Arhitektura socijalizma proizvod je organzovanog društva sa jasno definisanom pozicijom
arhitekte. Kao graditelj novog sveta arhitekta je bio opslužen projektantskim i
građevinskim sistemom društvenih preduzeća koja su bila u stanju da relizuju projekte velikih
razmera. Budući da su se osećali sigurni u svojoj zemlji, arhitekti socijalizma ulazili
su ravnopravno u dijalog sa svetskim tokovima u arhitekturi i interpretirali ih na sopstveni
način. Otuda, iako postavljena unutar strogih normativa, njihova arhitektura predstavlja
jasan lični iskaz.
(Tekst: Ivan Kucina d.i.a.)
Ratomir Bogojević, Dom Štampe, Trg Republike 5, 1961.
Aleksej Brkić, poslovna zgarda Hempro, Terazije 8, 1957.
Mihailo Mitrović, dva stambeno-poslovna objekta, Braće Jugovića 10-12, 14, 1964 -1977.
Svetisla Ličina, Filozofski fakultet, Čika Ljubina 18-22, 1974.
Ivan Antić, sportsko-rekreativni centar 25. maj, Tadeuša Košćuškog 63, 1971-1974.
Mirko Jovanović, stambeno-poslovna zgrada, Pariska 14, 1960.
Grigorije Samojlov i Borivoje Nanić, Jugoslovenska banka za spoljnu trgovinu, K. Petra 19, 1963.
Milorad Macura, stambena zgrada, Kralja Petra, 1967.
Petar Vulović, Zgrada SDK, Pop Lukina 7, 1969.
Milica Šterić, poslovna zgrada Energoprojekta, Brankova 4, 1960.
Nikola Dobrović, zgrada Generalštaba, Kneza Miloša, 1956.
Aleksej Brkić, zgrada Socijalnog osiguranja, Nemanjina 30, 1962.
Ivo Kurtović, Narodna biblioteka, 1973.
Da ne bude zabune, klupa je deo čitavog kompleksa i potpada pod celinu koja je zaštićena od Zavoda za zaštitu spomenika kulture Bg! Za Banovu kuću neki stručni sumnjiče kućerak, tik iznad groblja. Ta kuća je vidno pretrpela grdne promene.
Комплекс као део Топчидера (2), културног добра од изузетног значаја. Граница која нас овде занима иде улицом Кнеза Вишеслава, од Михајловца тј. Шумарског факултета који се налази на подручју овог културног добра. Након тога иде основна школа, па породично становање, па камп Кошутњак са приватном гимназијом у чијем дворишту се обрела пирамида.
Шта хоћу да кажем? Објеката има из разних етапа послератног развоја града па нас то наводи на закључак да је мало ко марио за ову локацију као културно добро.
Да је сам комплекс гробља под заштитом можда би и било неке утехе мада је и Старо сајмиште споменик културе који има просторни карактер па нешто не видимо неку вајду од тога...
Што се Банових кућа тиче, поред оне у Господској (Бранковој) улици, на подручју Бановог брда се увек спомињу још две.
Та мала ( по некима - кућа чувара гробља) може да буде само остатак неког помоћног објекта из окружења јер описи пријема код Матије Бана па и сама бетонска клупа говоре о велелепној вили у коју се Бан преселио јер је кућу у граду оставио ћерки Полексији.
"У приближно исто време је бивши учитељ у жарковачкој основној школи, Пољак Антоније Језорањски, амнестиран од руских власти па се спремао за повратак у Пољску. Пред одлазак је сав свој земљишни посед од око 100 хектара, на Репишком брду, који је стекао, купујући сукцесивно, парче по парче од Жарковчана, продао Матији Бану за 360 дуката...
...Матија Бан је купљено имање брзо засадио воћем и виновом лозом и на њему саградио две куће, које су биле познате у Жаркову и Београду као "Банове куће" а цело имање се најчешће називало "Бановац"...
...Не постоје писани подаци о локацији и карактеристикама поменутих Банових кућа. Међутим, зна се да су "куће у виноградима" постојале у време бомбардовања Београда 1862...."
Наравно, увек је могуће да је клупа ипак део меморијалног комплекса и да су подаци из Хронике општине Чукарица Др Милана Новаковића само делимично тачни.
Petar Vulović, Zgrada SDK, Pop Lukina 7, 1969.
