Ова тема (коришћење надгробних споменика (што овдашњих, што страних држављана)) као грађевински материјал је једна од дужих на форуму (беше присутна и тамо). Помињане су најчешће следеће локације: Каленић пијаца (баш се јуче сетих приче о поплочавању гледајући филм "Дани"), стазе Ташмајданског парка (постоје у стазама на неким местима читљиви епитафи), ова позорница у Кошутњаку и стазе на Калварији у Земуну (Младен - Голди беше фотографисао као илустрацију). Несумњиво је да су неки споменици искориштени у те сврхе (беше прича о пресељењу старог гробља на Ташмајдану на нову локацију тј. данашње Ново гробље, ко зна колико се споменика и посмртних остатака уредно преселило и под којим условима, а такође је неизвесна судбина онога што је преостало), али тачан обим и (евентуално) планско коришћење споменика у ту сврху никада није прецизно утврђено. Не оправдавам тиме никога ко је то чинио али свакако да за било какву озбиљну тврдњу треба да постоји и озбиљан доказ.
Кад' сам већ у полемичком драјву да питам и Владу: зар стварно мислиш да су приватне фотографије Горанке Матић довољно занимљиве и значајне за стари Београд да их приказујеш овде? Ја баш не бих рекао.
И мали квиз, где се налази "Олимпијски музеј Србије"?
Бетон хала на Савском пристаништу.
Кажу да је Микелеанђело осим "редовног посла" радио и "са стране". Урадио би неку фигуру у стилу антике и закопао извесно време у земљу. После тога је откопавао своје дело и продавао богатима као "оригинал" античко дело. Надам се да у Олимпијском музеју немају намеру да по том или сличном методу мало "остаре" своје експонате. Бетон хала пружа услове за то.
Ако ћемо озбиљно да разговарамо, па и овим оштрим тоном, онда да и ја кажем следеће: не треба ја да доказујем да немачки споменици нису коришћени на Летњој позорници, већ је терет доказивања да јесу на вама господо! Дакле, неколико неидентификованих мермерних комада није никакав доказ, НИКАКАВ, а томе не помаже ни то што је неко радио на градилиштима, ни што реченог гробља више нема. Те 1947. је наоколо било страшно много отпадака од избомбардованих грађевина, па је свашта могуће... Посебно није доказ тврдња да су мајстори сакрили немачке споменике заливши их у бетон, пошто се тек има доказати. Реченице као Баукампова " Могао бих понаособ да објасним и образложим сваку ставку али мислим да нема сврхе" свакако не доприносе доказном поступку. Са тако слабом налазом, ја никада не бих толико шпекулисао и сугерисао тако јаке закључке, чак ни увијеној форми.
Нема оштрог тона, само реакције на омаловажавајући тон. И Гајић и ја смо изнели претпоставку да су ове плоче највероватније надгробни споменици али да то не можемо стопостотно да утврдимо јер нисмо били у могућности да допремо до плоча. Чак ни за гласину о морбидном поступку послератних власти не можемо рећи да је НИКАКАВ доказ а не о врло специфичним комадима мермера који одударају од камена коришћеног за потпорне зидове и већином извађеног баш из овог Машиног мајдана. Пошто није нужно да ова тема подједнако интересује све посетиоце форума, није нужно ни да у расправи учествују сви, посебно они који површно прате историјат овог објекта.
Тврдња да нису мајстори сакрили немачке споменике заливши их у бетон, још више ме учвршћује у одлуци да нема сврхе образлагати детаље везане за ову тему али ме обавезује да разјасним само овај сегмент, који је овако срочен или злонамерно или из незнања.
Наравно да нису мајстори сакрили немачке споменике заливши их у бетон. За изградњу ове сцене коришћен је камен који је служио као грађевински материјал за многе куће на Дедињу и Сењаку а вађен је управо са овог локалитета знаног као Машин мајдан.
