"Ovaj što bega stisnutih pesnica (najviše izmakao) je Jelisije Kalacanović, blagajnik Uprave fondova"
:crazy:
Rečito zvuči ova Pavlovićeva napomena - nema šta!
Meni liči, da se tek na Slaviji setio da vidi di su mu žena i deca!
Važno je da je glavu spasao i nešto u zamotuljku u rukama. Ko još da brine o ženi i deci... :(
Andriću su takvi likovi bili glavni motivi jedne manje a upečatljive ratne pripovetke...
У овоме и јесте извесна драж фотографије јер њен објектив није никакав доказ истинитости. Фотографија је субјективна, свако је доживљава на свој начин, из свог угла и искуства. И свако формира своју причу и миље око фотографије, некад истиниту а некад и исконструисану. Елем, да не упадам у философирање, размислите мало и на другачији начин. Ако је фотографија снимљена током бомбардовања (а нема разлога да сумњамо у то), очито да је Славија била већ једна врста безбедносне зоне јер осим злосрећног Калацановића нико не жури превише на самом снимку. Чак има и неких фигура које седе уз зид лево. Е сад, желим да верујем како је човек негде већ оставио жену и децу за релативно кратко време, можда на другом делу Славије или више Славије а вратио се ка центру јер је нешто важно заборавио или морао да обави, можда да се раздужи са нечим (па потврду или признаницу држи у руци), и сад трчи жени и деци да их смести на потпуно сигурно место где ће остатак дана провести а ако треба и заноћити.
Цела ова моја конструкција могуће да је тачна а и не мора бити. Желим само да нагласим како смо у животу често у ситуацији да не познајући целокупни контекст извлачимо закључке на детаљима а то онда лако води у грешку, да верујемо у нешто што се заправо није догодило и чега нема. Фотографија је исечак од 1/60 или краће тока догађаја и лако се погреши и огреши. А кад је Павловићев коментар у питању, уопште није морао Павловић да познаје цео контекст приче, можда га и не зна јер би га вероватно написао. Руку на срце, тон коментара ми јесте помало злурад па и осветнички. Јер зашто би неко бежао и измакао испред свих међу којима су и они који седе а остали нешто и не одају утисак ужурбаности? И чему уопште тако беспотребно широк опис Калацановића? Мени ово више говори о Павловићу него Калацановићу.
Ако можда нисам у праву (а моја размишљања имају исто тако реалну основу - једну фотографију и један коментар) остаје нам наук да се судови не доносе никад на пречац, чак и кад постоје докази и сведочења. Јер, опет понављам, фотографија и није некад доказ а сведочење је субјективно виђење.
Извините на коментару, нарочито ако је неког погодио.
"Ovaj što bega stisnutih pesnica (najviše izmakao) je Jelisije Kalacanović, blagajnik Uprave fondova"
:crazy:
Rečito zvuči ova Pavlovićeva napomena - nema šta!
Meni liči, da se tek na Slaviji setio da vidi di su mu žena i deca!
Važno je da je glavu spasao i nešto u zamotuljku u rukama. Ko još da brine o ženi i deci... :(
Andriću su takvi likovi bili glavni motivi jedne manje a upečatljive ratne pripovetke...
У овоме и јесте извесна драж фотографије јер њен објектив није никакав доказ истинитости. Фотографија је субјективна, свако је доживљава на свој начин, из свог угла и искуства. И свако формира своју причу и миље око фотографије, некад истиниту а некад и исконструисану. Елем, да не упадам у философирање, размислите мало и на другачији начин. Ако је фотографија снимљена током бомбардовања (а нема разлога да сумњамо у то), очито да је Славија била већ једна врста безбедносне зоне јер осим злосрећног Калацановића нико не жури превише на самом снимку. Чак има и неких фигура које седе уз зид лево. Е сад, желим да верујем како је човек негде већ оставио жену и децу за релативно кратко време, можда на другом делу Славије или више Славије а вратио се ка центру јер је нешто важно заборавио или морао да обави, можда да се раздужи са нечим (па потврду или признаницу држи у руци), и сад трчи жени и деци да их смести на потпуно сигурно место где ће остатак дана провести а ако треба и заноћити.
