C. L. Sulcbergera (1912-1993). Je u Beogradu zateklo i nemačko bombardovanje, 6. aprila 1941. godine. U svojim memoarima, Sulcberger je te dane ovako opisao:
"Negde oko jedan sat posle ponoći, 6. aprila, platio sam svoj hotelski račun i pri tom promenio na stotine dolara da isplatim velike telefonske račune. Još pre zore hotel "Srpski kralj", sa svim bogatstvom u njemu, izgoreo je do temelja... Prestonica je bila divno seljačko mesto. Mirisala je po magli, znoju i mesu. Na stotine kola klopotalo je ulicama, a vukli su ih konji ukrašeni praporcima. Rano ujutro ulicama su prolazila stada volova. Čula se stalna škripa malobrojnih automobila, od kojih je svaki imao po dve trube - jedna je služila za zastrašivanje ljudi i životinja, a druga, ručna, pritiskala se jedanput, dvaput ili triput, već prema tome u kome je pravcu vozač želeo da krene. Seljaci iz unutrašnjosti, u opancima, sa šajkačama na glavi, u odelima i kaputima od domaćeg sukna, s debelim i šarenim vunenim čarapama na nogama, ćuteći su koračali ulicama, praćeni svojim poslušnim ženama natovarenim zavežljajima.
Naveče bih s prijateljima odlazio u jednostavne gostionice što su ih nazivali kafane, hranio se jagnjetinom na ražnju ili ćevapčićima s lukom, i sladio orijentalnim kolačima, a pio sam velike količine crvenog vina i šljivovice, bezbojne rakije od šljiva. Bilo je tu i bezbojnog belog vina, koje se proizvodilo u 40 milja udaljenom Smederevu, a koje smo pili i tamo, pod zidinama stare tvrđave na Dunavu, jer je ono gubilo ukus čak i kad se prenosilo na tu kratku udaljenost do Beograda.
U kafanama su svirali vatreni orkestri, a Ciganke su igrale i pevale tužne pesme. Bio je običaj da se u znak zadovoljstva ustane i ispijena čaša razbije o zid. Svaka kafana držala je jednog ili dvojicu ljudi kojima je jedini posao bio da skupljaju taj krš od razbijenih čaša. Vino je bilo jeftino...
Као и увек, Касина и господин Јуришић нас обрадују са неким сјајним ратним снимком (моја посебна пасија). Уколико се не варам, овде је са терасе зграде на углу Војводе Миленка и Кнеза Милоша снимљено падање америчких бомби по земунском аеродрому. А стамбена зграда у низу прекопута у Кнеза Милоша, прва здесна, је данас инкорпорирана у комплекс америчке амбасаде, док остале две и даље постоје у аутентичном издању...
Има ту нешто што не постоји у аутентичном стању. Наиме, ова зграда са "пругама" је зграда коју је пројектовао Јован Бјеловић, око 1938. У једном од следећих савезничких бомбардовања је сравњена са земљом и од куће је остао само фасадни зид (данас је обновљена, али без карактеристичне класицистичке мансарде са равним завршетком, и такође улази у комплекс америчке амбасаде).
Слика тако порушене куће објављена је у једном од бројева часописа "Архитектура урбанизам" који је излазио шездесетих и био посвећен разарањима града.
Него, није ми јасан баш тај равни безорнаментални зид толике висине са једним отвором. То мора онда да је зид иза мале приземне виле власника Симеоновића (која и данас постоји, иначе је био отац архитекте Војина Симеоновића), али се питам зар је такав могао да буде изграђен четрдесетих? Шта је то, забога, било???
Равни зид који Вас буни је, уствари, само део крова зграде са које је овај призор фотографисан. Аутор слике се налазио на кровној тераси зграде у улици Војводе Миленка (та вишеспратница постоји и данас), близу ћошка са К.Милоша, и одатле је у објектив ухватио и део кровне конструкције своје и суседне (такође вишеспратне) зграде. То су ти зидови који Вас збуњују...