Зидање грубим каменим комадима истесаним у вишеугаоне облике а сложених тако да се многоугли виде на лицу зида добијамо тзв. киклопске зидове. Овде је ова техника комбинована са зидањем обичним и слојевитим ломљеним каменом. Када је читава структура никла, надгробни споменици су као идеални тесаници, структуром и димензијама (посебно дебљином) за поплочавање великих хоризонталних површина могли бити искоришћени у ову сврху. Прича говори да су плоче биле окренуте лицем ка земљи, што значи да су биле завршна обрада сцене. Каснији слојеви бетона су последица, што слегања сцене услед лоше набијене земље због недостатка адекватне механизације (ручно набијање уз револуционарне песме), што свињарија око трошења новца на нестручне санације. Постављање хидроизолације (два покушаја) говори о идеји да се лоше набијена земља бар сачува од квашења и поновних слегања. Канал око сцене је добро замишљен а потпорни зидови су квалитетно изведени што указује на присуство искусних мајстора код захтевнијих занатских позиција. Набијање земље је, очигледно поверено нестручним ентузијастима у улози физичких радника без одговарајућих алата.
Први сценарио: Пренос плоча са војног немачког гробља у Кошутњаку, изведено је под строгом директивом државе, као дијаболични спој доброг техничког и идеолошког решења.
Други сценарио: Надгробне плоче су или испариле или стихијски развучене, што се 1947. није баш тако лако могло десити с обзиром да су другови све контролисали и стрељали за украдени шал.
Ова тема (коришћење надгробних споменика (што овдашњих, што страних држављана)) као грађевински материјал је једна од дужих на форуму (беше присутна и тамо). Помињане су најчешће следеће локације: Каленић пијаца (баш се јуче сетих приче о поплочавању гледајући филм "Дани"), стазе Ташмајданског парка (постоје у стазама на неким местима читљиви епитафи), ова позорница у Кошутњаку и стазе на Калварији у Земуну (Младен - Голди беше фотографисао као илустрацију). Несумњиво је да су неки споменици искориштени у те сврхе (беше прича о пресељењу старог гробља на Ташмајдану на нову локацију тј. данашње Ново гробље, ко зна колико се споменика и посмртних остатака уредно преселило и под којим условима, а такође је неизвесна судбина онога што је преостало), али тачан обим и (евентуално) планско коришћење споменика у ту сврху никада није прецизно утврђено. Не оправдавам тиме никога ко је то чинио али свакако да за било какву озбиљну тврдњу треба да постоји и озбиљан доказ.
Нема конкретних доказа али има врло јаких индиција. Тако бих најрадије говорио о летњој позорници у Кошутњаку мада имам осећај да ту јесу нестале плоче. Део плоча вероватно никад неће бити нађен јер је највероватније завршио као сировина за добијање креча, исто онако како су у појединим селима шире околине Београда "нестала" гробља а споменици су уграђени у зграде онда грађених домова културе и задружних домова. Та села ћете најлакше препознати по томе што нема трагова сахрањивања пре 1944. и 1945. мада је становништво ту континуирано још од 18. и 19. века. Па кад смо у стању да будемо сами према себи и својим прецима такви (чак и не далеким већ блиским сродницима), не би ме чудило ни да је претпоставка о летњој позорници у Топчидеру тачна. И без обзира на чињеницу да нити ја, нити ико мој има било какве везе са таквим случајевима, ни мало се не осећам боље због тога.
Као стални скептик гледе теорије о гробљима као великом извору грађевинског материјала за поплочавање мислим да налаз од 2-3 мермерне плоче на Летњој позорници није баш неки доказ. Можда је то оплата или декорација са неке зграде (Конака итд), можда неке степенице или отпаци каменорезаца...
Налаз од 5-6 мермерних плоча, у овом случају је огроман успех с обзиром да се остатак од пар стотина вероватно налази заливен под 2-3 слоја бетона а оно што је пронађено је последица недовршеног посла у наших неимара, необрађивањем онога што се не види. Да будем пластичан, као када се зид иза ормара остави неокречен јер је молера мрзело да га помера а може нешто мало и да се ућари.