Цела ова моја конструкција могуће да је тачна а и не мора бити. Желим само да нагласим како смо у животу често у ситуацији да не познајући целокупни контекст извлачимо закључке на детаљима а то онда лако води у грешку, да верујемо у нешто што се заправо није догодило и чега нема. Фотографија је исечак од 1/60 или краће тока догађаја и лако се погреши и огреши. А кад је Павловићев коментар у питању, уопште није морао Павловић да познаје цео контекст приче, можда га и не зна јер би га вероватно написао. Руку на срце, тон коментара ми јесте помало злурад па и осветнички. Јер зашто би неко бежао и измакао испред свих међу којима су и они који седе а остали нешто и не одају утисак ужурбаности? И чему уопште тако беспотребно широк опис Калацановића? Мени ово више говори о Павловићу него Калацановићу.
Ако можда нисам у праву (а моја размишљања имају исто тако реалну основу - једну фотографију и један коментар) остаје нам наук да се судови не доносе никад на пречац, чак и кад постоје докази и сведочења. Јер, опет понављам, фотографија и није некад доказ а сведочење је субјективно виђење.
Извините на коментару, нарочито ако је неког погодио.
Наравно, Бађунов, потпуно си у праву. Фотографија је, са једне стране, изузетно упечатљив и веран документ, који често говори, што кажу, више него роман, али, са друге, може бити крајње погодно средство рекламне манипулације када се извуче из контекста и употреби сугестивно. Лако изазива емоције, што мајстори вешто користе.
Ево изгледа фасада Првог дунавског паробродарског друштва, данас КЦ "Пароброд".
Него, помагајте људи, грешком сам обрисао једну лепу слику Теразија. Са десне стране је Дом Југославије а виде се још две-три зграде на лево.
А сада имам и пар питања.
1. Које године је зидана Поповска кућа на Булевару?
2. Које године је зидана зграда на углу Добрачине и Господар Јевремове од Владете Максимовића?
3. Има ли неко поштену слику виће Лазића и Митровића и зна ли се у каквом је она стању? На нету видим да је стављена под заштиту Градског завода, али то је - што би мој покојни деда рекао - мачку о реп.
Наравно, Бађунов, потпуно си у праву. Фотографија је, са једне стране, изузетно упечатљив и веран документ, који често говори, што кажу, више него роман, али, са друге, може бити крајње погодно средство рекламне манипулације када се извуче из контекста и употреби сугестивно. Лако изазива емоције, што мајстори вешто користе.
Ima tu još nešto (ako već govorimo o moralnim stanovištima, o sugestivnosti i onima koji fotografiju stvaraju) - a to je da se u našem posmatranju fotografije skoro izgubi čovek koji stoji iza objektiva. Doduše, pri posmatranju Pavlovićeve fotografije Slavije i čitanju njegovog komentara upravo je obrnut slučaj. Na neki način ovim svojim komentarom Pavlović se stavio u veoma nezahvalnu ulogu moralnog sudije, koju ni mnogi jači autoriteti i duhovno snažniji ljudi nisu mogli uspešno da ponesu na svojim leđima, pa stoga danas njegove primedbe doživljavamo kao zlurade.
Podsećajući se ponovo Andrićevog primera i jednog kratkog dela koje je svojevremeno, kao klinca u osnovnoj školi ostavilo snažan utisak na mene (verovatno zato što se pomalo ticalo i ratnog Beograda), činjenica je da su postojali ljudi kakve je upravo on opisivao: samoživi, bolesno zabrinuti za svoj život i ljudi koje se savršeno nije ticala sudbina svojih bližnjih (sudija Dugi Sima je kod Andrića upravo takav - kada počne bombardovanje on se prvi sjuri do podruma i tamo zauzima najbolja mesta gledajući samo sebe, dok u normalnom životu glumi brižnog sina ostarele majke i, verovatno, oca porodice).
