Jednom prilikom sam u par reči prepričao, a posle Dundine priče morao sam da izvadim text iz Borbine monografije, gde Miodrag Koružić - Lile priča o prvim poratnim danima:

По задатку смо, 19. октобра 1944. године, отишли  у Београд, да бисмо у току ноћи,  у „Заводу за израду новчаница”, ручним слогом, урадили лист „20. октобар” – прве новине у тек ослобођеном главном граду наше отаџбине.
Ујутру, 20. октобра, прешли смо у зграду „Борбе”, предвођени Владимиром Дедијером, Митром Митровић, Радованом Зоговићем... У  слагачници бивше штампарије „Време”, која је издавала и свој лист „Време”, у власништву др Милана Стојадиновића, затекли смо прави русвај: главне машине биле су поломљене, а у ручној слагачници сви сандуци са словима изврнути, а слова разних градација измешана. Дедијер је онда наредио мобилизацију свих радника тадашњег „Новог времена”, како би се штампарија, у што краћем времену, оспособила за рад. И док је монтер Чедомир Маринковић заваривао главе на линотип-машинама, ручни слагачи су „сецовали” слова, па их растурали и пунили „фахове”.

Тако је за шест дана сређена штампарија и започело пробно штампање бројева „Борбе”, и то, такорећи, у близини Сремског фронта. Радили смо ударнички, преко целог дана, а увече војним камионима превожени кућама. Такво стање трајало је до 15. новембра, када је „Борба” почела да излази, због чега је тај дан из 1944. године, узет као Дан „Борбине” штампарије. Тај период памтимо и по томе што су нам кревети били на четвртом спрату, а слагачнице на петом, јер су потребе налагале да чувамо нашу штампарију, док смо се хранили из казана који је свакодневно „крчкао” у „Борбином” дворишту.


Хтедох да посадим и једну слику али за сада не мере.

Velimir Mihailo Teodorović (Slovenija, 8. maj/20. maj1849 – Minhen, 31. januar1898) je bio vanbračni sin kneza Mihaila i Marije Berghaus, iz Rogaške Slatine. Prvobitno ime mu je bilo Viljem Berghauz. Kada je napunio sedamnaest godina, na zahtev oca prešao je u pravoslavnu veru, na krštenju dobio je ime Velimir, a za prezime uzeo Teodorović, staro prezime Obrenovića. 1867. godine, poslat u Švajcarsku, da završi školovanje. Tad se poslednji put video sa ocem, jer je naredne knez Mihailo ubijen u atentatu u Topčideru. Nakon smrti kneza Mihaila Obrenovića Namesništvo je rešilo da Velimir Teodorović dobije imanje u Rumuniji i 35.000 dukata.

Umro je 1898. godine. Nakon Prvog svetskog rata prenet je u Beograd i pokopan na Novom groblju. Testamentom je celokupnu imovinu ostavio Srbiji. Zadužbina koju je uspostavio, nazvana je ”Velimirijanum”. Prvi upravnik ”Velimirijanuma” bio je predsednik Vlade Nikola Pašić.