Изузетак је овај очигледан уљез у зиду, кога је Гајић добро опазио и који је као вишак ту убачен јер те плоче нису смеле да напусте овај локалитет из разумљивих разлога.
Као неко ко се помало разуме у материјале и ко је помало више времена провео по градилиштима могу да кажем да ово са оплатама нема везе, да није декорација са зграде, да нису елементи степеништа и да нису отпаци каменорезаца. Могао бих понаособ да објасним и образложим сваку ставку али мислим да нема сврхе. Некоме ко је спреман да поверује како је у отворену сцену уграђена декорација са Конака пре него надгробни белег са немачког гробља, не треба разбијати илузије.
А што се гробаља као великог извора грађевинског материјала тиче, много драстичнији пример имамо на Ташмајдану јер су белезима са православног гробља поплочаване стазе па можемо прочитати још по неко име, чин или годину док безбрижно лижемо сладолед шетајући по парку. Тај по коме газимо нам је, између осталих и многих, то и омогућио.
Господо, пријатно!
Ако ћемо озбиљно да разговарамо, па и овим оштрим тоном, онда да и ја кажем следеће: не треба ја да доказујем да немачки споменици нису коришћени на Летњој позорници, већ је терет доказивања да јесу на вама господо! Дакле, неколико неидентификованих мермерних комада није никакав доказ, НИКАКАВ, а томе не помаже ни то што је неко радио на градилиштима, ни што реченог гробља више нема. Те 1947. је наоколо било страшно много отпадака од избомбардованих грађевина, па је свашта могуће... Посебно није доказ тврдња да су мајстори сакрили немачке споменике заливши их у бетон, пошто се то тек има доказати. Реченице као Баукампова " Могао бих понаособ да објасним и образложим сваку ставку али мислим да нема сврхе" свакако не доприносе доказном поступку. Са тако слабим налазом, ја никада не бих толико шпекулисао и сугерисао тако јаке закључке, чак ни увијеној форми.
Нема томе пуно како је Путник рекао да воли полемике, па ми управо због тога неће бити тешко да се помало укључим и у ову која се управо рађа ... Надам се да ми тон неће звучати оштро...
Нису мајстори сакривали немачке споменике заливши их у бетон да их једног дана екипа са Забавника не би открила, прича није баш тако прозаична: мермерне плоче из Кошутњака су идеално послужиле за равњање (неравног) простора у бившем каменолому кога је требало претворити у подијум погодан за позоришне представе, наступе хорова, концерте и сва остала слављење успеха нове епохе. Мермер је чврст материјал, и што је важно, већ обрађен у правилне правоугаонике што је било идеално за поплочавање. Није било потребно губити време и тражити адекватан материјал у ратом разореној земљи када је већ био ту, испред носа.
Могуће је да је материјал од рушевина такође имао своју улогу овде, и вероватно јесте, јер је требало прво насути тло, па тек онда равнати. Ако пажљиво погледате фотографије које је Баукампф ставио са наше експедиције, видећете да се плоче за које претпостављамо да су немачки војни споменици управо налазе у крајњем горњем слоју, као финални лејер пред бетон.
Баукампф је архитекта са пуно искуства са градилишта па ће и он моћи да још мало образложи тај поступак, надам се не у превише оштром тону
Нама није био циљ да шпекулишемо и намећемо јаке закључке, него да пробамо да заокружимо целовиту причу о судбини кошутњачког комплекса, и да пробамо да решимо његову последњу преосталу тајну, какав год исход нам то донело. Иако ми је жао што не могу да конкретно докажем да је у случају Летње позорнице заиста реч о споменицима, лично више немам никакве сумње у оно шта сам тамо видео. Наравно, искрено ми је жао што ову расправу сви заједно нисмо водили на лицу места, током "похода", можда би смо тако једни друге јаче убедили у своје аргументе...