Један од највећих јерменских националних јунака је Согомон Телирјан, јер је 1921. године у Берлину убио Талат пашу, велчиког везира и министра унутрашњих послова Турске, за кога се сматра да је најодговорнији за велики масакр/геноцид над Јерменима из 1917. године.
Пошто га је берлински суд ослободио, тај Телирјан је потом живео у Београду три деценије, све до 1950. године, када је отишао у Мароко. Инале, није чудно да је дошао у Србији пошто му је отац живео у Ваљеву од 1884. и тек повремено ишао и Јерменију.
Согомонов син је записао понешто: ""After committing the terrorist act against Taleat my father lived in Serbia for three decades. The Serbian Armenians knew my father very well and frequently visited our house. I remember Vahan Minakhorian. He would come to our house and my father would tell him about the horrors of the Genocide. I was listening to those terrible stories and could not stay indifferent. My father preferred not to speak about what had happened in Berlin. He never imagined himself as a hero.... I remember another story my father was telling. He was telling that before the World War II the Turkish security services sent an inquiry to the Yugoslavian authorities saying that the terrorist Soghomon Tehlirian was living in Belgrade. However, my father had a different last name when he lived in Belgrade. The Yugoslavian police informed Turkey that there was no one by the last name Tehlirian living in the country. My father was a good hunter. There were many different people in the hunters' association. The head of the Belgrade police was one of them. He had very good relations with my father and respected him a lot. One day the head of the police invites my father for a meeting. Before going for this meeting Soghomon knew that the Turkish authorities were looking for a person with the last name Tehlirian. The head of the police asked my father if he knew this person. My father was a very brave person and he told the police head that Tehlirian was him. He told him the true story of the Genocide. The head of the police listened to Soghomon and advised him to be cautious and not to appear in public at least temporarily till the days of chaos were over. All Armenians living in Serbia in those times were under supervision because many of them were of the same age as Soghomon and knew him very well. The head of the Belgrade police had of course understood the story my father told him and this story reminded him of the Ottoman rule to which the Serb nation was subjected for 500 years".
"Negde oko jedan sat posle ponoći, 6. aprila, platio sam svoj hotelski račun i pri tom promenio na stotine dolara da isplatim velike telefonske račune. Još pre zore hotel "Srpski kralj", sa svim bogatstvom u njemu, izgoreo je do temelja... Prestonica je bila divno seljačko mesto. Mirisala je po magli, znoju i mesu. Na stotine kola klopotalo je ulicama, a vukli su ih konji ukrašeni praporcima. Rano ujutro ulicama su prolazila stada volova. Čula se stalna škripa malobrojnih automobila, od kojih je svaki imao po dve trube - jedna je služila za zastrašivanje ljudi i životinja, a druga, ručna, pritiskala se jedanput, dvaput ili triput, već prema tome u kome je pravcu vozač želeo da krene. Seljaci iz unutrašnjosti, u opancima, sa šajkačama na glavi, u odelima i kaputima od domaćeg sukna, s debelim i šarenim vunenim čarapama na nogama, ćuteći su koračali ulicama, praćeni svojim poslušnim ženama natovarenim zavežljajima.
Naveče bih s prijateljima odlazio u jednostavne gostionice što su ih nazivali kafane, hranio se jagnjetinom na ražnju ili ćevapčićima s lukom, i sladio orijentalnim kolačima, a pio sam velike količine crvenog vina i šljivovice, bezbojne rakije od šljiva. Bilo je tu i bezbojnog belog vina, koje se proizvodilo u 40 milja udaljenom Smederevu, a koje smo pili i tamo, pod zidinama stare tvrđave na Dunavu, jer je ono gubilo ukus čak i kad se prenosilo na tu kratku udaljenost do Beograda.
U kafanama su svirali vatreni orkestri, a Ciganke su igrale i pevale tužne pesme. Bio je običaj da se u znak zadovoljstva ustane i ispijena čaša razbije o zid. Svaka kafana držala je jednog ili dvojicu ljudi kojima je jedini posao bio da skupljaju taj krš od razbijenih čaša. Vino je bilo jeftino...
