Ако смо више-мање апсолвирали Чукарицу, дозволите ми да пређем на још један неправедно и ничим изазвано запостављени крај града...
Звездара, сликана са Булевара краља Александра, у позадини Опсерваторија:
Не знам како ви, али ја просто пожелим да се вратим у овај и овакав Београд, у те кућерке са најосновнијим животним оквиром, са широким баштама и прашњавим улицама, све знајући да ме негде тамо, доле, чека велеград... и да је недалеко од мене, тамо горе, на брду, исечак звезданог неба будно посматран кроз месинган окулар телескопског ока.
Чудан осећај.
Нестваран.
Топао и нежан.
Жеља да побегнем у то окружење са чесмом у дворишту, трешњама у цвату, једноставног цвећа, нахерених тараба. У време ретких пролазника у тамној, једнобојној одећи, кожних торби под мишком. У доба чкиљавих лампи, дрвених бандера, кућа са димњацима који се пуше кад дође зима и кућа са једноставним прозорима. Кућама у којима није било увек баш све идеално, светло и пространо, али у којима се могао живети живот, свој, колико год напоран и сиромашан био.
Хвала Јуниоре на овој слици, чаробна је. Као ретко која, помогла ми је да овог јутра, поново је погледавши, пронађем део себе.
Још мало о Мединама. Почетком 1930-тих у Кнез Михаиловој 8 (кућа Миленковићке) налазиле су се две радње са нирнбершком (позамантеријском) робом: Исака Медине и Медине и Кависона. На Јуниоровој слици видели смо радњу Млади Медина, а ево и радње Код старог Медине:
Ту стајемо. На жалост, не знамо да ли је Мали Медина био онај Млади или Стари. Не би нам помогло ни да знамо колико је година имао на оној слици код Албаније, пошто су радње могле добити имена знатно раније, по неким другим Мединама.
Nađoh u nekim spiskovima da su Medina Isak (u to vreme penzioner) i Medina I. Jakov (trgovac, verovatno sin) stanovali u Kosmajskoj 26. Na istoj adresi je stanovao i Medina I. Avram, trgovac (možda drugi sin?)
Flora Medina i Haim Medina od neimarskog tandema Manojlović i Azriel, naručili i dobili (na pomenutim adresama) dve zgrade od najvišeg mogućeg značaja za istoriju arhitekture Beograda i srpske arhitekture u celini! Alternativno, možda su kao vlasnici novih gradnji navođena deca ili sasvim mladi članovi ove porodice, ali ovo su zvanični podaci prema arhivu. Navedene zgrade stoje i danas.
Не знам како ви, али ја просто пожелим да се вратим у овај и овакав Београд, у те кућерке са најосновнијим животним оквиром, са широким баштама и прашњавим улицама, све знајући да ме негде тамо, доле, чека велеград... и да је недалеко од мене, тамо горе, на брду, исечак звезданог неба будно посматран кроз месинган окулар телескопског ока.
Чудан осећај.
Нестваран.
Топао и нежан.
Жеља да побегнем у то окружење са чесмом у дворишту, трешњама у цвату, једноставног цвећа, нахерених тараба. У време ретких пролазника у тамној, једнобојној одећи, кожних торби под мишком. У доба чкиљавих лампи, дрвених бандера, кућа са димњацима који се пуше кад дође зима и кућа са једноставним прозорима. Кућама у којима није било увек баш све идеално, светло и пространо, али у којима се могао живети живот, свој, колико год напоран и сиромашан био.
Хвала Јуниоре на овој слици, чаробна је. Као ретко која, помогла ми је да овог јутра, поново је погледавши, пронађем део себе.
Стварно је лепа слика. Дуго сам је и љубоморно чувао само за себе...
Да. А у њеној легенди пише Коларчева 7.
Hvala!
E da sam imala ove fotke bio bi to roman!
Никад није касно!
Може и сценарио... Медину игра нпр. Дени де Вито... или Том Круз
Да. А у њеној легенди пише Коларчева 7.