Бане, није ме потребно убеђивати да је мермер згодан материјал за равнање, нити да је могуће да је онај са немачког гробља коришћен на Летњој позорници. То ћу одмах прихватити. Сасвим је у реду и да си ти уверен, да више немаш сумње како кажеш, да је то и учињено. Али, веруј ми, за скок са овога на тврњу, увијену или не, да је то стварно и урађено, или "највероватније" како каже Баукампф, потребно је много јаких аргумената. И ту настаје проблем међу нама. Другим речима, ја не тврдим да је немогуће да се то догодило, већ да нам ваше слике то уопште нису доказале. Сигурно је да се не разумем у грађевинске технологије, али верујем да се разумем у научну методологију. Изгледа ми да је код неких других обрнуто.
Случајни је потпуно у праву. Вероватно је да је инцидентних коришћења споменика било, посебно од стране појединаца. Али, предмет ове наше полемике је да ли се то радило у великој мери и систематски, организовано било од кога или не. За то су нам потребни далеко јачи аргументи од 2-3 неидентификоване плоче и познавања грађевинских технологија.
Поред тога, онај код жели озбиљно да докаже коришћење немачких споменика морао би да наведе и судбину немачког гробља, тј. да наведе неки извор о времену када је оно нестало. Не би ме замањило да су, поред онога што је Бађунов навео, неки каменорезачки Топаловићи ноћом одвозили и користили један по један током деценија... Поздрав.
Nema potrebe da d unose prejaki tonovi u polemiku oko razgradnje topčiderskog groblja. Mermerni ostaci grobova su sigurno završili koa korisna stvar na raznoraznim okolnim lokacijama. To nije izum ni komunista, ni monahista, niti se to dešava samo u naše vreme ili vreme Osmanlija ili neko specijalno varvarsko vreme. To je istorijski proces koji oduvek biva i biće ga koliko sveta i veka.
Jednostavno, nešto izgubi funkciju, posle izvesnog vremena i značenje, potom i mitski ili bilo koji drugi oreol, pada u neodređen zaborav i postaje najjeftiniji majdan dobre građe. To nije samo naš izum, to se dešavalo i dešava u svetu. Taj proces razgradnje je paralelan procesu izgradnje i sastavni deo istorije ciivilizacije.
Pre par godina sam u Velikom Gradištu imao priliku da vidim u muzeju dobru priču o nekdašnjem moćnom utvrđenju Pinkum, u improvizovanom muzeju našle su se razne figurine, nakit, oruđe i oružije i par dobro očuvani tegula (opeka) sa natpisom Pinkum. Pinkum postoji u putopisima raznih putopisaca, čak i na crtežima Kanica. Međutim kada razgovarate se sa elitnijim građanima, pogotovu onima koji pretenduju da znaju istoriju, pa znaju i za postojanje Pinkuma, ne postoji u svesti predstava o istorijskom značenju te tvrđave, ako ih pitate odakle naziv Veliko Gradište, iz topa će vam ispričati neku narodsku legendu o kočijašu koji je iz sela krenuo u grad i bla, bla, bla...hoću da kažem, naziv mesta je nastao baš od nekada vidljivih i nezaobilaznih ostatka rimskog grada, tj, gradište ili gradina, što je narodski izraz za ruševine tvrđava. Osim toga, pokazaće vam na sijaset mesta, kuće u koje su ugrađene tegule, čini mi se čak i u crkvu.
Gore, na prvoj slici je manastir Sv Nikole ili Namasija iz XIV veka, u blizini sela Zaplanje, oblast Petrus ili vremena cara Dušana. Tu su bile dve velike tvrđave - grada i preko sedamnaest (toliko ih je evidentirano) manastira koji su svi redom raznešeni.
O Kladovskoj Dijani da ne pričam, materijal nije ispario, nije ga pojela ni maca ni Dunav, nalazi se u okolnim i potopljenim zgradama.
