Што се тиче примедбе на полеђини фотографије, мислим да се радило о некој шали коју не треба озбиљно тумачити. Замислите да се кроз неколико деценија неко дочепа чета између годподе МЗ и Касина и оспе паљбу на ауторе !
Draga gospodo forumaši,
onomad je sa G. Rundom vođena fina rasprava u kojoj se došlo do nekakvog zaključka da je svaka fotografija autorsko delo, nikad odraz stvarnog, uvek subjektivnost, dakle malo i laž.
Ali to niko nije shvatio ozbiljno, jer većina smatra fotku za golu faktografiju i čistu istinu. Pa, ako to nekome tako treba, neka mu tako.
Što se tiče zapisa na fotografiji, da li je istina ili šala (laž), gotovo da nije bitno, biće da je to napisano u afektu, autor je više prikazao svoje stanje uzbuđenja i duha (dramatičnog trenutka)nego bilo šta drugo, u svakom slučaju, nije mu bilo stalo da ustanovi i ostavi neku istorijsku trajnu istinu. Gosn Dundo, osim vaših sećanja na bombardovanje i onaj rat, postoje i naša sećanja na nedavni rat i bombardovanje i ona su prilično raznovrsna i često, zbog samoodbranbenih refleksa, puna duhovitih detalja. Ta šala na sopstveni i račun drugih u zbilja tragičnim situacijama pomaže i krepi, da ne objašnjavam mnogo, teško je objanjivo ali je tako. U svakom slučaju, postoje dobri pisci kao Sremac, Matavulj, Nušić (da ne nabrajam dalje) koji su pomno beležili baš takve detalje i od toga pravili svoja dela koja su prilično respektabilna, duhovita i odražavaju stvarno stanje duha jedne epohe, hoću da kažem: istinu! Istinitija su od bilo kojih memoara! Dakle, onakav zapis na Slavija fotografiji, može da posluži nekom za tumaćenje i stvaranje neke subjektivne istine, potrebnije i upotrebljivije i poučnije od stvarne istine, ma koliko to nekom čudno zvučalo, na tome se bazira književnost, pozorište, film, tv serije i filmovi!
Dakle, ne budite tako strogi prema sebi, opustite se, ako već nema drugog tumačenja s kojim se slažete ili ne slažete, tumačite prema sebi, ništa nećete zgrešiti.
Sličice iz kartonske kutije za cipele, negativi izgubljeni.
Nisam odlazio tamo zbog žita i slično...časna reč! Razlog je bila moć melanholije prolaznosti. A danas bežim od groblja kao vrag od tamjana.....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
... ljudi, oće da presuši ovaj Orinoko šta li ?! ... dok stvar ne profercera, odo ja na jedan važan poso ...
PS uspeo sam pomoću trikova i snagom volje da otvorim jednu od prethodnih stranica, i vidim da su neki ozbiljno ožedneli ... što se mene tiče, za produženi vikend sam na putu, a bože zdravlja, tu sam 15. ili 16. o.m. ... ne znam kad dolazi Frančesko, ali čini mi se uskoro - uostalom, saopštiće nam, pa da brate na vreme rezervišemo celu kafanu Kod Rašu ...
Кренусмо честити Кара Бегајић и ја, понизни Кара Бекампф у потрагу за кошутњачком пирамидом, несталим спомеником кога смо сви видели на старим фотографијама.
На давно заборављеном стубу од капије разазнасмо немачке речи...
На правом смо путу. Извадисмо нове фотографије добијене захваљујући широкој души господина Напијала и кренусмо на посао.
Добро познати споменик је ту, сада у јадном стању окован скелом и арматуром, спречен да се не расцвета и распадне.
А какав је то споменик био...
За тренутак нас прође језа када видесмо оволико надгробних белега и сетисмо се приче Милованове о Летњој сцени у Топчидеру.
Прођосмо поред њега, прекрстисмо се јер ходамо по гробљу претвореном у неуређени и запуштени парк и застадосмо на тренутак поред палих српских хероја.
Видесмо да је неко оставио венце, српске и немачке и још једном прочитасмо двојезични натпис који нас на тренутак подсети на давна времена патње, храбрости и човечности.
Дођосмо и до оронуле, исписане бетонске клупе, некадашње лепотице која је требало да пружи мир и спокојан поглед посетиоцима овог меморијала.
Извадисмо фотографију како би помоћу ње потражили пирамиду и кренусмо да се намештамо према клупи али безуспешно...пејсаж је био потпуно измењен.
Хммм, можда овако некако...
Или овако?
Али где је пирамида? Ограде, игралиште, монтажни објекти...ни трага од предмета наше потраге.
Кренусмо ка позицији где би требало да стоји овај споменик убеђени да је срушен, кад Бегајић повика: Ено је!
Заледили смо се када смо угледали зарасли врх који је вирио иза ограде као дављеник који жели да га видимо и спасимо.
Пропех се на прсте и високо дигох руке изнад ограде како би је фотографисао и упоредио са оним што је некада била.
