Milovane,drago mi je da ti se dopada ...
POINT BLANK ,ovo sam snimio 05.maja 1984.godine ... Dragoljuba sam video na otvaranju izložbe Milenka Mihajlovića,početkom decembra...Neverovatno čovek je isti kao pre 30 godina...
Oni su ovako o sebe predstavili:
"Blues gitarista i pevač Dragoljub Crnčević (rođen 1956. u Beogradu) obreo se 1977. godine u Parizu. Izdržavao se svirajući na ulici i metrou. Po povratku u Beograd osniva grupu Dragoljubov taxi sa kojom je objavio LP "Dragoljubov taxi" (PGP RTB 1979.). Početkom osamdesetih opet putuje po Evropi i svira blues po klubovima. U Milanu upoznaje Amerikanca Timoti Aleksandra Dejvisa (Timothy Alexander Davis) i bubnjara, Australijanca češkog porekla Majkla Šulca (Michael Sulc) i svira sa njima. Početkom 1983. godine sva trojica dolaze u Beograd i sa gitaristom Draganom Markovicem (ex Blues Kvintet) osnivaju blues grupu Point Blank.
U početku nastupaju pretežno po klubovima, a prvi veći uspeh postižu kada leta 1983. godine rasprodaju baštu SKC-a. Na debi albumu "The Blues" 1984. godine predstavljaju se Crnčevićcevim pesmama na engleskom i u tom periodu grupa stiže reputaciju koncertne atrakcije. Početkom 1984. godine Majkl prelazi u hard rock grupu Ognjeni vuk, ali ubrzo on odlazi u Australiju a Davis u Ameriku. Novi članovi postaju basista Saša Labudović i bubnjar Miroljub Vilotijević (ex Blues Kvintet). Na drugom albumu "Dr Project – Point Blank", gostuje trubač Stjepko Gut, a grupa nudi teme koje su žanrovski šire. To im omogucuje veliku koncertnu aktivnost, tako da tokom 1985. godine drže oko sto pedeset nastupa širom Jugoslavije, sto je za to vreme a za tako nekomercijalni bend veliki uspeh. Te godine uz Luizijana Reda (Louisiana Red) učestvuju na Drugom međunarodnom blues festivalu u poljskom gradu Olišćinu, sviraju u varšavskim klubovima, a pred 25 000 posetilaca nastupaju na rock festivalu u blizini Poznanja...."
Ноћас сам сањао да седим у неком склоништу са неколико просторија. Моје место је било у најсигурнијој просторији. Било је затишје између два ваздушна напада. Устао сам и пошао да погледам друге просторије. Одмах је неко од комшија заузео моје место. Неки су протестовали, али ја сам му рекао нака седи ту, ја иначе идем да прошетам. Не знам како је ишло даље.
Гледам дуго слику некадашње Државне штампарије. Никада је нисам видео овако оштећену. Мора да је била врло брзо поправљена. Графичка индустрија је имала приоритет над приоритетима. Дуго смо оскудевали у храни, али не и у штампи.
1945. па на даље морали смо сви да обављамо неки „користан“ у „добровољан“ рад. Почев од рашчишћавања рушевина па до дупетања у некој „народној“ организацији. Био сам гимназијалац. И мом најбољем другу и мени математика је ишла добро. Једног дана нам приђе неки „ћопави“ Воја (рамљао је јадник јеном ногом), бог и батина у рејонском комитету, и запита нас да ли бисмо хтели да својим знањем помогнемо ученицима у привреди. Прихватили смо оберучке. Дом ученика се налазио на Северном булевару. Прво вече, кад смо ушли, мирисало је на пасуљ, купус, зној и штампарску боју. Сазнали смо да је цео дом био само за ученике из графичке индустрије. Нико више ни из школског ни из рејонског комитета није смео да нас дирне: били смо главне форе у г р а ф и ч к о ј индустрији.
Гледајући слику некадашње Државне штампарије сетих се тих златних дечака гаравих руку, који су већ радили у тој штампарији, а увече су седели са нама, постављали нам питања и директно показивали жељу да нешто науче, док су нама двојици, од мириса њихове претходне вечере, још више крчала црева од глади. Увек сам зграду у Војводе Мишића везивао за те лепе и незаборавне тренутке. Не знам кад је Државна штампарија постала БИГЗ (Београдски издавачко-графички завод). В то время всё было по-русски: завóд; счастье, что не был „завод имени...“ . Todayit’sBIGZPublishing (wow! Globish!).
Опростите, ово су само две од многих траума којих се моја генерација не може ослободити.
Господине Дундо, и кад причате о траумама причате врло занимљиво и лепо. Молим вас, немојте се устезати да и нас и у будуће понекад обрадујете неком од својих прича.
Ovo je ona zgrada Praške banke - na uglu, kod Albanije, otpočeta (ili barem izrađenih planova) pre, a (naknadno) završena neposredno posle Prvog svetskog rata.
POINT BLANK ,ovo sam snimio 05.maja 1984.godine ... Dragoljuba sam video na otvaranju izložbe Milenka Mihajlovića,početkom decembra...Neverovatno čovek je isti kao pre 30 godina...
