огроман број појединачних надгробних споменика, па на величину и количину мермера на пирамиди, чега све такође данас нема. Када све то увидите, биће вам јасне размере черупања овог комплекса, и наказност идеје која је стајала иза тога, ко год да је спровео.
Дакле, овде није била реч о рушевинама и "селиштима" по Дели Јовану или Кучајским планинама и стотинама година распадања и обрушавања, нити је била реч о прастаром гробљу у некој долини, већ о итекако познатом и уређеном споменичком комплексу у граду Београду. Чињеница да је реч о почившим немачким војницима може да буде придодата у контекст разваљивања после Другог светског рата услед познатих фактора који могу да буду олакшавајући за топчидерске неимаре - суровост нацистичке окупације Југославије, ратно насиље, злочини Немаца над домаћим становништвом - али то никако не релативизује данас кључни моменат у овој причи: да је НЕКО, нама непознат, 1947. године у потпуности уништио један београдски комплекс и у жару нове епохе од њега направио нешто што данас и само зврји у рушевинама, као уклето.
Да додам још нешто, што такође довољно говори о овој пракси: у Србији су до 1945. године постојала још најмање три велика немачка гробљанска комплекса из Првог светског рата - код Јагодине, у Смедереву и Нишу. Ниједан није опстао после 1945. године. Слична пракса се десила још само у Совјетском савезу где услед грозних немачких злочина није могло да се очекује ништа друго. У свим осталим окупираним земљама, немачка војна гробља стоје и данас. Истовремено, и српска војничка гробља из Првог светског рата, те епохе којом неизмерно волимо да се дичимо, убрзано се распадају и труну широм некадашњих бојних поља (са изузетком Зејтилника и једног у Тунису), и све указује на то да о њима кључне бриге нема из саме Србије. То, и ово претходно, довољно говоре о нама, бојим се. А, с обзиром да је уградња споменичких плоча у темеље других грађевина нешто што је "уобичајена" пракса на овим просторима, како смо овде, чини ми се, чули - што би смо онда имали право да се љутимо ако чујемо да су нека од њих завршила у некаквој хипотетичкој "Отвореној позорници" негде између Солуна и Битоља, нпр. "Ета так нормаљна", зар не?
Kad ste se već ufatili te Karaburme, red je i da bude jedna pristojna slika, negde sam već postavljao ali ima onih koji nisu sve pratili, dakleM, ko drugi nego Ivo:
... kakva lepota, bog te mazo ! ... kakav sklad i simetrija - onaj Kurvoazje i Ementaler da se sakriju ! :D ... a onda nas prekopirali i napravili Lego kocke, pa nam još skupo prodaju ...
20. јула 1969. људска нога је први пут крочила на месец. Ти јунаци космонаути су већ после неколико месеци кренули на светску турнеју, па су тако стигли и до Београда (18-20. октобар). Као клинац од непуних дванаест година заузео сам место у Булевару Ослобођења, преко пута Звездиног стадиона. Немојте замерити на квалитету фотографије која за мене лично има велику вредност, а направљена је Кодаковим "идиотом".
Na tarabi lepo piše: Profesorska kolonija!?
... bilo - i taraba, i ovčice i ...
Dobro je! Već sam se zabrinuo za tebe! Pokušavam da prikočim ali mi slabo ide! Moramo to da zagladimo uz pet i jedno pivce!
Znači, kod Rašu! A kad je kod Rašu, nemre to biti brez onih Besenjački, VAkovog, slučajnog, iznonezgodnog, čak i oni putujućeg plemićkog porekla, onaj zabavnikovdomaći sa špricerima, a na to i tvRistić, MkaraM, (da se ne razbrajamo dalje) o Drundu i Ivcuzu da ne govorim, a kakva bi bila čast da nam bupne i počasni veteran iz Švapske - fon Dunde!
A??
Pa mogao bi i da se složim sa ovim što kažeš. Ali, opet, gledajući malo šire, sve ovo što kačimo na Forum je nekakav "istorijski" materijal koji svoju "verifikaciju" dobija znatno kasnije. Zato i na ovaj prilog treba gledati kao na jedno, možda i efemerno, parče velikog mozaika zvanog Beograd.