Najneverovatniji primer je poslednja slika, najstarija srpska crkva i zadužbina, Sv Bogoridica ili Sv Petka (kako to današnji-tamošnji narod insistira), iz vremena Nemanje dok još nije postao župan. Dakle primer najstarije srpske crkve - šta mislite koji varvari i gde se nalazi materijal? U Carigradu? U Solunu? U Sofiji? Obiđite malko okoliš, cigle se i danas po potrebi kraduckaju!
Kada čitate pažljivije o starim crkvama, pa čak i novijim iz XIX veka, veoma često nailazite na priče, kako je u porti bio sahranjen neki junak iz nekog od ustanaka, neki značajan pop, možda neli blizak rod Karađorđa ili Miloša, pa da je to groblje u crkvi prekopano, a ploča zavšila za obnovu crkve ili popovske kuće ili čak neke pomoćne zgrade.
A groblja su posebne teme. Svako napuštanje (preselenje) sela, ostavlja selište u čijem je sastavu i groblje. U Srbiji postoji na hiljade selišta koja su uglavnom ostala samo toponim za nekadašnje stanište ljudi. Nema kuća a nema i groblja. Tu skoro sam pustio sliku iz Rsovca, na kojoj su ljudi i jedan magarac koji se naginju da pogledaju usek reke. Neko se i nasmejao jer fotka ima nekog duha. O čemu se tu radi - Rsovačka reka je tog proleća prilično nabujala, promenila tok za par metara i potkopala vrdo iz kog su počele da ispadaju lovanje i ljudske kosti. Reka je otkila seosko groblje iz ko zna kog perioda? Sigurno ne tako davnog ali najmanje dva veka. Naime, sadašnje stanovništo se tu doselilo posle odlaska Turaka, znali na kraju XIX veka. Elem, ispadaju kosti ali ne i kamene ploče, one su potrebnije i spasene su na vreme.
Ne osporavam Bekampfovu i Begajićevu priču, vrlo je verovatna, lepo je što su se potrudili ali priča nije neka sablasna i zblanujuća novina, to mu dođe kao normala. To je svetski istorijski trend. Ni najcivilizovaniji narodi nisu mnogo civilizovani po tom pitanju, pa što bi i mi bili izuzetak. Tako se to radi i nekako uvek ostaje u korist lokala.
И мали квиз, где се налази "Олимпијски музеј Србије"?
Бетон хала на Савском пристаништу.
Кажу да је Микелеанђело осим "редовног посла" радио и "са стране". Урадио би неку фигуру у стилу антике и закопао извесно време у земљу. После тога је откопавао своје дело и продавао богатима као "оригинал" античко дело. Надам се да у Олимпијском музеју немају намеру да по том или сличном методу мало "остаре" своје експонате. Бетон хала пружа услове за то.
Ако ћемо озбиљно да разговарамо, па и овим
Нема оштрог тона, само реакције на омаловажавајући тон. И Гајић и ја смо изнели претпоставку да су ове плоче највероватније надгробни споменици али да то не можемо стопостотно да утврдимо јер нисмо били у могућности да допремо до плоча. Чак ни за гласину о морбидном поступку послератних власти не можемо рећи да је НИКАКАВ доказ а не о врло специфичним комадима мермера који одударају од камена коришћеног за потпорне зидове и већином извађеног баш из овог Машиног мајдана. Пошто није нужно да ова тема подједнако интересује све посетиоце форума, није нужно ни да у расправи учествују сви, посебно они који површно прате историјат овог објекта.
Тврдња да нису мајстори сакрили немачке споменике заливши их у бетон, још више ме учвршћује у одлуци да нема сврхе образлагати детаље везане за ову тему али ме обавезује да разјасним само овај сегмент, који је овако срочен или злонамерно или из незнања.
Наравно да нису мајстори сакрили немачке споменике заливши их у бетон. За изградњу ове сцене коришћен је камен који је служио као грађевински материјал за многе куће на Дедињу и Сењаку а вађен је управо са овог локалитета знаног као Машин мајдан.