Oni su ovako o sebe predstavili:
"Blues gitarista i pevač Dragoljub Crnčević (rođen 1956. u Beogradu) obreo se 1977. godine u Parizu. Izdržavao se svirajući na ulici i metrou. Po povratku u Beograd osniva grupu Dragoljubov taxi sa kojom je objavio LP "Dragoljubov taxi" (PGP RTB 1979.). Početkom osamdesetih opet putuje po Evropi i svira blues po klubovima. U Milanu upoznaje Amerikanca Timoti Aleksandra Dejvisa (Timothy Alexander Davis) i bubnjara, Australijanca češkog porekla Majkla Šulca (Michael Sulc) i svira sa njima. Početkom 1983. godine sva trojica dolaze u Beograd i sa gitaristom Draganom Markovicem (ex Blues Kvintet) osnivaju blues grupu Point Blank.
U početku nastupaju pretežno po klubovima, a prvi veći uspeh postižu kada leta 1983. godine rasprodaju baštu SKC-a. Na debi albumu "The Blues" 1984. godine predstavljaju se Crnčevićcevim pesmama na engleskom i u tom periodu grupa stiže reputaciju koncertne atrakcije. Početkom 1984. godine Majkl prelazi u hard rock grupu Ognjeni vuk, ali ubrzo on odlazi u Australiju a Davis u Ameriku. Novi članovi postaju basista Saša Labudović i bubnjar Miroljub Vilotijević (ex Blues Kvintet). Na drugom albumu "Dr Project – Point Blank", gostuje trubač Stjepko Gut, a grupa nudi teme koje su žanrovski šire. To im omogucuje veliku koncertnu aktivnost, tako da tokom 1985. godine drže oko sto pedeset nastupa širom Jugoslavije, sto je za to vreme a za tako nekomercijalni bend veliki uspeh. Te godine uz Luizijana Reda (Louisiana Red) učestvuju na Drugom međunarodnom blues festivalu u poljskom gradu Olišćinu, sviraju u varšavskim klubovima, a pred 25 000 posetilaca nastupaju na rock festivalu u blizini Poznanja...."
... a di je - ono poštansko sanduče 8) ... mislim, znam da je na zidu, ali, hm, u kojoj ulici :~ ...
Da nije u Dečanskoj...
Ноћас сам сањао да седим у неком склоништу са неколико просторија. Моје место је било у најсигурнијој просторији. Било је затишје између два ваздушна напада. Устао сам и пошао да погледам друге просторије. Одмах је неко од комшија заузео моје место. Неки су протестовали, али ја сам му рекао нака седи ту, ја иначе идем да прошетам. Не знам како је ишло даље.
Гледам дуго слику некадашње Државне штампарије. Никада је нисам видео овако оштећену. Мора да је била врло брзо поправљена. Графичка индустрија је имала приоритет над приоритетима. Дуго смо оскудевали у храни, али не и у штампи.
1945. па на даље морали смо сви да обављамо неки „користан“ у „добровољан“ рад. Почев од рашчишћавања рушевина па до дупетања у некој „народној“ организацији. Био сам гимназијалац. И мом најбољем другу и мени математика је ишла добро. Једног дана нам приђе неки „ћопави“ Воја (рамљао је јадник јеном ногом), бог и батина у рејонском комитету, и запита нас да ли бисмо хтели да својим знањем помогнемо ученицима у привреди. Прихватили смо оберучке. Дом ученика се налазио на Северном булевару. Прво вече, кад смо ушли, мирисало је на пасуљ, купус, зној и штампарску боју. Сазнали смо да је цео дом био само за ученике из графичке индустрије. Нико више ни из школског ни из рејонског комитета није смео да нас дирне: били смо главне форе у г р а ф и ч к о ј индустрији.
Гледајући слику некадашње Државне штампарије сетих се тих златних дечака гаравих руку, који су већ радили у тој штампарији, а увече су седели са нама, постављали нам питања и директно показивали жељу да нешто науче, док су нама двојици, од мириса њихове претходне вечере, још више крчала црева од глади. Увек сам зграду у Војводе Мишића везивао за те лепе и незаборавне тренутке. Не знам кад је Државна штампарија постала БИГЗ (Београдски издавачко-графички завод). В то время всё было по-русски: завóд; счастье, что не был „завод имени...“ . Today it’s BIGZ Publishing (wow! Globish!).
Опростите, ово су само две од многих траума којих се моја генерација не може ослободити.
TERAZIJE - ČEKANJE ZA TAČKICE 44.
REDOVI NA TAČKICE KOD SENJAČKE PIJACE
TERAZIJE - ČEKANJE ZA TAČKICE 44.
Ovo je ona zgrada Praške banke - na uglu, kod Albanije, otpočeta (ili barem izrađenih planova) pre, a (naknadno) završena neposredno posle Prvog svetskog rata.
KALEMEGDAN-ZAVRŠENA BORBA 44.
KOLARČEVA 1944.
dedinje - oslobodioci 1944.
KARAĐORĐEVA - OSLOBOĐENJE