Ali, u ovoj priči o nestajanju ličnosti iza objektiva mene je uvek intrigirala ona (po zlu) čuvena fotografija na kojoj se vidi osoba sa kečetom na glavi kako davi i kolje sveštenika. Uvek sam se pitao da li je to nameštena fotografija u propagandne svrhe? Ako jeste, čemu je takva propaganda služila? Ako nije, šta je onda radio fotograf dok je nameštao kameru da snimi ovaj kadar (pretpostavljam da fotografi nisu tada imali instant box i kamere koje su mogle da se brzo montiraju, već je to, najverovatnije, bila neka kamera sa tronošcem, što je bio popriličan posao sve sklopiti)? Da li je mogao da reaguje i da spreči zločin? Gde je tu on?
I eto tako, nužno se mnoštvo pitanja uvek stvori posle posmatranja prizora koji su dovoljno snažni i prosto nabijeni značenjima.
Наравно, Бађунов, потпуно си у праву. Фотографија је, са једне стране, изузетно упечатљив и веран документ, који често говори, што кажу, више него роман, али, са друге, може бити крајње погодно средство рекламне манипулације када се извуче из контекста и употреби сугестивно. Лако изазива емоције, што мајстори вешто користе.
Ali, u ovoj priči o nestajanju ličnosti iza objektiva mene je uvek intrigirala ona (po zlu) čuvena fotografija na kojoj se vidi osoba sa kečetom na glavi kako davi i kolje sveštenika. Uvek sam se pitao da li je to nameštena fotografija u propagandne svrhe? Ako jeste, čemu je takva propaganda služila? Ako nije, šta je onda radio fotograf dok je nameštao kameru da snimi ovaj kadar (pretpostavljam da fotografi nisu tada imali instant box i kamere koje su mogle da se brzo montiraju, već je to, najverovatnije, bila neka kamera sa tronošcem, što je bio popriličan posao sve sklopiti)? Da li je mogao da reaguje i da spreči zločin? Gde je tu on?
I eto tako, nužno se mnoštvo pitanja uvek stvori posle posmatranja prizora koji su dovoljno snažni i prosto nabijeni značenjima.
Не улазећу у стварно чудну позадину снимка дављења свештеника као специфичног случаја, морам рећи да сам често имао на уму положај фото- и филмских извештача у неким граничним ситуацијама. Некако је уврежено мишљење да на човека са камером треба гледати као да га нема, његова неутралност у догађају је равна његовом непостојању и ту је нестајање његове личности. А фото- и филмски извештачи налазе се понекад у ситуацији да би могли и сами пружити одређену (можда одлучујућу) помоћ у критичним ситуацијама при чему остају без одличне фотографије или филмског извештаја. Шта учинити? Остати пасиван и допринети можда некој несрећи или жртвовати одличне снимке и помоћи у спашавању? За мене као тоталног аматера, који никад није био члан ни неког клуба, нема ту никакве дилеме. Ако бих могао да помогнем, нечији спашен живот би ми више значио од вечног документа једне несреће и можда важног сведочанства о том догађају. А професионалци? Како ли они разрешавају ту дилему? То питање ме је увек интригирало.
Како било, ако се држимо архитектуре вероватноћа да паднемо у овакву дилему и сукоб са самим собом је много мања него да "јуримо" за догађајима пуним адреналина.
... Bonđorno :) ...
... potpukovnik Mika Naumović bio je jedan od zaverenika u pripremi atentata 1903. godine, kada je i sam poginuo ...
"Ovaj što bega stisnutih pesnica (najviše izmakao) je Jelisije Kalacanović, blagajnik Uprave fondova"
:crazy:
Rečito zvuči ova Pavlovićeva napomena - nema šta!