А да чудо буде веће, мислим да и данас ту постоји радња са позамантеријском робом. Ту или негде у близини.
Звездара, сликана са Булевара краља Александра, у позадини Опсерваторија:
Не знам како ви, али ја просто пожелим да се вратим у овај и овакав Београд, у те кућерке са најосновнијим животним оквиром, са широким баштама и прашњавим улицама, све знајући да ме негде тамо, доле, чека велеград... и да је недалеко од мене, тамо горе, на брду, исечак звезданог неба будно посматран кроз месинган окулар телескопског ока.
Чудан осећај.
Нестваран.
Топао и нежан.
Жеља да побегнем у то окружење са чесмом у дворишту, трешњама у цвату, једноставног цвећа, нахерених тараба. У време ретких пролазника у тамној, једнобојној одећи, кожних торби под мишком. У доба чкиљавих лампи, дрвених бандера, кућа са димњацима који се пуше кад дође зима и кућа са једноставним прозорима. Кућама у којима није било увек баш све идеално, светло и пространо, али у којима се могао живети живот, свој, колико год напоран и сиромашан био.
Хвала Јуниоре на овој слици, чаробна је. Као ретко која, помогла ми је да овог јутра, поново је погледавши, пронађем део себе.
Да. А у њеној легенди пише Коларчева 7.
Па ти сада веруј да је оно сликано са Булевара.
Ту стајемо. На жалост, не знамо да ли је Мали Медина био онај Млади или Стари. Не би нам помогло ни да знамо колико је година имао на оној слици код Албаније, пошто су радње могле добити имена знатно раније, по неким другим Мединама.
Иначе, Исак је живео у Космајској 27.
Да. А у њеној легенди пише Коларчева 7.
А да чудо буде веће, мислим да и данас ту постоји радња са позамантеријском робом. Ту или негде у близини.
У Медининој радњи је Цетротекстил, а јесте - мислим да је у другој радњи од ове сада позамантеријска радња.
Иначе, Исак је живео у Космајској 27.
Nađoh u nekim spiskovima da su Medina Isak (u to vreme penzioner) i Medina I. Jakov (trgovac, verovatno sin) stanovali u Kosmajskoj 26. Na istoj adresi je stanovao i Medina I. Avram, trgovac (možda drugi sin?)
Flora Medina i Haim Medina od neimarskog tandema Manojlović i Azriel, naručili i dobili (na pomenutim adresama) dve zgrade od najvišeg mogućeg značaja za istoriju arhitekture Beograda i srpske arhitekture u celini! Alternativno, možda su kao vlasnici novih gradnji navođena deca ili sasvim mladi članovi ove porodice, ali ovo su zvanični podaci prema arhivu. Navedene zgrade stoje i danas.
Не знам како ви, али ја просто пожелим да се вратим у овај и овакав Београд, у те кућерке са најосновнијим животним оквиром, са широким баштама и прашњавим улицама, све знајући да ме негде тамо, доле, чека велеград... и да је недалеко од мене, тамо горе, на брду, исечак звезданог неба будно посматран кроз месинган окулар телескопског ока.
Чудан осећај.
Нестваран.
Топао и нежан.
Жеља да побегнем у то окружење са чесмом у дворишту, трешњама у цвату, једноставног цвећа, нахерених тараба. У време ретких пролазника у тамној, једнобојној одећи, кожних торби под мишком. У доба чкиљавих лампи, дрвених бандера, кућа са димњацима који се пуше кад дође зима и кућа са једноставним прозорима. Кућама у којима није било увек баш све идеално, светло и пространо, али у којима се могао живети живот, свој, колико год напоран и сиромашан био.
Хвала Јуниоре на овој слици, чаробна је. Као ретко која, помогла ми је да овог јутра, поново је погледавши, пронађем део себе.
Стварно је лепа слика. Дуго сам је и љубоморно чувао само за себе...