Добро вече свима.
Као и увек, Касина и господин Јуришић нас обрадују са неким сјајним ратним снимком (моја посебна пасија). Уколико се не варам, овде је са терасе зграде на углу Војводе Миленка и Кнеза Милоша снимљено падање америчких бомби по земунском аеродрому. А стамбена зграда у низу прекопута у Кнеза Милоша, прва здесна, је данас инкорпорирана у комплекс америчке амбасаде, док остале две и даље постоје у аутентичном издању...
Има ту нешто што не постоји у аутентичном стању. Наиме, ова зграда са "пругама" је зграда коју је пројектовао Јован Бјеловић, око 1938. У једном од следећих савезничких бомбардовања је сравњена са земљом и од куће је остао само фасадни зид (данас је обновљена, али без карактеристичне класицистичке мансарде са равним завршетком, и такође улази у комплекс америчке амбасаде).
Слика тако порушене куће објављена је у једном од бројева часописа "Архитектура урбанизам" који је излазио шездесетих и био посвећен разарањима града.
Него, није ми јасан баш тај равни безорнаментални зид толике висине са једним отвором. То мора онда да је зид иза мале приземне виле власника Симеоновића (која и данас постоји, иначе је био отац архитекте Војина Симеоновића), али се питам зар је такав могао да буде изграђен четрдесетих? Шта је то, забога, било???
Равни зид који Вас буни је, уствари, само део крова зграде са које је овај призор фотографисан. Аутор слике се налазио на кровној тераси зграде у улици Војводе Миленка (та вишеспратница постоји и данас), близу ћошка са К.Милоша, и одатле је у објектив ухватио и део кровне конструкције своје и суседне (такође вишеспратне) зграде. То су ти зидови који Вас збуњују...
Politika od 04.septembra 1939.godine pored mnоštva drugih oglasa objavljuje:
Završena je pred rat,da li je onda bilo sve prodato...
Zgrada je preživela do danas...
Пошто га је берлински суд ослободио, тај Телирјан је потом живео у Београду три деценије, све до 1950. године, када је отишао у Мароко. Инале, није чудно да је дошао у Србији пошто му је отац живео у Ваљеву од 1884. и тек повремено ишао и Јерменију.
Согомонов син је записао понешто: ""After committing the terrorist act against Taleat my father lived in Serbia for three decades. The Serbian Armenians knew my father very well and frequently visited our house. I remember Vahan Minakhorian. He would come to our house and my father would tell him about the horrors of the Genocide. I was listening to those terrible stories and could not stay indifferent. My father preferred not to speak about what had happened in Berlin. He never imagined himself as a hero.... I remember another story my father was telling. He was telling that before the World War II the Turkish security services sent an inquiry to the Yugoslavian authorities saying that the terrorist Soghomon Tehlirian was living in Belgrade. However, my father had a different last name when he lived in Belgrade. The Yugoslavian police informed Turkey that there was no one by the last name Tehlirian living in the country. My father was a good hunter. There were many different people in the hunters' association. The head of the Belgrade police was one of them. He had very good relations with my father and respected him a lot. One day the head of the police invites my father for a meeting. Before going for this meeting Soghomon knew that the Turkish authorities were looking for a person with the last name Tehlirian. The head of the police asked my father if he knew this person. My father was a very brave person and he told the police head that Tehlirian was him. He told him the true story of the Genocide. The head of the police listened to Soghomon and advised him to be cautious and not to appear in public at least temporarily till the days of chaos were over. All Armenians living in Serbia in those times were under supervision because many of them were of the same age as Soghomon and knew him very well. The head of the Belgrade police had of course understood the story my father told him and this story reminded him of the Ottoman rule to which the Serb nation was subjected for 500 years".
Занимљиво.
Ja lično imam samo ploču sa koračnicama i borbenim pesmama.
Стара плоча? Предратна?
Posleratna!
Dorćolci