Meni liči, da se tek na Slaviji setio da vidi di su mu žena i deca!
Važno je da je glavu spasao i nešto u zamotuljku u rukama. Ko još da brine o ženi i deci... :(
Andriću su takvi likovi bili glavni motivi jedne manje a upečatljive ratne pripovetke...
У овоме и јесте извесна драж фотографије јер њен објектив није никакав доказ истинитости. Фотографија је субјективна, свако је доживљава на свој начин, из свог угла и искуства. И свако формира своју причу и миље око фотографије, некад истиниту а некад и исконструисану. Елем, да не упадам у философирање, размислите мало и на другачији начин. Ако је фотографија снимљена током бомбардовања (а нема разлога да сумњамо у то), очито да је Славија била већ једна врста безбедносне зоне јер осим злосрећног Калацановића нико не жури превише на самом снимку. Чак има и неких фигура које седе уз зид лево. Е сад, желим да верујем како је човек негде већ оставио жену и децу за релативно кратко време, можда на другом делу Славије или више Славије а вратио се ка центру јер је нешто важно заборавио или морао да обави, можда да се раздужи са нечим (па потврду или признаницу држи у руци), и сад трчи жени и деци да их смести на потпуно сигурно место где ће остатак дана провести а ако треба и заноћити.
Цела ова моја конструкција могуће да је тачна а и не мора бити. Желим само да нагласим како смо у животу често у ситуацији да не познајући целокупни контекст извлачимо закључке на детаљима а то онда лако води у грешку, да верујемо у нешто што се заправо није догодило и чега нема. Фотографија је исечак од 1/60 или краће тока догађаја и лако се погреши и огреши. А кад је Павловићев коментар у питању, уопште није морао Павловић да познаје цео контекст приче, можда га и не зна јер би га вероватно написао. Руку на срце, тон коментара ми јесте помало злурад па и осветнички. Јер зашто би неко бежао и измакао испред свих међу којима су и они који седе а остали нешто и не одају утисак ужурбаности? И чему уопште тако беспотребно широк опис Калацановића? Мени ово више говори о Павловићу него Калацановићу.
Ако можда нисам у праву (а моја размишљања имају исто тако реалну основу - једну фотографију и један коментар) остаје нам наук да се судови не доносе никад на пречац, чак и кад постоје докази и сведочења. Јер, опет понављам, фотографија и није некад доказ а сведочење је субјективно виђење.
Извините на коментару, нарочито ако је неког погодио.
"Ovaj što bega stisnutih pesnica (najviše izmakao) je Jelisije Kalacanović, blagajnik Uprave fondova"
:crazy:
Rečito zvuči ova Pavlovićeva napomena - nema šta!
Meni liči, da se tek na Slaviji setio da vidi di su mu žena i deca!
Važno je da je glavu spasao i nešto u zamotuljku u rukama. Ko još da brine o ženi i deci... :(
Andriću su takvi likovi bili glavni motivi jedne manje a upečatljive ratne pripovetke...
У овоме и јесте извесна драж фотографије јер њен објектив није никакав доказ истинитости. Фотографија је субјективна, свако је доживљава на свој начин, из свог угла и искуства. И свако формира своју причу и миље око фотографије, некад истиниту а некад и исконструисану. Елем, да не упадам у философирање, размислите мало и на другачији начин. Ако је фотографија снимљена током бомбардовања (а нема разлога да сумњамо у то), очито да је Славија била већ једна врста безбедносне зоне јер осим злосрећног Калацановића нико не жури превише на самом снимку. Чак има и неких фигура које седе уз зид лево. Е сад, желим да верујем како је човек негде већ оставио жену и децу за релативно кратко време, можда на другом делу Славије или више Славије а вратио се ка центру јер је нешто важно заборавио или морао да обави, можда да се раздужи са нечим (па потврду или признаницу држи у руци), и сад трчи жени и деци да их смести на потпуно сигурно место где ће остатак дана провести а ако треба и заноћити.