Arhitektura socijalizma proizvod je organzovanog društva sa jasno definisanom pozicijom
arhitekte. Kao graditelj novog sveta arhitekta je bio opslužen projektantskim i
građevinskim sistemom društvenih preduzeća koja su bila u stanju da relizuju projekte velikih
razmera. Budući da su se osećali sigurni u svojoj zemlji, arhitekti socijalizma ulazili
su ravnopravno u dijalog sa svetskim tokovima u arhitekturi i interpretirali ih na sopstveni
način. Otuda, iako postavljena unutar strogih normativa, njihova arhitektura predstavlja
jasan lični iskaz.
(Tekst: Ivan Kucina d.i.a.)
Ratomir Bogojević, Dom Štampe, Trg Republike 5, 1961.
Aleksej Brkić, poslovna zgarda Hempro, Terazije 8, 1957.
Mihailo Mitrović, dva stambeno-poslovna objekta, Braće Jugovića 10-12, 14, 1964 -1977.
Svetisla Ličina, Filozofski fakultet, Čika Ljubina 18-22, 1974.
Ivan Antić, sportsko-rekreativni centar 25. maj, Tadeuša Košćuškog 63, 1971-1974.
Mirko Jovanović, stambeno-poslovna zgrada, Pariska 14, 1960.
Grigorije Samojlov i Borivoje Nanić, Jugoslovenska banka za spoljnu trgovinu, K. Petra 19, 1963.
Milorad Macura, stambena zgrada, Kralja Petra, 1967.
Petar Vulović, Zgrada SDK, Pop Lukina 7, 1969.
Milica Šterić, poslovna zgrada Energoprojekta, Brankova 4, 1960.
Nikola Dobrović, zgrada Generalštaba, Kneza Miloša, 1956.
Aleksej Brkić, zgrada Socijalnog osiguranja, Nemanjina 30, 1962.
Ivo Kurtović, Narodna biblioteka, 1973.
Imamo li sliku ovog ćoška,pre rušenja ...?
Da ne bude zabune, klupa je deo čitavog kompleksa i potpada pod celinu koja je zaštićena od Zavoda za zaštitu spomenika kulture Bg! Za Banovu kuću neki stručni sumnjiče kućerak, tik iznad groblja. Ta kuća je vidno pretrpela grdne promene.
Комплекс као део Топчидера (2), културног добра од изузетног значаја. Граница која нас овде занима иде улицом Кнеза Вишеслава, од Михајловца тј. Шумарског факултета који се налази на подручју овог културног добра. Након тога иде основна школа, па породично становање, па камп Кошутњак са приватном гимназијом у чијем дворишту се обрела пирамида.
Шта хоћу да кажем? Објеката има из разних етапа послератног развоја града па нас то наводи на закључак да је мало ко марио за ову локацију као културно добро.
Да је сам комплекс гробља под заштитом можда би и било неке утехе мада је и Старо сајмиште споменик културе који има просторни карактер па нешто не видимо неку вајду од тога...
Што се Банових кућа тиче, поред оне у Господској (Бранковој) улици, на подручју Бановог брда се увек спомињу још две.
Та мала ( по некима - кућа чувара гробља) може да буде само остатак неког помоћног објекта из окружења јер описи пријема код Матије Бана па и сама бетонска клупа говоре о велелепној вили у коју се Бан преселио јер је кућу у граду оставио ћерки Полексији.
"У приближно исто време је бивши учитељ у жарковачкој основној школи, Пољак Антоније Језорањски, амнестиран од руских власти па се спремао за повратак у Пољску. Пред одлазак је сав свој земљишни посед од око 100 хектара, на Репишком брду, који је стекао, купујући сукцесивно, парче по парче од Жарковчана, продао Матији Бану за 360 дуката...
...Матија Бан је купљено имање брзо засадио воћем и виновом лозом и на њему саградио две куће, које су биле познате у Жаркову и Београду као "Банове куће" а цело имање се најчешће називало "Бановац"...
...Не постоје писани подаци о локацији и карактеристикама поменутих Банових кућа. Међутим, зна се да су "куће у виноградима" постојале у време бомбардовања Београда 1862...."
Наравно, увек је могуће да је клупа ипак део меморијалног комплекса и да су подаци из Хронике општине Чукарица Др Милана Новаковића само делимично тачни.
Imamo li sliku ovog ćoška,pre rušenja ...?
Имамо:
Gradsko polje, sada Pariska
Imamo li sliku ovog ćoška,pre rušenja ...?
složna braća