... kriv si i nemo tu da se pravdaš ! ...a dobro znaš da bez deset i gajbe ne izlazim iz kuće 8) ...
споменички комплекс немачког војног гробља је постојао у својој оригиналној форми све до 1945. године, то је позната чињеница. У Краљевини Југославији није претрпео оштећења из многих разлога, можда највише јер Немци (за разлику од "мултикултурних" К.у.К снага) нису оставили крвав траг међу српским селима све до ослобођења Србије 1918.
Оно што је такође познато јесте да је ВЕЋ девастирани комплекс, зарастао у шикару и ђубриште, на брзину претворен у парковску површину због посете немачког канцелара Вилија Бранта Београду, мислим, 1973. године. Тада је чак било и дозвољено немачком друштву за бригу о војничким гробљима "Фолксбунд" да на позадину сачуваног споменика постави бакарне табле са именима палих војника. Да ли је то имало везе са потписивањем, за Тита животно важних, уговора између СР Немачке и СФРЈ, остављам другима да процене.
Дакле, комплекс је девастиран негде између 1945. и 1973. године. Да би се схватило шта на тој локацији данас недостаје, и да би се такође схватило да толику количину мермених плоча није могло самостално да однесе неколико "Топаловића" из оближњег Жаркова, нпр., поново прилажем фотографије како је то место изгледало. Обратите пажњу на огромни мермерни постамент са степеништем на првом споменику, од кога данас нема ни трага, затим мермерне степенице на следећем нивоу, па на огроман број појединачних надгробних споменика, па на величину и количину мермера на пирамиди, чега све такође данас нема. Када све то увидите, биће вам јасне размере черупања овог комплекса, и наказност идеје која је стајала иза тога, ко год да је спровео.
Дакле, овде није била реч о рушевинама и "селиштима" по Дели Јовану или Кучајским планинама и стотинама година распадања и обрушавања, нити је била реч о прастаром гробљу у некој долини, већ о итекако познатом и уређеном споменичком комплексу у граду Београду. Чињеница да је реч о почившим немачким војницима може да буде придодата у контекст разваљивања после Другог светског рата услед познатих фактора који могу да буду олакшавајући за топчидерске неимаре - суровост нацистичке окупације Југославије, ратно насиље, злочини Немаца над домаћим становништвом - али то никако не релативизује данас кључни моменат у овој причи: да је НЕКО, нама непознат, 1947. године у потпуности уништио један београдски комплекс и у жару нове епохе од њега направио нешто што данас и само зврји у рушевинама, као уклето.
Да додам још нешто, што такође довољно говори о овој пракси: у Србији су до 1945. године постојала још најмање три велика немачка гробљанска комплекса из Првог светског рата - код Јагодине, у Смедереву и Нишу. Ниједан није опстао после 1945. године. Слична пракса се десила још само у Совјетском савезу где услед грозних немачких злочина није могло да се очекује ништа друго. У свим осталим окупираним земљама, немачка војна гробља стоје и данас. Истовремено, и српска војничка гробља из Првог светског рата, те епохе којом неизмерно волимо да се дичимо, убрзано се распадају и труну широм некадашњих бојних поља (са изузетком Зејтилника и једног у Тунису), и све указује на то да о њима кључне бриге нема из саме Србије. То, и ово претходно, довољно говоре о нама, бојим се. А, с обзиром да је уградња споменичких плоча у темеље других грађевина нешто што је "уобичајена" пракса на овим просторима, како смо овде, чини ми се, чули - што би смо онда имали право да се љутимо ако чујемо да су нека од њих завршила у некаквој хипотетичкој "Отвореној позорници" негде између Солуна и Битоља, нпр. "Ета так нормаљна", зар не?
... kakva lepota, bog te mazo ! ... kakav sklad i simetrija - onaj Kurvoazje i Ementaler da se sakriju ! :D ... a onda nas prekopirali i napravili Lego kocke, pa nam još skupo prodaju ...
... nego kad smo već tu ...
... Huja, kad još beše ada ...
... by Mendeljejev :)...
... nešto ranije ...
... by Zlata Vuksanović ...