Зидање грубим каменим комадима истесаним у вишеугаоне облике а сложених тако да се многоугли виде на лицу зида добијамо тзв. киклопске зидове. Овде је ова техника комбинована са зидањем обичним и слојевитим ломљеним каменом. Када је читава структура никла, надгробни споменици су као идеални тесаници, структуром и димензијама (посебно дебљином) за поплочавање великих хоризонталних површина могли бити искоришћени у ову сврху. Прича говори да су плоче биле окренуте лицем ка земљи, што значи да су биле завршна обрада сцене. Каснији слојеви бетона су последица, што слегања сцене услед лоше набијене земље због недостатка адекватне механизације (ручно набијање уз револуционарне песме), што свињарија око трошења новца на нестручне санације. Постављање хидроизолације (два покушаја) говори о идеји да се лоше набијена земља бар сачува од квашења и поновних слегања. Канал око сцене је добро замишљен а потпорни зидови су квалитетно изведени што указује на присуство искусних мајстора код захтевнијих занатских позиција. Набијање земље је, очигледно поверено нестручним ентузијастима у улози физичких радника без одговарајућих алата.
Први сценарио: Пренос плоча са војног немачког гробља у Кошутњаку, изведено је под строгом директивом државе, као дијаболични спој доброг техничког и идеолошког решења.
Други сценарио: Надгробне плоче су или испариле или стихијски развучене, што се 1947. није баш тако лако могло десити с обзиром да су другови све контролисали и стрељали за украдени шал.
Нема конкретних доказа али има врло јаких индиција. Тако бих најрадије говорио о летњој позорници у Кошутњаку мада имам осећај да ту јесу нестале плоче. Део плоча вероватно никад неће бити нађен јер је највероватније завршио као сировина за добијање креча, исто онако како су у појединим селима шире околине Београда "нестала" гробља а споменици су уграђени у зграде онда грађених домова културе и задружних домова. Та села ћете најлакше препознати по томе што нема трагова сахрањивања пре 1944. и 1945. мада је становништво ту континуирано још од 18. и 19. века. Па кад смо у стању да будемо сами према себи и својим прецима такви (чак и не далеким већ блиским сродницима), не би ме чудило ни да је претпоставка о летњој позорници у Топчидеру тачна. И без обзира на чињеницу да нити ја, нити ико мој има било какве везе са таквим случајевима, ни мало се не осећам боље због тога.
Налаз од 5-6 мермерних плоча, у овом случају је огроман успех с обзиром да се остатак од пар стотина вероватно налази заливен под 2-3 слоја бетона а оно што је пронађено је последица недовршеног посла у наших неимара, необрађивањем онога што се не види. Да будем пластичан, као када се зид иза ормара остави неокречен јер је молера мрзело да га помера а може нешто мало и да се ућари.
Изузетак је овај очигледан уљез у зиду, кога је Гајић добро опазио и који је као вишак ту убачен јер те плоче нису смеле да напусте овај локалитет из разумљивих разлога.
Као неко ко се помало разуме у материјале и ко је помало више времена провео по градилиштима могу да кажем да ово са оплатама нема везе, да није декорација са зграде, да нису елементи степеништа и да нису отпаци каменорезаца. Могао бих понаособ да објасним и образложим сваку ставку али мислим да нема сврхе. Некоме ко је спреман да поверује како је у отворену сцену уграђена декорација са Конака пре него надгробни белег са немачког гробља, не треба разбијати илузије.
А што се гробаља као великог извора грађевинског материјала тиче, много драстичнији пример имамо на Ташмајдану јер су белезима са православног гробља поплочаване стазе па можемо прочитати још по неко име, чин или годину док безбрижно лижемо сладолед шетајући по парку. Тај по коме газимо нам је, између осталих и многих, то и омогућио.
Господо, пријатно!