Нисмо говорили ништа. Отишли смо постиђени газећи по парку-шуми за коју смо знали да је гробље.
Што се тиче примедбе на полеђини фотографије, мислим да се радило о некој шали коју не треба озбиљно тумачити. Замислите да се кроз неколико деценија неко дочепа чета између годподе МЗ и Касина и оспе паљбу на ауторе !
Draga gospodo forumaši,
onomad je sa G. Rundom vođena fina rasprava u kojoj se došlo do nekakvog zaključka da je svaka fotografija autorsko delo, nikad odraz stvarnog, uvek subjektivnost, dakle malo i laž.
Ali to niko nije shvatio ozbiljno, jer većina smatra fotku za golu faktografiju i čistu istinu. Pa, ako to nekome tako treba, neka mu tako.
Što se tiče zapisa na fotografiji, da li je istina ili šala (laž), gotovo da nije bitno, biće da je to napisano u afektu, autor je više prikazao svoje stanje uzbuđenja i duha (dramatičnog trenutka)nego bilo šta drugo, u svakom slučaju, nije mu bilo stalo da ustanovi i ostavi neku istorijsku trajnu istinu. Gosn Dundo, osim vaših sećanja na bombardovanje i onaj rat, postoje i naša sećanja na nedavni rat i bombardovanje i ona su prilično raznovrsna i često, zbog samoodbranbenih refleksa, puna duhovitih detalja. Ta šala na sopstveni i račun drugih u zbilja tragičnim situacijama pomaže i krepi, da ne objašnjavam mnogo, teško je objanjivo ali je tako. U svakom slučaju, postoje dobri pisci kao Sremac, Matavulj, Nušić (da ne nabrajam dalje) koji su pomno beležili baš takve detalje i od toga pravili svoja dela koja su prilično respektabilna, duhovita i odražavaju stvarno stanje duha jedne epohe, hoću da kažem: istinu! Istinitija su od bilo kojih memoara! Dakle, onakav zapis na Slavija fotografiji, može da posluži nekom za tumaćenje i stvaranje neke subjektivne istine, potrebnije i upotrebljivije i poučnije od stvarne istine, ma koliko to nekom čudno zvučalo, na tome se bazira književnost, pozorište, film, tv serije i filmovi!
Dakle, ne budite tako strogi prema sebi, opustite se, ako već nema drugog tumačenja s kojim se slažete ili ne slažete, tumačite prema sebi, ništa nećete zgrešiti.
Novo groblje - 1961.
Sličice iz kartonske kutije za cipele, negativi izgubljeni.
Nisam odlazio tamo zbog žita i slično...časna reč! Razlog je bila moć melanholije prolaznosti. A danas bežim od groblja kao vrag od tamjana.....
PS uspeo sam pomoću trikova i snagom volje da otvorim jednu od prethodnih stranica, i vidim da su neki ozbiljno ožedneli ... što se mene tiče, za produženi vikend sam na putu, a bože zdravlja, tu sam 15. ili 16. o.m. ... ne znam kad dolazi Frančesko, ali čini mi se uskoro - uostalom, saopštiće nam, pa da brate na vreme rezervišemo celu kafanu Kod Rašu ...
На давно заборављеном стубу од капије разазнасмо немачке речи...
На правом смо путу. Извадисмо нове фотографије добијене захваљујући широкој души господина Напијала и кренусмо на посао.
Добро познати споменик је ту, сада у јадном стању окован скелом и арматуром, спречен да се не расцвета и распадне.
А какав је то споменик био...
За тренутак нас прође језа када видесмо оволико надгробних белега и сетисмо се приче Милованове о Летњој сцени у Топчидеру.
Прођосмо поред њега, прекрстисмо се јер ходамо по гробљу претвореном у неуређени и запуштени парк и застадосмо на тренутак поред палих српских хероја.
Видесмо да је неко оставио венце, српске и немачке и још једном прочитасмо двојезични натпис који нас на тренутак подсети на давна времена патње, храбрости и човечности.
Дођосмо и до оронуле, исписане бетонске клупе, некадашње лепотице која је требало да пружи мир и спокојан поглед посетиоцима овог меморијала.
Извадисмо фотографију како би помоћу ње потражили пирамиду и кренусмо да се намештамо према клупи али безуспешно...пејсаж је био потпуно измењен.
Хммм, можда овако некако...
Или овако?
Али где је пирамида? Ограде, игралиште, монтажни објекти...ни трага од предмета наше потраге.
Кренусмо ка позицији где би требало да стоји овај споменик убеђени да је срушен, кад Бегајић повика: Ено је!
Заледили смо се када смо угледали зарасли врх који је вирио иза ограде као дављеник који жели да га видимо и спасимо.
Пропех се на прсте и високо дигох руке изнад ограде како би је фотографисао и упоредио са оним што је некада била.
Нисмо говорили ништа. Отишли смо постиђени газећи по парку-шуми за коју смо знали да је гробље.
Нисмо говорили ништа. Отишли смо постиђени газећи по парку-шуми за коју смо знали да је гробље.
Bravo! Sjajna reportaža!