Цела ова моја конструкција могуће да је тачна а и не мора бити. Желим само да нагласим како смо у животу често у ситуацији да не познајући целокупни контекст извлачимо закључке на детаљима а то онда лако води у грешку, да верујемо у нешто што се заправо није догодило и чега нема. Фотографија је исечак од 1/60 или краће тока догађаја и лако се погреши и огреши. А кад је Павловићев коментар у питању, уопште није морао Павловић да познаје цео контекст приче, можда га и не зна јер би га вероватно написао. Руку на срце, тон коментара ми јесте помало злурад па и осветнички. Јер зашто би неко бежао и измакао испред свих међу којима су и они који седе а остали нешто и не одају утисак ужурбаности? И чему уопште тако беспотребно широк опис Калацановића? Мени ово више говори о Павловићу него Калацановићу.
Ако можда нисам у праву (а моја размишљања имају исто тако реалну основу - једну фотографију и један коментар) остаје нам наук да се судови не доносе никад на пречац, чак и кад постоје докази и сведочења. Јер, опет понављам, фотографија и није некад доказ а сведочење је субјективно виђење.
Извините на коментару, нарочито ако је неког погодио.
Наравно, Бађунов, потпуно си у праву. Фотографија је, са једне стране, изузетно упечатљив и веран документ, који често говори, што кажу, више него роман, али, са друге, може бити крајње погодно средство рекламне манипулације када се извуче из контекста и употреби сугестивно. Лако изазива емоције, што мајстори вешто користе.
Trebalo bi da je ova kuća ispred koje je parkiran auto.Na ostale dve fotografije(Jeremija) se vidi u sredini slike od Jug-Bogdanove i ka istoj ulici
Него, помагајте људи, грешком сам обрисао једну лепу слику Теразија. Са десне стране је Дом Југославије а виде се још две-три зграде на лево.
А сада имам и пар питања.
1. Које године је зидана Поповска кућа на Булевару?
2. Које године је зидана зграда на углу Добрачине и Господар Јевремове од Владете Максимовића?
3. Има ли неко поштену слику виће Лазића и Митровића и зна ли се у каквом је она стању? На нету видим да је стављена под заштиту Градског завода, али то је - што би мој покојни деда рекао - мачку о реп.
Стварно иде нешто споро...
Možda je neka od ovih.
Хотел ''Палас'' је затворен после пожара 1929 године када је зграда остала без куполе...
Trebalo bi da je ova kuća ispred koje je parkiran auto.Na ostale dve fotografije(Jeremija) se vidi u sredini slike od Jug-Bogdanove i ka istoj ulici
Mислим да је у питању та кућа, овде...
Наравно, Бађунов, потпуно си у праву. Фотографија је, са једне стране, изузетно упечатљив и веран документ, који често говори, што кажу, више него роман, али, са друге, може бити крајње погодно средство рекламне манипулације када се извуче из контекста и употреби сугестивно. Лако изазива емоције, што мајстори вешто користе.
Ima tu još nešto (ako već govorimo o moralnim stanovištima, o sugestivnosti i onima koji fotografiju stvaraju) - a to je da se u našem posmatranju fotografije skoro izgubi čovek koji stoji iza objektiva. Doduše, pri posmatranju Pavlovićeve fotografije Slavije i čitanju njegovog komentara upravo je obrnut slučaj. Na neki način ovim svojim komentarom Pavlović se stavio u veoma nezahvalnu ulogu moralnog sudije, koju ni mnogi jači autoriteti i duhovno snažniji ljudi nisu mogli uspešno da ponesu na svojim leđima, pa stoga danas njegove primedbe doživljavamo kao zlurade.