Ако ћемо озбиљно да разговарамо, па и овим
Нема томе пуно како је Путник рекао да воли полемике, па ми управо због тога неће бити тешко да се помало укључим и у ову која се управо рађа
Нису мајстори сакривали немачке споменике заливши их у бетон да их једног дана екипа са Забавника не би открила, прича није баш тако прозаична: мермерне плоче из Кошутњака су идеално послужиле за равњање (неравног) простора у бившем каменолому кога је требало претворити у подијум погодан за позоришне представе, наступе хорова, концерте и сва остала слављење успеха нове епохе. Мермер је чврст материјал, и што је важно, већ обрађен у правилне правоугаонике што је било идеално за поплочавање. Није било потребно губити време и тражити адекватан материјал у ратом разореној земљи када је већ био ту, испред носа.
Могуће је да је материјал од рушевина такође имао своју улогу овде, и вероватно јесте, јер је требало прво насути тло, па тек онда равнати. Ако пажљиво погледате фотографије које је Баукампф ставио са наше експедиције, видећете да се плоче за које претпостављамо да су немачки војни споменици управо налазе у крајњем горњем слоју, као финални лејер пред бетон.
Баукампф је архитекта са пуно искуства са градилишта па ће и он моћи да још мало образложи тај поступак, надам се не у превише оштром тону
Нама није био циљ да шпекулишемо и намећемо јаке закључке, него да пробамо да заокружимо целовиту причу о судбини кошутњачког комплекса, и да пробамо да решимо његову последњу преосталу тајну, какав год исход нам то донело. Иако ми је жао што не могу да конкретно докажем да је у случају Летње позорнице заиста реч о споменицима, лично више немам никакве сумње у оно шта сам тамо видео. Наравно, искрено ми је жао што ову расправу сви заједно нисмо водили на лицу места, током "похода", можда би смо тако једни друге јаче убедили у своје аргументе...
Бане, није ме потребно убеђивати да је мермер згодан материјал за равнање, нити да је могуће да је онај са немачког гробља коришћен на Летњој позорници. То ћу одмах прихватити. Сасвим је у реду и да си ти уверен, да више немаш сумње како кажеш, да је то и учињено. Али, веруј ми, за скок са овога на тврњу, увијену или не, да је то стварно и урађено, или "највероватније" како каже Баукампф, потребно је много јаких аргумената. И ту настаје проблем међу нама. Другим речима, ја не тврдим да је немогуће да се то догодило, већ да нам ваше слике то уопште нису доказале. Сигурно је да се не разумем у грађевинске технологије, али верујем да се разумем у научну методологију. Изгледа ми да је код неких других обрнуто.
Случајни је потпуно у праву. Вероватно је да је инцидентних коришћења споменика било, посебно од стране појединаца. Али, предмет ове наше полемике је да ли се то радило у великој мери и систематски, организовано било од кога или не. За то су нам потребни далеко јачи аргументи од 2-3 неидентификоване плоче и познавања грађевинских технологија.
Поред тога, онај код жели озбиљно да докаже коришћење немачких споменика морао би да наведе и судбину немачког гробља, тј. да наведе неки извор о времену када је оно нестало. Не би ме замањило да су, поред онога што је Бађунов навео, неки каменорезачки Топаловићи ноћом одвозили и користили један по један током деценија... Поздрав.
Namasija kod Paraćina (Zabrega)
Dijana kod Kladova
Sveta Bogorodica kod Kuršumlije
Nema potrebe da d unose prejaki tonovi u polemiku oko razgradnje topčiderskog groblja. Mermerni ostaci grobova su sigurno završili koa korisna stvar na raznoraznim okolnim lokacijama. To nije izum ni komunista, ni monahista, niti se to dešava samo u naše vreme ili vreme Osmanlija ili neko specijalno varvarsko vreme. To je istorijski proces koji oduvek biva i biće ga koliko sveta i veka.
Jednostavno, nešto izgubi funkciju, posle izvesnog vremena i značenje, potom i mitski ili bilo koji drugi oreol, pada u neodređen zaborav i postaje najjeftiniji majdan dobre građe. To nije samo naš izum, to se dešavalo i dešava u svetu. Taj proces razgradnje je paralelan procesu izgradnje i sastavni deo istorije ciivilizacije.
Pre par godina sam u Velikom Gradištu imao priliku da vidim u muzeju dobru priču o nekdašnjem moćnom utvrđenju Pinkum, u improvizovanom muzeju našle su se razne figurine, nakit, oruđe i oružije i par dobro očuvani tegula (opeka) sa natpisom Pinkum. Pinkum postoji u putopisima raznih putopisaca, čak i na crtežima Kanica. Međutim kada razgovarate se sa elitnijim građanima, pogotovu onima koji pretenduju da znaju istoriju, pa znaju i za postojanje Pinkuma, ne postoji u svesti predstava o istorijskom značenju te tvrđave, ako ih pitate odakle naziv Veliko Gradište, iz topa će vam ispričati neku narodsku legendu o kočijašu koji je iz sela krenuo u grad i bla, bla, bla...hoću da kažem, naziv mesta je nastao baš od nekada vidljivih i nezaobilaznih ostatka rimskog grada, tj, gradište ili gradina, što je narodski izraz za ruševine tvrđava. Osim toga, pokazaće vam na sijaset mesta, kuće u koje su ugrađene tegule, čini mi se čak i u crkvu.
Gore, na prvoj slici je manastir Sv Nikole ili Namasija iz XIV veka, u blizini sela Zaplanje, oblast Petrus ili vremena cara Dušana. Tu su bile dve velike tvrđave - grada i preko sedamnaest (toliko ih je evidentirano) manastira koji su svi redom raznešeni.
O Kladovskoj Dijani da ne pričam, materijal nije ispario, nije ga pojela ni maca ni Dunav, nalazi se u okolnim i potopljenim zgradama.
Najneverovatniji primer je poslednja slika, najstarija srpska crkva i zadužbina, Sv Bogoridica ili Sv Petka (kako to današnji-tamošnji narod insistira), iz vremena Nemanje dok još nije postao župan. Dakle primer najstarije srpske crkve - šta mislite koji varvari i gde se nalazi materijal? U Carigradu? U Solunu? U Sofiji? Obiđite malko okoliš, cigle se i danas po potrebi kraduckaju!
Kada čitate pažljivije o starim crkvama, pa čak i novijim iz XIX veka, veoma često nailazite na priče, kako je u porti bio sahranjen neki junak iz nekog od ustanaka, neki značajan pop, možda neli blizak rod Karađorđa ili Miloša, pa da je to groblje u crkvi prekopano, a ploča zavšila za obnovu crkve ili popovske kuće ili čak neke pomoćne zgrade.
A groblja su posebne teme. Svako napuštanje (preselenje) sela, ostavlja selište u čijem je sastavu i groblje. U Srbiji postoji na hiljade selišta koja su uglavnom ostala samo toponim za nekadašnje stanište ljudi. Nema kuća a nema i groblja. Tu skoro sam pustio sliku iz Rsovca, na kojoj su ljudi i jedan magarac koji se naginju da pogledaju usek reke. Neko se i nasmejao jer fotka ima nekog duha. O čemu se tu radi - Rsovačka reka je tog proleća prilično nabujala, promenila tok za par metara i potkopala vrdo iz kog su počele da ispadaju lovanje i ljudske kosti. Reka je otkila seosko groblje iz ko zna kog perioda? Sigurno ne tako davnog ali najmanje dva veka. Naime, sadašnje stanovništo se tu doselilo posle odlaska Turaka, znali na kraju XIX veka. Elem, ispadaju kosti ali ne i kamene ploče, one su potrebnije i spasene su na vreme.
Ne osporavam Bekampfovu i Begajićevu priču, vrlo je verovatna, lepo je što su se potrudili ali priča nije neka sablasna i zblanujuća novina, to mu dođe kao normala. To je svetski istorijski trend. Ni najcivilizovaniji narodi nisu mnogo civilizovani po tom pitanju, pa što bi i mi bili izuzetak. Tako se to radi i nekako uvek ostaje u korist lokala.