Podsećajući se ponovo Andrićevog primera i jednog kratkog dela koje je svojevremeno, kao klinca u osnovnoj školi ostavilo snažan utisak na mene (verovatno zato što se pomalo ticalo i ratnog Beograda), činjenica je da su postojali ljudi kakve je upravo on opisivao: samoživi, bolesno zabrinuti za svoj život i ljudi koje se savršeno nije ticala sudbina svojih bližnjih (sudija Dugi Sima je kod Andrića upravo takav - kada počne bombardovanje on se prvi sjuri do podruma i tamo zauzima najbolja mesta gledajući samo sebe, dok u normalnom životu glumi brižnog sina ostarele majke i, verovatno, oca porodice).
Ali, u ovoj priči o nestajanju ličnosti iza objektiva mene je uvek intrigirala ona (po zlu) čuvena fotografija na kojoj se vidi osoba sa kečetom na glavi kako davi i kolje sveštenika. Uvek sam se pitao da li je to nameštena fotografija u propagandne svrhe? Ako jeste, čemu je takva propaganda služila? Ako nije, šta je onda radio fotograf dok je nameštao kameru da snimi ovaj kadar (pretpostavljam da fotografi nisu tada imali instant box i kamere koje su mogle da se brzo montiraju, već je to, najverovatnije, bila neka kamera sa tronošcem, što je bio popriličan posao sve sklopiti)? Da li je mogao da reaguje i da spreči zločin? Gde je tu on?
I eto tako, nužno se mnoštvo pitanja uvek stvori posle posmatranja prizora koji su dovoljno snažni i prosto nabijeni značenjima.
Наравно, Бађунов, потпуно си у праву. Фотографија је, са једне стране, изузетно упечатљив и веран документ, који често говори, што кажу, више него роман, али, са друге, може бити крајње погодно средство рекламне манипулације када се извуче из контекста и употреби сугестивно. Лако изазива емоције, што мајстори вешто користе.
Ali, u ovoj priči o nestajanju ličnosti iza objektiva mene je uvek intrigirala ona (po zlu) čuvena fotografija na kojoj se vidi osoba sa kečetom na glavi kako davi i kolje sveštenika. Uvek sam se pitao da li je to nameštena fotografija u propagandne svrhe? Ako jeste, čemu je takva propaganda služila? Ako nije, šta je onda radio fotograf dok je nameštao kameru da snimi ovaj kadar (pretpostavljam da fotografi nisu tada imali instant box i kamere koje su mogle da se brzo montiraju, već je to, najverovatnije, bila neka kamera sa tronošcem, što je bio popriličan posao sve sklopiti)? Da li je mogao da reaguje i da spreči zločin? Gde je tu on?
I eto tako, nužno se mnoštvo pitanja uvek stvori posle posmatranja prizora koji su dovoljno snažni i prosto nabijeni značenjima.
Не улазећу у стварно чудну позадину снимка дављења свештеника као специфичног случаја, морам рећи да сам често имао на уму положај фото- и филмских извештача у неким граничним ситуацијама. Некако је уврежено мишљење да на човека са камером треба гледати као да га нема, његова неутралност у догађају је равна његовом непостојању и ту је нестајање његове личности. А фото- и филмски извештачи налазе се понекад у ситуацији да би могли и сами пружити одређену (можда одлучујућу) помоћ у критичним ситуацијама при чему остају без одличне фотографије или филмског извештаја. Шта учинити? Остати пасиван и допринети можда некој несрећи или жртвовати одличне снимке и помоћи у спашавању? За мене као тоталног аматера, који никад није био члан ни неког клуба, нема ту никакве дилеме. Ако бих могао да помогнем, нечији спашен живот би ми више значио од вечног документа једне несреће и можда важног сведочанства о том догађају. А професионалци? Како ли они разрешавају ту дилему? То питање ме је увек интригирало.
Како било, ако се држимо архитектуре вероватноћа да паднемо у овакву дилему и сукоб са самим собом је много мања него да "јуримо" за догађајима пуним адреналина.